UZOR MU JE GVARDIOLA, UČIO JE OD VLADANA MILOJEVIĆA: Eldin Čengić prvi na Balkanu koji radi na takitčkoj pripremi igrača!

Bosanac buduća trenerska nada!

Trenerskim poslom počeo je da se bavi svega 19 godina kada je bio trener Železničara iz Sarajeva ekipe U15 sa UEFA B licencom. Učio je i gradio svoj put mladi Eldin Čengić potom preko Mladosti Kaknja iz Doboja, ali u ulozi pomoćnog trenera Nemanje Miljanovića.

Bio je trener U19 tima Mladosti Kakanj gde je beležio sjajne rezultate, a njegov talenat za trenera zapazio je i predsednik kluba koji ga je prekomadovao za trenera prvog tima. Oborio je rekord kao najmlađi trener u bosanskoj Premijer ligi sa 25 godina. Kratko je usledio inostrani angažman na Malti, a onda je na poziv Zlatana Nalića došao u Slobodu iz Tuzle kao pomoćni trener.

Eldin je za HotSport govorio o svom putu, ambicijama i filozofiji.

EČ: Bio sam najmlađi na upisu za UEFA A licencu sa 22 godine. Ovim poslom sam počeo da se bavim sa 19 godina. Prvo iskustvo mi je bio kao trener U15 ekipe Železničara iz Sarajeva. Potom sa 23 godine postao pomoćnik u bosanskoj Premijer ligi treneru Nemanji Miljanoviću. On je kasnije bio trener Borca iz Banja Luke, takođe je vodio i jedan i bugarske prve lige. Njemu sam bio prvi pomoćnik u ekipi Mladost Doboj Kakanj. Nakon toga, klub je iz struktrnih razloga otišao u niži rang, a ja sam ostao kao trener U 19 tima. Igrali smo Premijer ligu za juniore i beležili fanstastične rezultate. Na polusezoni smo bili u samom vrhu tabele, a predsednik kluba je video moj potencijal za trenerski posao. Onda sam postao trener prvog tima i sa 25 godina postao sam najmlađi šef stručnog štaba u Bosni i oborio rekord u Prvoj ligi. Imao sam posle toga jedan inostrani angažman na Malti. Sada sam u Slobodi iz Tuzle kao pomoćnik velkog stručnjaka, Zlatana Nalića. On je jako bitna ličnost u fudbalu, pošto je 2015. godine osvojio sa U21 reprezentacijom Švedske Evropsko prvenstvo. Jako je moderan trener, od njega sam mnogo naučio. Sada upisujem pro licencu. Pored svega ovoga, počeo sam sa nečim čime se ne bavi niko na Balkanu, a to je takitčka obuka i priprema fudbalera. Tu sam krenuo na jedna mala vrata i hoću da napravim dobru priču uporedu sa poslom trenera.

Kakav ti je pristup taktike? Kog trenera najviše ceniš? Koja ti je omiljenja formacija?

EČ: Kad sam ovde u nekim lokalnim nivoima ugledam se na svog šefa Zlatana Nalića, jer sam u Slobodu došao samo zbog njega. Mogao sam da budem trener u najvišem rangu bosanskog fudbala, ali u Tuzli zbog Nalića, jer od njega može dosta da se nauči, dosta je školovan i taktički obučen. Ako gledamo prema Srbiji tu mi je da kažem mentor Vladan Milojević. Sa njim sam se video nekoliko puta gde smo razmenjivali mišljenja, upijao sam neke njegove ideje, principe igre. Što se tiče evropskog modernog fudbala tu bi podelio priču na trenere koji odišu svojim karakterom i one koji su izuzetni taktičari. Što se tiče karaktera, tu najviše gledam trenere koji energični kao što su Dijego Simeone i Antonio Konte. A sa taktičkog aspekta, onda Pep Gvardiola. Provodim svakog dana gledajući njegove analize, taktike. Otprilike gajim taj stil igre i tu filozofiju, sa četvoricom pozadi, trojicom u veznom rade sa jednok šesticom i dve osmice i dva krilna napadača. Smatram da svaki trener treba da se odluči u kojem će smeru ići njegova specijalizacija. Neko radi samo na kondiciji, neko samo sa napadačima, a neko se pronalazi u ulozi pomoćnog trenera. Međutim, ja bih hteo da jednog dana postanem šef stručnog štaba koji je specijalizovan za taktiku. Ovo je neka moja podela trenera.

U modernom fudbalu se nekako izgubio taj koji radi prljav posao. Treba da postoji čvrsta zadnja linija i jedan koji će zadnji vezni koji povezuje odbranu sa veznim redom.

EČ: Ja razmišljam u pravcu da ako hoćete da igrate određeni stil igre, morate da dovodite na osvou budžeta igrače koji odgovaraju vašim principima. Ako želite da igrate taj 4-3-3 moderan pozicioni fudbal, gde mnogo posvećuje pažnja posedu lopte, onda morate da dovedete tog defanzivnog veznog ili šesticu i to svaka ekipa mora da ima koji poziciono vezan za sredinu terena. Maltene je ispomoć u defanzivi, a kada se napada u organizaciji igre, može da bude igrač koji će da zna da primi teške lopte okrenut leđima. Mora da ima izuzetan pregled igre, a da ispred sebe ima dve osmice ili kako se to ranije zvalo polutke koje će da nametnu tempo igre koji želite.

Trener ne treba da bude rob jedne formacije, ali na primer selektor Srbije Dragan Stojković Piksi uvek igra isto. Da li bi on trebao da promeni stil igre i promeni formaciju?

EČ: Nijedan trener ne bi trebalo da bude rob jedne formacije u slučaju da to ne ide. Za razliku od klupskog fudbala, reprezentativni je nešto sasvim drugačije. U toj situaciji, to što imate, jer ne možete da kupujete. Takođe, u reprezentativnom fudbalu se nikako ne sme biti rob jedne formacije, jer u tom slučaju ekipa vama diktira koji ćete stil igrati. Dok sa druge strane u klupskom fudbalu, igrače možete da prodate, da kupite koji vama odgovaraju i koji bi ispunili principe vašeg stila igre. Tako da bi Piksi trebalo da bude fleksibilniji u promeni formacije i stila igre, jer sa napadačima koje on poseduje kao što su Mitrović i Vlahović, sa kreatorom kao što je Dušan Tadić, iskren da budem ima izbora kako da igra. Mnoge reprezentacije bi pozavidele da imaju takve igrače, kao i napadački tandem koji se dopunjavaju.

Koju od liga petica najviše ceniš?

EČ: Englesku Premijer ligu. Igraju najbrži fudbal, na svaka 3,4 dana. Tempo je jak i mnogo može da se nauči iz njihovog fudbala.

 U Srpskom fudbalu, pa i u Bosni, veliki problem je loša infrastruktura koja otežava dosta. Da li poboljšanje ovog segmenta doneo neki boljitak i bržu igru?

EČ: Svakako. Međutim, postoji još jedna stvar koju navijači ili gledaoci kraj malih ekrana ne vide. Ja bih samo dodao da nije isključivo do kvaliteta terena. Zato što se dešava situacija o kojoj ljudi jako malo pričaju. Da bi se igrao jako dobar i brz fudbal na novom terenu kao što je hibrid, morate da imate adekvatan trening centar u kojem ćete imati takav teren. Klubovi kod nas na primer imaju kvalitetan glavni teren, međutim problem je što svakog dana po sat ipo, dva provode na tom terenu, a on nije dorastao kvalitetu te hibridne trave i to je ključan problem.

 Srbija je imala tri predstavnika u Evropi, Crvenu zvezdu, TSC i Čukarički, a osvjena su samo dva boda. Šta je bio ključni problem? Da li bi trebao bolji kvalitet Superlige?

EČ: Isti problem je i u Bosni, ali je možda još veći u Srbiji. Na primer u Srbiji je ogromna razlika između Crvene zvezde i ostalih klubova je puno veća neko razlika između klubova u Bosni ili na primer u Makedoniji. Igrači koji igraju u domaćem prvenstvu na određenom nivou brzine i na to su navikli, a onda dođu evropske utakmice koje su mnogo teže i drugačije, nije im lako da se priviknu na to. Evo na primer u Bosni, nije isto kada Zrinjski igra u nedelju utakmicu protiv Goška iz Gabele, a u četvrtak igra na Vila Parku protiv Aston Vile. A ta ista Aston Vila je u nedelju igrala protiv Mančester sitija na Etihadu, pa onda u četvrtak protiv Zrinjskog, naravno da nisu isti kvaliteti. A evo sada ću za primer uzeti Crvenu zvezdu koja u subotu igra protiv Radničkog Niša, a u sredu protiv Mančester sitija, a Siti je prethodno odigrao duel protiv Liverpula. A ovo je još jedna bitna stvar koju ljudi ne znaju, sama činjenica da ste navikli da kad dođe neki klub iz donjeg dela tabele u domaćem prvenstvu, pa ga vi razvučete, imate 70,80 % posed lopte, štoperi vam stoje visoko i navikli ste na takve utakmice gde ste superiorni u odnosu na protivnika i onda vam dođe Mančeste siti ili Lajpcig koji vas pritisnu u niski blok gde je razdaljina između zadnje linije i napada 20, 25 metara i niste navikli na takav stil igre, jer vas u Superligi Srbije niko nije pritisnuo tako. I to je veliki problem koji nije lako rešiv, jer se dovodi u pitanje kvalitet kompletne lige. Mora da se podigne nivo, a ne samo da se ulaže u Crvenu zvezdu i Partizan, već i taj Radnički Niš, Radnik Surdulice, Spartak Subotica i svi ostali da dignu svoj nivo za tri, četiri stepenice, kako bi se što više približili Zvezdi, Partizanu ili TSC-u koji radi fenomenalan posao.

Moderan fudbal se dosta razlikuje nego ranije, a samim tim su i golmanu počeli da se modifikuju, a tu revoluciju je uneo Gvardiola. Vidimo da čuvari mreže poput Nojera i Edersona dosta izlaze i deluju kao defanzivni igrači. Da li je to neka budućnost fudbala?

EČ: Taj moderan fudbal gde se igra sa golmanom, on vam dođe kao treći štoper i uvek imate višak na terenu pogotovu u izgradnji napada. Ima i drugih trener koji gaje taj stil, ali to je i veći rizik. Mislim ako dovedete takvog golmana, da dobro barata loptom kao što je u Interu bio Onana, Ederson u Sitiju, Alison u Liverpulu, onda imate situacija gde vi uvek možete napraviti višak u iznošenju lopte i stvorite sebi prostor po verikalnoj zoni. U suštini taj fudbal mislim da je već ušao u korene u skoro svim klubovima. Skoro svi se trude da gaje taj pozicioni fudbal, osim ekipa koji u svojoj tradicjiji imaju da igraju niski blok i da igraju čvrstu odbranu kao što je Atletiko Madrid i to treba ceniti.

Pored Pepa Gvardiole kog evropskog trenera ceniš još?

EČ: Cenim svačiju karijeru, ali neko ko je najveći trag ostavio je Karlo Anćeloti koji sve osvojio. On daje određenu sigurnost svojim igračima, koji znaju kada je on na klupi da utakmica nikada nije gotova bez obzira da li oni gubili i sa 2:0. Tu je i Murinjo koji je uveo potpuno drugačiju vrstu branjenja u niskoj odbrani u duplom bloku, gde na jedan specifičan njemu način, prvo sa Portom, pa sa Interom i Real Madridom igrao na kontra napade i gde su brojni treneri to od njega iskopirali. Smatram da jedan trener, pogotovu na tako visokom niovu ako ima jednu filozofiju koju može da ispuni i budžetom koji to može da isprati, mislim da se od tog trenera može mnogo naučiti, jer ona tačno zna šta radi. Tu je naravno Ser Aleks Ferguosn neprikosnoven. On je izmislio ulogu menažera, koji je dovodio igrače koje je on želeo i mnogima je karijere napravio.

Koliko je za jednog trenera važan stručni štab?

EČ: Dosta znači, jer onda vi nikada niste sami. Vaš rad i rezultat je i zasluga stručnog štaba. Ključ je izbor pravih ljudi koje imate oko sebe. 

 Kakve su ti ambicije u budućnosti? Da li bi voleo da nekada preuzmeš reprezentaciju Bosne ili Srbije?

EČ: To je san mene kao mladog trenera koji je sa 19 godina počeo i koji ima već osam godina karijere iza sebe, ali mislim da treba ići korak po korak. Prvi stepenik je da sa Slobodom osvojimo ligu i pređemo u viši rang, da u Kupu odemo što dalje. Sledeće je Premijer liga Bosne i upis na UEFA pro licencu i onda posle ide put samostalnog trenera. Prvo se treba klupski fudbal gledati, mnogo se mora edukovati, nadograđivati. Takođe, gledam da što više idem u inostranstvo u trening kampove Intera, Bajerna, Crvene zvezde, da gledam treninge, svaki pokret trenera, njegove gestikulacije, upute prema samim igračima, vođenje utakmice, baš svaki detalj. Od svakog trenera se nešto može naučiti i pozitivno i negativno. Edukacija je broj, učenje stranih jezika je mnogo bitno, to bih preporučio svim mladim trenerima koji žele ovim da se bave – zaključio je Čengić.

9

3