Dugoročan plan na kratke staze

Bio sam na odmoru neko vreme i pravo da vam kažem potpuno sam se isključio iz sveta. Žena i ja u nekoj zabiti na vikendici, nema interneta, nema televizije, nema Partizana, nema Crvene zvezde… Dobro, da se razumemo, jedan od ta dva kluba mi je u srcu, ali tih dana sam bio distanciran od svega. Znate, žena baš nije neki sportski tip, pa nisam imao ni s kim da razmenim po koju rečenicu o ofsajdu ili pikenrolu. Da ne pričam o novim pojačanjima.

E onda, na moju nesreću, vratim se u ovo beogradsko novinarsko ludilo i informacije piče svuda oko mene. Samo me bombarduju svakojakim besmislicama. Sve jedno te isto slušam ovih deset i kusur godina, koliko sam u ovom najboljem poslu na svetu, koji mi kida poslednji delić snage i ubija poslednju oazu mira, koju ima svako od vas koji ovo čita.

Vidite, vi kad se iznervirate na poslu imate utočište u sportskoj štampi i romantičnom maštanju kako će vaš klub ili kojim slučajem reprezentacija da uradi nešto, a na vašu sreću nemate pojma kakve su neznalice u tim sportskim organizacijama. Vama je to odmor, bežanje od govnjive stvarnosti oko vas, ali šta ja da radim? Gde da pobegnem od raznoraznih Dragana Đurića, Darka Grubora, Duška Vujoševića, Dragana Džajića, Nebojša Čovića ili nekih Sa Pintua ili šta ti ja znam?

Mene svi oni toliko iznerviraju na poslu, presedne mi svaki minut proveden na istom, da ujutru kad se probudim nemam snage da čitam o klubu koji volim, a da trošim vreme na estradne strane srpskih novina, zaista nemam vremena. Mada, možda je to rešenje. Pustiš mozak na ispašu, pa čitaš kome je veći novčanik ili se ipak meri nešto drugo…

Ne mogu jednostavno da shvatim da u ovom našem sportu ne postoji nikakav plan, nikakva ideja kako da se reše određene stvari, osim gomile blebetanja, vređanja svih koji ne misle kao vi i hrpe obmana, da ne upotrebim neku drugu, daleko težu reč.

Svima u ovoj Srbiji, usta su puna „petogodišnjih planova“, „studioznog rada“ i „ulaganja u budućnost“. Ali ja zaista ne znam ko je i šta je za sve ovo vreme uradio studiozno i plasnki ili ko je i gram neke ideje uložio za bolje sutra. Pa verovatno niko.

U slučaju da grešim, ne bismo došli u situaciju da se treneri u srspkim klubovima menjaju na šest meseci, a ko izdrži godinu dana, taj je već Solunac. Jedini koji je zaista više godina bio na svom mestu je Duško Vujošević, ali on je u Partizanu i trener i sekretarica i predsednik i sportski direktor. Svi ostali su tu da popune mesto u almanahu, klupskoj monografiji ili možda kalendaru.

Zbog toga je Partizan došao u situaciju da moli i prosi od države koji dinar da se ne bi ugasio. Trener bi, ipak, samo trebalo da se bavi igrom, a na odgovorna mesta treba da dođu odgovorni ljudi koji znaju šta treba da rade. To što su nekada bili dobri u svom sportu, nikako ne znači da su dobri funkcioneri.

Pazite ovo, Zvezda je u basketu za deset godina promenila više od deset trenera, u fudbalu je isto tu negde, Partizan je u tom najpopularnijem sportu menjao šefove stručnog štaba kao čarape, a jedino su ostajali funkcioneri. Sunce mu poljubim, pa da li je zaista moguće da neko ne može da ostane duže od dva godišnja doba?

Zvezda dovede „iskusnog“ i „proverenog“ trenera u liku izvesnog Slaviše Slaveta Stojanovića, a onda u ugovoru napravi klauzulu da u slučaju loših rezultata može da ga otpusti u decembru. Partizan šest godina dominira ovim raspalim fudbalom, pa dođe u situaciju da nakon poslednje titule pod ugovorom ima manje igrača nego što ima članova uprave.

Klinci i jednog i drugog kluba s 18 ili možda čak manje godina odlaze u inostranstvo, omladinske škole su zapostavljene, svi oni koji izađu iz istih tih ustanova su nekulturni, nevaspitani i bezobrazni do krajnjih granica.

O, Gospode Bože. Pa, tako mi svega na svetu, da li sam ja glup ili još neko od vas na isti način zamišlja dugoročnu strategiju?

Ne znam stvarno, možda ja sve ovo preživljavam lično, jer sam sticajem nesrećnih okolnosti svaki dan, na ovaj ili onaj način u kontaktu s tim i takvim likovima, ali meni je sve ovo pretužno. Ne mogu više da ih slušam, a njihovih planova i ideja ili barem sličnih priča mudraca iz Partizana i Zvezde pre njih, sam se dovoljno naslušao. Dajte bre ljudi nešto novo, dajte bre da vidimo neku ideju, da se nešto radi.

Imam tu nesrećnu i po moje zdravlje poražavajuću naviku da veoma dobrom pamtim sve idiotluke koje sam slušao od sportskih funkcionera, pa nikome više ništa ni ne verujem.

Ne mogu, volim sport i jedan od ta dva kluba i voleću ih uvek, to je jače od mene, ali od njih mi je muka i mnogo mi je loše. Znate, to vam je ono kao s alkoholom, voliš ga mnogo, a od njega ti je loše, pa onda kažeš da više nećeš da piješ. Ali kad prođe neko vreme ili u ovom slučaju počne nova sezona, ti se ponovo bahatiš i trpaš u sebe nenormalnu količinu tog otrova.

Nego da se bacim ja na neku estradu. Ima li možda danas neki koncert?

0

0