NIKOLA STOJANOVIĆ ZA HOTSPORT: ‘Osvajač Indije’ otkrio je kakav je život u najmnogoljudnijoj zemlji sveta, kakav se fudbal igra i ko mu je sve pomogao na putu ka uspehu!
Daleko od očiju ovdašnjih poznavaoca fudbala, srpski vezista Nikola Stojanović u Indiji ispisuje istoriju.
Nikola trenutno igra za Džamshedpur, klub koji važi za jedan od najboljih u zemlji. U Indiji igra još od 2021. godine, kada je nakon sezone u Petrovcu, otišao put Azije.
U razgovoru za HotSport, Nikola Stojanović detaljno je govorio o svojoj karijeri. Kako i zašto je povlačio određene poteze u karijeri, ali i koji su bili najveći izazovi.
Kako si se snašao kao tinejdžer kada si prešao iz Partizanove omladinske škole u grčki Ergotelis i kakva su tvoja sećanja na taj prvi inostrani angažman?
NS: Pre svega, jedna velika promena, iskustvo i napredak, a sa druge strane nikako nije bilo lako napustiti klub koji voliš i za koji si sanjao da igraš. Međutim, odlazim u nešto novo gde sam mnogo toga naučio, a na tom putu su mi mnogo pomogli moja porodica, ljudi oko mene i momci sa kojima sam tamo igrao i provodio vreme – Borislav Jovanović, Bojan Šaranov, Vladimir Đilas, Željko Kalajdžić, Mirnes Šišić, kao i drugi. Zaista su mi dosta pomogli, s obzirom na to da sam bio mlad i nespreman za taj nivo fudbala, a i života. Puno sam naučio na svim poljima i takođe naučio jezik, što mi jako znači. Igrao sam protiv velikih ekipa i igrača. Sve u svemu – odlično iskustvo.
Da li sećanja sa boravka u Ergotelisu razlikuju od onih iz kasnije sezone kada si igrao za grčku Spartu? Kako bi uporedio ta dva iskustva u Grčkoj?
NS: Sigurno da se razlikuju. Već sam bio iskusniji i zreliji. Lakše mi je bilo jer sam znao jezik, ali teže sa druge strane jer klub nije bio u dobroj situaciji. Tamo sam upoznao Andreja Černišova, koji je sigurno prekretnica u mojoj karijeri. Menja mi poziciju, što je jako važno, i generalno taj odnos mi kasnije otvara vrata Inđije i zauvek ću mu biti zahvalan.
Kako je došlo do prelaska u beloruski Minsk i kakva je bila saradnja sa ljudima i jezički izazovi u Belorusiji?
NS: Do odlaska u Minsk dolazi na poziv Borisa Ognjenovića i Miroslava Stamenkovića. Bukvalno niotkuda. Hoćeš – hoću. Za dva minuta smo se dogovorili i odlazim tamo, međutim u prvom kolu doživljavam povredu medijalnog ligamenta, iako sam tokom celih priprema bio nosilac ekipe. Dogodi se taj peh. Vratio sam se posle, ali to nije bilo to u tom momentu i odlučio sam da odem u Grčku, na poznato.
Šta te je motivisalo da se vratiš u domaći fudbal?
NS: Nisam imao gde. Bukvalno me drug i saigrač Marko Simić u teretani nagovorio da potpišem i da zajedno odemo. Bio je to jako interesantan i zabavan period.
Šta si stekao iz iskustava u Crnoj Gori i koliko se razlikovao crnogorski fudbal od prethodnih etapa u tvojoj karijeri?
NS: U Crnoj Gori sam shvatio da vredim i da mogu više od onoga gde se nalazim i statusa koji imam, ali mnogo važnije od toga za mene – donelo mi je prijatelja za ceo život, Anđela Rudovića i njegovu porodicu, koji mi je kasnije bio i saigrač u Inđiji. Zahvalan sam na iskustvu u Crnoj Gori, kao i svima sa kojima sam tamo sarađivao.
Možeš li da navedeš konkretne primere kontrasta koje si video u Indiji i kako su oni uticali na tebe? Ne samo fudbalski.
NS: Za sve ove godine u Indiji sam stvarno video sve moguće. Od siromaštva do bogatstva na svim nivoima, ne samo finansijskom. Za mene lično, najveći kontrast je što su za neke stvari kojima se mi opterećujemo mnogo ispred, ali za neke logične svakodnevne stvari su jako nelogični, usporeni i stvarno mnogo energije potrošiš da rešiš određene stvari. Kada to pričam prijateljima i porodici, maltene mi niko ne veruje, ali sreća – sada ima dosta naših igrača koji prolaze isto.
Šta misliš, koji su najveći izazovi za indijske igrače da se približe evropskom stilu igre?
NS: Mislim da je najveći izazov to što tamo ne postoji sistem mlađih kategorija i razvoja domaćih igrača. Maltene se sve zasniva na prirodnom talentu, a rad kreće dosta kasno. Stvarno su motorički jako dobri, dosta brzi i hoće da rade, ali još nije uspostavljen sistem koji će ih oblikovati. Nadam se da će se to uskoro desiti jer Indija ima šta da ponudi.
Da li ti je finansijska sigurnost bila presudni faktor odlaska u Indiju i kako uspevaš da održiš kontakt sa porodicom i prijateljima dok živiš daleko?
NS: To je put koji mi se otvorio i sigurno da mi je drastično promenio život u svakom smislu, pa i finansijskom naravno, jer iz ove tačke gledišta pitanje je šta bi bilo da nije bilo Indije, iskreno. Nije lako bilo pre toga, i u fudbalu a pogotovo van njega.
Šta te je motivisalo da ipak prihvatiš ponudu trenera Andreja Černišova i nastaviš fudbalsku karijeru nakon što si razmišljao o prekidu?
NS: Nisam razmišljao o prekidu – ja sam prekinuo. Posvetio sam se ugostiteljstvu, ali motivisao me je sam Andrej Černišov i njegova rešenost da idem sa njim. Čak je došao u Beograd da me nagovori, uspeo u tome i hvala mu. Moram da napomenem da sam u tom periodu prešao na futsal i da sam, zajedno naravno sa legendama srpskog futsala, osvojio Prvenstvo i Kup Srbije sa ekipom FON-a. Nisam imao zapaženu ulogu, ali sam srećan što sam bio deo te grupe ljudi.
Kako su tvoji najbliži reagovali na plan da ostaviš sve ovde i odeš u Indiju? Da li su te ubeđivali da ostaneš?
NS: Ma svi su bili šokirani i niko nije bio za to. Još sam tada tek krenuo sa novom devojkom, ma idi. Ali uvek sam birao teži put i osećao sam da treba da idem i to je to. Evo me već peta godina u Indiji. Izgleda da me osećaj nije prevario.
Razmišljaš li možda o trenerskoj karijeri?
NS: Iskreno sada ne, ali videćemo šta donosi budućnost.
Šta Partizan danas znači za tebe i da li i dalje pratiš klub i dešavanja u njemu?
NS: Partizan je za mene svetinja. Što mi kažemo – teče crno-bela krv. Sada sam pre odlaska opet u Indiju održavao formu sa FK Teleoptikom i opet proveo malo vremena tamo. Uvek je najlepši osećaj i ovim putem želim da se zahvalim svim momcima i stručnom štabu što su mi dozvolili da treniram, kao i Urošu Medjedoviću koji svaki dan brine o meni i mom telu. Takođe, Marko Martać i Aleksandar Tomović su ljudi koji su se pobrinuli da odem spreman u novu sezonu.
Šampionska titula u Indiji. Osećaj, utisci? Koliko ti to znači?
NS: Iskreno, mnogo mi znači. Mnogo smo ja i ljudi oko mene radili za to. Baš pominjem Uroša, kao i Miodraga Đilasa i sve koji su uz mene – Predrag Ilić, Perica Stančeski, Ostoja Stjepanović, Jakov Dimitrijević, da ne nabrajam sad sve. Moja majka Ivana, porodica i prijatelji su mi mnogo pomogli. Menjali su mnogo toga da bih bio što bolji i na kraju, posle četiri godine, uspeli smo. Uz ljude oko mene postao sam jako posvećen ovom sportu i to dugujem njima jer su me usmerili na pravi put. Žao mi je samo što to ranije nisam uspeo da primenim, ali sam i ovako zahvalan.
PORUKA MLADIMA
Šta bi poručio mladim igračima koji dobiju poziv iz Indije i koju si najvažniju lekciju ti naučio kroz sve svoje uspehe i neuspehe?
NS: Poručio bih im da je to mesto gde možeš sebi da napraviš i organizuješ život. Da napraviš ime i ostaviš trag. Ukoliko prepoznaju da je evropska karijera nedostižna, možda baš Indija može da bude njihov put. Mi se trudimo da vrata držimo otvorena i da naši momci mogu da dođu tamo i naprave nešto. Lekcija bi bila – da budu strpljivi, veruju u sebe, okruže se dobrim ljudima, posvete se sportu maksimalno i ne odustaju.
FOTO: Instagram/@nikola_____21
Ako bi mogao da pošalješ poruku mlađem sebi sa početka karijere, šta bi to bilo i zašto?
NS: Ne pričaj mnogo, ne glavom kroz zid. Slušaj, radi kao što radim danas, batali hedonizam i ne pokušavaj da ispraviš nepravdu.
Kakva je situacija u Indiji? Kako gledaju na strance? Bezbednost? Život generalno.
NS: Situacija je super. Život je normalan. Imaš sve što ti treba. Nije kao što izgleda na internetu. I ja sam imao predrasude, ali daleko, daleko je bolje od toga. Mora period privikavanja, ali posle toga je sve u redu. Bezbedno je, bez ikakvih problema, a ukoliko ostvariš rezultat – onda si kao kralj. Uživaš. Svi te vole i poštuju. Osećaš se kao da igraš u nekom velikom svetskom klubu. Na strance gledaju sa velikim respektom, ali ako ne valjaš na terenu, onda su neprijatni i ne zadržiš se dugo.
Oseća li se u Indiji da je generalno zategnuta situacija sa komšijskim državama?
NS: Baš ne. Nema nikakve tenzije.
Da li si igrao protiv neke velike zvezde? Neka anegdota?
NS: Mislim da su najveće zvezde protiv kojih sam igrao bili igrači Olimpijakosa, PAOK-a i ostalih klubova u mojoj prvoj godini u Grčkoj. Anegdota je da nismo mogli do lopte da dođemo jer je bila velika razlika u kvalitetu.
NIKOLA STOJANOVIĆ ZA HOTSPORT: ‘Osvajač Indije’ otkrio je kakav je život u najmnogoljudnijoj zemlji sveta, kakav se fudbal igra i ko mu je sve pomogao na putu ka uspehu!
0
0
Loading ...