FOTO: STARSPORT
in , ,

Trofeji Simonovićeva novogodišnja želja

Crvena zvezda Telekom imala je uspešnu 2013. godinu. Crveno-beli su u februaru podigli trofej, već u aprilu igrali meč sezone na Fajnal foru ABA lige i izborili dugo čekanu Evroligu. Drugu polovinu godine je u potpunosti obeležio povratak Zvezde u najprestižnije evropsko takmičenje i njeni veoma dobri nastupi. A, na kraju kalendarske godine crveno-beli su jedina ekipa sa 11 pobeda u ABA ligi i nalaze se na čelu.

FOTO: STARSPORT
FOTO: STARSPORT

Kako je biti deo svega toga za zvanični sajt kluba pričao je Marko Simonović. Verovatno ne postoji bolji sagovornik kada se govori o godini na izmaku jer je i sam Simonović za kratko vreme prošao put od igrača iz drugog plana, preko košarkaša koji rešava utakmice, pa sve do kapitena Crvene zvezde Telekom. Krilo crveno-belih opširno je pričao o svim važnim događajima koji su obeležili 2013. godinu, rekao je koji mu je najdraži meč, za čime žali, kako mu je Gurović pomogao protekle sezone, kako su on i saigrači proslavili plasman u Evroligu, otkrio je želje za narednu godinu i još mnogo toga.

Kako i dolikuje priču smo započeli sa prvim velikim događajem u 2013. godini, odnosno osvrtom na Kup Radivoja Koraća.

„Dočekali smo Kup u veoma dobrom ritmu jer smo i u ABA ligi igrali jako dobro. Završnica turnira nam je došla kao šlag na tortu i dobra prilika da krunišemo odlične igre. U četvrtfinalu je protivnik bila Vojvodina koju smo lako savladali, a zatim i Radnički koga smo, pomalo i neočekivano, ubedljivo pobedili. Igrali smo zaista sjajno sva tri meča i na kraju zasluženo podigli trofej“ – pričao je Simonović u dahu, a potom nastavio o finalnom meču:

„Po prvi put u životu sam jednu utakmicu igrao u dva dana. Bilo je potpuno atipično. Najbitnije je da smo osvojili dugo čekani trofej. Žao mi je što to nije bilo pred našim i njihovim navijačima da sve to proslavimo jer je tada mnogo lepši osećaj, ali svi bi trebalo da budemo zadovoljni što smo Crvenoj zvezdi doneli trofej posle sedam godina.“

Crveno-beli su doneli trofej na Mali Kalemegdan, a tamo ih je čekalo veliko iznenađenje. Pesma navijača je trajala do duboko u noć.

„Doček je bio sjajan! Na Kalemegdan su došli navijači, podržali nas i tada sam shvatio koliko njima to znači i koliko su željni trofeja.“

Ubrzo je krenulo i domaće prvenstvo koje je donelo i smenu trenera na klupi Crvene zvezde Telekom. To je bio dosta važan događaj za krilo crveno-belih jer je dolaskom Dejana Radonjića njegova uloga postala znatno veća.

„To je profesionalizam. Treneru Vukoičiću je više odgovarao tip igrača kakav je Majkl Skot nego ja. Nisam imao veliku ulogu, kao ni minutažu, ali sam znao da će kad-tad doći moje vreme. U tom periodu sam baš jako trenirao, pre svega sa Gurovićem koji mi je puno pomogao. Potom je došao trener Radonjić sa kojim sam sarađivao tri godine u Budućnosti. Znao sam kako on radi i šta zahteva pa sam se potrudio da pomognem njemu i saigračima da se što pre prilagode. Mislim da smo zaista izvukli maksimum iz prošle sezone u kojoj nam je na kraju zafalila veća rotacija.“

Protekle sezone Marko Simonović je pogađao kada je trebalo, a sa cepanjem mrežica van linije 6.75 nastavio je i ove sezone. Protiv Cibone i Vojvodine je pokazao da se može računati na njega kada se rešava pitanje pobednika.

„Ne želim da se hvalim, ali ja sam i u mojim prethodnim klubovima pogađao bitne šuteve“ – nasmejao se Simonović, a potom nastavio:

„Ne mislim da su samo ti šutevi bitni. Isto tako postoje šutevi na dva, tri minuta pre kraja koji prelamaju mečeve. Uvek ću uzimati te šuteve“ – rekao je kapiten Zvezde ponovo kroz smeh, ali se ubrzo vratio ozbiljnom tonu:

„Rad se uvek isplati. Šta god da radite u životu, pre ili kasnije, naporan rad dođe na videlo.“

Nemoguće je bilo da se ne podsetimo utakmice sezone protiv Radničkog iz Kragujevca u polufinalu Fajnal fora ABA lige. Sve što su radili do tada stalo je u jednu utakmicu, a cilj je bio jasan – Evroliga.

„To je bio jedan od najbitnijih mečeva u mojoj karijeri. Mi smo tek promenili trenera i bili smo kao ekipa u nezgodnoj situaciji, što fizički, što mentalno. Sve nam se nekako skupilo, bio je neviđen teret, pa iako nam niko nije pravio pritisak znali smo važnost meča. Još nam je protivnik bio veoma težak kojeg je vodio trener koji poznaje košarku, psihologiju igrača i zna da prepozna utakmicu. Bilo je baš naporno, ali ne mogu da vam opišem tu radost posle u svlačionici“ – istakao je krilo crveno-belih pre nego što se prisetio šuta Danila Mijatovića u poslednjim sekundama utakmice:

„Samo sam se molio da Mijatović promaši. Gledao sam da zagradim Terika (Vajta) kojeg sam tada čuvao jer je bilo još nekoliko sekundi vremena. Plašio sam se da neko ne skoči, da li on ili neko drugi. Činilo se da je lopta letela deset sekundi, kao slou moušn u filmovima“ – pričao je uz osmeh.

FOTO:STARSPORT
FOTO:STARSPORT

Završnica Superlige je takođe bila burna po četu trenera Radonjića. Umor je stigao tim, došlo je do neki promena u igračkom kadru, a i brojne povrede su zadesile najbolje igrače. U takvoj situaciji zaista činilo da su crveno-beli izvukli maksimum.

„Moramo svi da se setimo da je naš tadašnji kapiten i najbolji igrač bio povređen u polufinalu. Bez njega je bilo teško protiv Mege koja je tada, baš kao i sada, igrala sjajno predvođena Bobijem. Morali smo da uložimo mnogo energije ne bi li prošli dalje. Tu smo se baš istrošili, a u finalu nas je čekao Partizan koji je bio u naletu i pun energije. Njihova duža klupa je presudila. Nezgodno je jako igrati polufinale i finale domaćeg prvenstva. Nije to kao tokom sezone kada igrate dve utakmice nedeljno jer se igra na dva dana protiv uvek istog protivnika. Ponavljam, mislim da smo prošle sezone uradili sjajan posao jer ne mogu preko noći da se osvoje svi trofeji i da se naprave čuda.“

Vremena za odmor nije bilo na pretek. Ciljevi u sezoni 2013/2014 su visoki, prvi nastup u Evroligi nakon 14 godina i borba na tri fronta (ABA liga, Superliga i Kup Radivoja Koraća). U skladu sa tim trener Dejan Radonjić je pakleno spremao svoje izabranike.

„Na pripremama smo trenirali pakleno teško. Trener Radonjić nas je pripremao za Evroligu i trenirali smo po šest, sedam sati dnevno. Imali smo tek nekoliko sati za odmor, da prošetamo do grada i nikome nije padalo napamet da se spusti sa planine. Odradili smo odlično pripremni period, što u fizičkom, što u rezultatskom smislu. Igrali smo protiv veoma ozbilnih ekipa. Nanter je pobedio Barselonu u gostima, a mi smo ih savladali 40 razlike. Bajern Minhen je izborio plasman u Top 16 fazu, a porazili smo ih 20 razlike, dok je Zelena Gora bila nadomak prolaska dalje u Evroligi i njih smo uspeli bez većih problema da savladamo. A to je sve bilo u tri dana.“

Početak ABA lige je bio pomalo neočekivan. Poraz od Širokog koji je kroz istoriju uvek bio tvrd orah Crvenoj zvezdi u Pecari, nažalost, neugodna tradicija ni ove godine nije srušena.

„Prva nezgodna utakmica sa Širokim. Ah, taj Široki, stvarno ne znam zašto nam toliko ne leže i šta se tu dešava. Sećam se kao da je juče bilo treninga pred utakmicu. To je bio jedan od najboljih treninga do tada, leteli smo po terenu, puni energije, ali su oni veoma neugodni. Znate, nisu imali šta da izgube jer ukoliko izgube od Zvezde, ne gube mnogo, a ako pobede dobijaju neviđeno puno. Bili su jako motivisani i uhvatili nas na krivoj nozi.“

Simonoviću je ove sezone pripala velika čast jer je postao kapiten Zvezde. Opšte je mišljenje da je on pravi čovek za to, a on ima svoje viđenje šta je njegov posao.

„Imam neku svoju viziju, možda sam u pravu, možda i ne kako kapiten treba da se ponaša. Pripala mi je ta čast ove sezone, sebe sam stavio potpuno u drugi plan i bitan mi je samo učinak tima. Važna mi je relacija između igrača i stručnog štaba, a smatram da kapiten treba da bude spona koja ih spaja i da daje primer kako na treningu, zalaganjem na utakmicama, tako i ponašanjem van terena. Mi moramo da reprezentujemo naš klub na najbolji mogući način jer smo svesni da igramo u Crvenoj zvezdi i kolika je to odgovornost.“

Razloga za zadovoljstvo na polovini sezone ima jer su se crveno-beli osamostalili na vrhu ABA lige kao jedina ekipa koja ima 11 pobeda.

„Fale još neke stvari, odnosno da se malo bolje upoznamo i to je sasvim normalno. Iz utakmice u utakmicu je važno da se napreduje i tako je uvek. Imamo tri poraza što je i normalno, prosto je nemoguće da se nigde ne spotakneš. Smatram da imamo jako dobar rezultat jer smo sa skorom 11-3 prvi na tabeli“ – pričao je u jednom dahu kapiten crveno-belih, a potom se osvrnuo na podatak da Crvena zvezda Telekom nije poražena u ABA ligi na domaćem terenu u 2013. godini, preciznije u 18 utakmica jer je poslednji poraz upisala od Igokee u 5. kolu prošlogodišnjeg izdanja regionalnog takmičenja:

„Na početku prošle sezone smo imali loš start i skor 1-4. Bila su velika očekivanja i veliki pritisak jer je Zvezda posle nekoliko godina imala snažan tim. Nismo se dobro nosili sa pritiskom, ali je ove godine potpuno druga priča. Igramo dobro, pogotovo na domaćem terenu, pa iako je neka teška utakmica trudimo se da protivniku stavimo do znanja da je to naša kuća i da je branimo svim silama. Ne damo nikome da osvoji Pionir.“

Razgovor je sam naveo na nastupe crveno-belih u Evroligi. Simonovićevo raspoloženje je naglo opalo kada je pričao koliko je malo falilo za Top 16 fazu.

„Mislim da smo se odlično reprezentovali u Evroligi. Slučajno sam video neki presek da smo jedina ekipa koja nije otišla dalje sa četiri pobede i pozitivnom koš razlikom, a čak smo i peti po broju postignutih poena u regularnom delu Evrolige. Greota, stvarno greota, da takva ekipa nije prošla u Top 16.“

Povratak u najprestižnije evropsko takmičenje je bio istinski spektakl. U Kombank areni je bilo oko 20.000 navijača, a kako je to izgledalo sa parketa…

„Po broju gledalaca jedini meč koji mogu da uporedim sa Lokomotivom u Areni je finale Univerzijade koje sam igrao sa reprezentacijom. Ali, u boljoj atmosferi nisam igrao. Uff… Lažem, igrao sam, to je bilo na meču Crvena zvezda – Panatinaikos. E, to je bila atmosfera za pamćenje. U Areni je bio veliki spektakl, znao sam da će tako biti jer sam sreo ljude koji su bili upućeni u organizaciju utakmice. Možda smo se malo izgubili i zbog toga nam je verovatno izmakla pobeda.“

Praktično jedini poraz crveno-belih u kojem nisu bili blizu trijumfa bio je Makabi u Nokia Areni. Pitali smo Simonovića da li je sreća ili neiskustvo bila presudan faktor u tih nekoliko mečeva na jednu loptu.

„Pet na jednu loptu“ – rekao je krilo Zvezde, a potom nastavio:

„Ima tu i neiskustva i sreće. Eto, pravi primer je utakmica protiv Makabija u Pioniru kada se Demarkus okliznuo i promašio polaganje za pobedu. Da smo imali sreće on bi se okliznuo i dao koš. Sigurno da nam je falilo sreće, ali sam ubeđen da ako nastavimo da radimo kao do sada, a siguran sam da hoćemo, sreća će nam se vratiti gde se možda najmanje nadamo.“

Veličanstvenom pobedom crveno-belih nad Lijetuvos Ritasom u Viljnusu nije spuštena zavesa na njihov evropski put. Već 8. januara Bilbao stiže Zvezdi u goste.

„Mi smo pokazali da nam je mesto u Top 16, a što se to nije desilo, nema veze, biće prilike. Bilbao nije nezgodna ekipa, nego vrhunska ekipa. Oni su tim koji je sticajem okolnosti završio treći u grupi i koji je prošle godine igrao finale Evrokupa. Po mom mišljenju su jedan od favorita za osvajanje Evrokupa ove sezone. Gledao sam neke njihove mečeve protiv Barsalone i Laboral Kuće i video sam da su pravi evroligaški tim. Ali, u Španiji imate osam timova koji zaslužuju da igraju Evroligu, ali to nije moguće. Ne može baš svako da igra finale Evrokupa“ – pričao je sa velikim poštovanjem o Špancima Simonović pre nego što se osvrnuo na ostale rivale:

„Nižnji Novgorod je ruski tim koji ima ogroman budžet i sjajan sastav, koji je takmičenje po grupama završio na prvom mestu, a tu su igrali protiv Budućnosti pa sam ih malo pratio. O Panioniosu nemam puno informacija, ali znam da se dosta oslanjaju na šut i da ako ih krene mogu da budu jako nezgodni, pogotovo na domaćem terenu.“

Kada smo se prisetili gotovo svega iz 2013. godine, tražili smo od kapitena Zvezde da izdvoji jednu stvar. Posle dužeg razmišljanja stigao je odgovor:

„Ne mogu jednu“ – rekao je Simonović kroz smeh, a zatim nastavio:

„Najveći utisak je svakako atmosfera i uopšte utakmica sa Panatinaikosom u Pioniru, dok najveća žal ostaje za četvrtim mečom u finalu domaćeg prvenstva i što nismo podigli trofej“.

Vreme je praznika, ali usled brojnih klupskih obaveza crveno-beli nemaju puno vremena za proslave:

„Novu godinu obeležio sam u krugu malo šire porodice i sa prijateljima. Vremena za odmor i slavlje nemamo jer brzo kreću novi izazovi.“

Kapiten Simonović sebi i navijačima želi jedno:

„Sebi bih poželeo da podižem trofeje, a navijačima da ih zajedno proslavimo“ – efektno je završio razgovor veoma raspoloženi Marko Simonović.

hotsport.rs/kkcrvenazvezda.rs

0
0

Ostavite komentar

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena.

Komentari koji sadrže psovke, uvrede, pretnje i govor mržnje na nacionalnoj, verskoj, rasnoj osnovi ili povodom nečije seksualne opredeljenosti neće biti objavljeni.

Karolina rekla DA (FOTO)

Čelsi odbio Barsu zbog Bajerna