Nezadovoljstvo minutažom, bilo je dovoljan razlog da košarkaš Danilo Anđušić prošle sezone zatraži raskid ugovora sa Partizanom i krene u potragu za novom sredinom. Perspektivni košarkaš odlučio je da karijeru nastavi da gradi u Virtusu iz Bolonje. Spletom okolnosti, Anđušić nije dobio pravu šansu za dokazivanje, već je pozajmljen Valjadolidu gde je za kratko vreme uspeo da dokaže da zaista vredi.

Povezane vesti

FOTO: STARSPORT

FOTO: STARSPORT

Bez obzira na sve što se izdešavalo, da li kod tebe postoji želja da nekada u budućnosti ako se za to stvore uslovi ponovo obučeš dres Partizana?

– Da, naravno. To je moja iskrena želja, ali na kraju karijere, ako im budem potreban, ako me ne zaborave. Nikad se ne zna. Što se mene tiče sa svima sam ostao u odličnim odnosima, ništa se tu specijalno nije desilo. Ja sam želeo da  igram, da imam minutažu, nisam dobio šta sam želeo i otišao sam. Volim klub, volim navijače, a mislim da i oni vole mene.

Kada si napuštao Partizan pričalo se da je Crvena zvezda želela da iskoristi situaciju i da te dovede u svoje redove, ali si ti takvu mogućnost odbio?

– Mnogi su tokom karijere nosili dres i Zvezdi i Partizana. Bez obzira što sam surovi profesionalac u to vreme to je jednostavno bilo nemoguće. Mislim da bi to bilo izuzetno licemerno s moje strane, s obzirom na činjenicu da sam deklarisani Grobar. Vrhunac je bio igrati u Partizanu i ako nije bilo mesta, tačnije minuta za mene u najboljem timu u našoj zemlji. Moj izbor u tom trenutku bio je odlazak preko granice.

FOTO: STARSPORT

FOTO: STARSPORT

Iz redova evropskog prvaka, prešao si u ekipu koja je takođe osvajala Evroligu. Međutim, deluje da se nisi dobro snašao u Bolonji s obzirom na to da te je Virtus pozajmio Valjadolidu?

LIČNA KARTA
Ime i prezime: Danilo Anđušić
Datum rođenja: 22. 4. 1991
Pozicija: Bek
Klubovi: Hemofarm, Mega Vizura, Partizan, Virtus, Valjadolid

– Baš kako ste rekli, deluje, ali nije tako. Virtus nije imao tim za visoke evropske domete kao nekada i baš naprotiv, dobro sam se snašao uzimajući u obzir da sam došao na pola sezone i da je to bilo moje prvo inostrano iskustvo. Tako da pozajmica nema tu pozadinu, moja igra nije razlog već je stvar finansijske prirode.

Sve je izvesnije da Valjadolid neće uspeti da obezbedi opstanak u ligi. Obzirom na to kakvi su tvoji planovi i želje za narednu sezonu?

– Za igranje u Endesa ligi kotizacija je visoka i najverovatnije će sve ostati kako jeste. Ne razmišljam puno o tome. Pozajmljen sam na jednu sezonu i želim da do kraja da odigram na visokom nivou i na svakom meču pružim svoj maksimum. Zadovoljan sam svojim igrama, videćemo šta će se dešavati do kraja sezone. Ono što je sigurno je da bih voleo da ostanem u Španiji. Odgovara mi njihov stil igre, ljudi, zemlja, baš sve…

FOTO: STARSPORT

FOTO: STARSPORT

Jesi li do sada imao kontakt sa novim selektorom Aleksandrom Đorđevićem i da li očekuješ poziv za predstojeći Mundobasket?

– Za sada ne, ali naravno da očekujem poziv. Selektor će da odluči, a na meni je da  radim, svakodnevno napredujem, što bolje igram, dokazujem se i nadam se.

Koji su po tvom mišljenju dometi Srbije na predstojećem Svetskom prvenstvu u Španiji?

– Mislim da imamo dobar spoj iskusnih i mladih igrača. Verujem da možemo da iznenadimo. Siguran sam da nijednoj reprezentaciji neće biti lako da igra protiv nas.

andjusic-ajverson

Bio je moj idol, jednostavno osećaj je neverovatan. To je ostvarenje sna koje rečima ne može da se opiše, mora da se doživi. Takve situacije živi su dokaz da se snovi ipak ostvaruju kada u njih čvrsto veruješ, naporno radiš i mnogo želiš.
Podizanjem dresa pod svodove hale u Filadelfiji Alen Ajverson je postao je besmrtan. Ti si svojevremeno nastupajući za Hemofarm kada je on igrao za Bešiktaš imao prilike da igraš protiv njega. Kakav je osećaj kada se nađeš na parketu sa igračem koga si gledao kao klinac i možda skidao neke njegove poteze?

– Bio je moj idol, jednostavno osećaj je neverovatan. To je ostvarenje sna koje rečima ne može da se opiše, mora da se doživi. Takve situacije živi su dokaz da se snovi ipak ostvaruju kada u njih čvrsto veruješ, naporno radiš i mnogo želiš.

Tokom karijere, ko ti je bio najveća podrška a ko najoštriji kritičar?

– Najveća podrška tokom svih ovih godina mi je porodica. Što se tiče najoštrijih kritičara to su svakako otac i mlađi brat koji takođe igra košarku. Za njih važi pravilo da uvek može bolje.

Kada pogledaš unazad, da li postoji nešto zbog čega se kaješ i što bi sada promenio da možeš da vratiš vreme?

– Ne kajem se ni zbog čega i ništa ne bih menjao. Uz veliki trud i rad postepeno sam rastao, sve se dešavalo kao logičan sled stvari. Uzimajući u obzir sve najsjajnije medalje, titule mogu da kažem da sam do sada ostvaren kao sportista u klupskim i mlađim reprezentativnim selekcijama. Ujedno to mi je veliki motiv za ostvarivanje narednih još viših ciljeva. Jedina žal i neostvarena želja mi je to što nisam ostavio dublji trag u Partizanu. Jesam uspeo dosta za kratko vreme, ali ne onoliko koliko sam mogao i želeo.

FOTO: STARSPORT

FOTO: STARSPORT

Koja pobeda u dosadašnjoj karijeri ti je najdraža, a koji poraz bi voleo da zaboraviš?

Jednostavno, pronašli smo se i emotivno i sportski, u svakom smislu. Oboje imamo pobednički mentalitet, sjajno se razumemo. Ona je moja velika inspiracija, a jedno drugom smo bezrezervna podrška. A emocije, to je naša hrana.
– Pobedu je teško odabrati, jer ih ima baš dosta. Ali ipak mislim da su mi najdraže pobede u finalu Kupa Radivoja Koraća nad Zvezdom i finale naše lige isto protiv Zvezde, takođe i istorijska pobeda protiv Reala u Pioniru, pa pobeda nad Milanom u gostima posle neverovatnog preokreta. Što se tiče reprezentacije, svakako ću uvek pamtiti pobedu u finalu juniorskog Prvenstva Evrope. Poraz koji mi je najteže pao je sigurno onaj od Milana na domaćem terenu za prolaz u Top 16 fazu Evrolige. Gotovo uz zvuk sirene imao sam šut sa pola terena za prolaz dalje, ali lopta je udarila u obruč.

Koliko ti znači podrška devojke Ivane Maksimović, s obzirom na to da se i ona bavi sportom i da te sasvim sigurno odlično razume?

– Jednostavno, pronašli smo se i emotivno i sportski, u svakom smislu.  Oboje imamo pobednički mentalitet, sjajno se razumemo. Ona je moja velika inspiracija, a jedno drugom smo bezrezervna podrška. A emocije, to je naša hrana.

Kada si van Srbije, šta ti najviše nedostaje?

– Beograd i ono najvažnije u životu, moji najmiliji, porodica, pre svih brat koji je na koledžu u Americi, devojka, prijatelji.  Ponekad i naša kuhinja.

hotsport.rs/ I. L.