HOTSPORT INTERVJU – MARKO MUGOŠA: Ono ‘Mugi Van der Mejde’ je nastalo kroz šalu, ‘večiti’ mogu da naprave podvige u Evropi (FOTO)

Jedan od najtalentovanijih izdanaka škole Budućnosti u ovom veku i čovek u kojeg je taj klub ulagao veliko poverenje se vratio u crnogorski fudbal nakon igranja u Švedskoj za čuvenu Landskronu.

Od najranijeg detinjstva, fudbal mu je bio ‘nametnut’. Marko Mugoša je živeo, a i dalje živi, na oko 50 metara od najpoznatijeg stadiona u Crnoj Gori, ‘Pod Goricom’, gde je fudbalski prohodao i postizao prve golove. Bio je veoma mlad kada je napustio cnogorski fudbal, ali iza sebe je već imao šest profesionalnih sezona. Prešao je u Borac gde je bio pva zvezda ekipe koja je bila među najboljima u Srbiji tada, igrao evropske kvalifikacije i sa svojim saigračim prkosio slavnom Ajaksu.

To nije promaklo mnogim stranim i domaćim klubovima, ali srce je reklo – Crvena zvezda. Za razliku od stranaca koji često znaju da imaju kredite od po sezonu za dokazivanje, tako nije i sa našim talentima u velikim domaćim klubovima. Od Zvezde je dobio samo jedno poluvreme, pa je rešio da ode dalje. Igrao je još za Jagodinu, Novi Pazar i Mogren pre nego što se odlučio za prvi inostrani angažman, švedskog velikana Landskronu. Danas je ponovo u Crnoj Gori, u Komu iz Podgorice sa kojim se takmiči u najvišem rangu.

U karijeri si najviše utakmica odigrao za Budućnost, koja ti je najupečatljivija uspomena iz podgoričkih dana?

– Možda taj revanš protiv La Korunje. Došla nam je jedna ekipa koja je samo godinu dana ranije pobedila Milan sa 4:0, puna svetskih asova i zvezda. Mi smo bili praktično klinci koji tek ulaze u ozbiljnije fudbalske vode. Poveli smo u 85. minutu sa 2:0, mislili smo da možemo i do trećeg gola, ali se onda videlo njihovo iskustvo i to na koji su način priveli utakmicu kraju. Sećam se da je poslednjih sedam, osam minuta utakmice lopta bila kod Munitisa sve vreme. On se gradio, padao, izležavao se… Sem njega tu su bili asovi poput Tristana, Viktora, Munitisa, Lukea, Romera, Valerona…

Kako su reagovali Podgoričani kada su saznali da odlaziš u Čačak?

– Ljudi su bili u šoku, Budućnost je veliki klub, a naša generacija je pravila dosta uspeha. To se sve odigralo brzo, sa tadašnjim trenerom Babićem nisam imao baš najbolji odnos, ali moram i da priznam da je došlo do zasićenja kod mene. Bio sam veoma mlad, a imao sam šest sezona profesionalnih sezona u Budućnosti. Borac je brzo odreagovao i u pravom trenutku, tačnije Slobodan Ilić. Pozvao me je i veoma brzo smo se dogovorili. Tada je na zimskoj pauzi Borac bio četvrti i imao ambicije da izađe na evropsku scenu. Ja sam tu ponudu prihvatio i nisam se pokajao.

Ti si se nakon nekoliko sezona vratio u cnogorski fudbal, kakav je tada bio osećaj igrati protiv ‘tvoje’ Budućnosti?

– Radi se o nekom posebnom osećaju, ali Budućnost nema rivala poput Crvene zvezde i Partizana. To nije situacija kao da sam recimo zaigrao za Partizan kao bivši igrač Zvezde. Možda postoji to malo rivalstvo na relaciji Budućnost – Zeta, ali ja sam igrao za Mogren. Bilo mi je lepo da igram protiv Budućnosti. Jednom sam i pobedio te godine, 2:0 ‘pod Goricom’, a jednom i izgubio.

Da li ti je tokom dana u Budućnosti prijalo poređenje sa legendarnim Robetom Piresom?

– Pa jeste, Pires je bio deo one legendarne generacije sa ‘Hajberija’. Poredili su najviše zbog načina na koji sam trčao, odnosno imali smo sličan trk, malo na pete… I naravno da mi je prijalo, kasnije sam dobio još jedan nadimak, malo šaljiviji, koji se čak i zadržao među navijačima.

Možeš li nam otkriti o kome je reč?

– Van der Mejde. Pošto sam ja veliki navijač Milana. Igrali smo utakmicu u Petrovcu i ja sam ušao sa klupe kod rezultata 1:1 u 85. minutu. I prvi kontakt s loptom, šutnem sa 20 metara i evrogol, pod prečku. A dok sam se zagrevao, u grupi navijača Budučnosti bilo je mojih drugova koji su me dobro znali i počeli su da dobacuju, kao, ‘Isti si Van der Mejde.’, pošto je on igrač Intera pa da se šale sa mnom. Kad sam ušao i dao gol krenula je pesma ‘Na na na na, Mugi Van der Mejde’. Ja sam mislio da će tu da se zavši. Međutim, u sledećem kolu smo igali protiv Mladosti i negde na pola utakmice kreće pesma sa severa…

Da li se često prisetiš one utakmice omladinaca na pomoćnom terenu ‘Marakane’ kada ste ubedljivo porazili Crvenu zvezdu?

– Imali smo jako dobru generaciju. Tad je bilo specifično što je dosta nas bilo i u prvom timu, imali smo dosta staža u seniorima. Mislim da nam je to bila velika prednost u odnosu na Zvezdu, koja je imala fenomenalnu ekipu i dominirala u ligi. Mi smo otišli tamo i iako smo u novinama izjavljivali ono što se izjavljuje kad ideš Zvezdi u goste, da prođeš što bolje, ali nama je bilo u glavama da pobedimo utakmicu, da imamo kvalitet za to. Tako je i bilo, pobedili smo 4:0, u revanšu 1:0, pokazali da smo bolji u tom trenutku. Eto, ostalo mi je to u lepom sećanju. To je bio veliki uspeh naše generacije, a i neka prekretnica za FK Budućnost, koji se dugo mučio, bio u Drugoj ligi, malo gledalaca i ta utakmica je bila velika prekretnica – što će se posle pokazati.

Ko je bio od saigrača tu, zanimljivo je da od tih momaka iz Budućnosti nisi samo ti kasnije pojačao Zvezdu?

– Igor Burzanović je bio sa nama. Dali smo po dva gola. I Purović, ali je bio odsutan tu utakmicu. U Zvezdi je Aleksandar Jevtić igrao, na klupi je bio Mario Đurovski. Znaš kako, posle te utakmice cela ta generacija Zvezde je malo… Otišli su po drugim klubovima, neki se vrate neki ne. Znam da se Jefta vratio. Ne mogu da se setim drugog.

Da li misliš da su vas tada zapravo zapazili iz cveno-belog tabora, i žargonski rečeno, ‘zapisali’ negde?

– Moguće. Ja sam godinu dana pre igrao protiv kadeta Zvezde. Tad su imali fenomenalnu generaciju, Dušan Basta, Boško Janković… Oni su osvojili, u tom trenutku najjači turnir u Evropi za njihovu generaciju i mi smo došli, igrali smo polufinale Kupa sa njima. Odigrali fenomenalnu utakmicu, bilo je 1:1 do samog kraja i onda smo primili neki gol iz daljine. Ja sam tada dao gol, imao sam dobru utakmicu. Kasnije sam čuo neke pozitivne stvari o meni od ljudi iz Zvezde, to je normalno u takvim situacijama. Moguće da te negde neko zabeleži, ali uprave se menjaju, ljudi dolaze i odlaze.

Da li si pratio ovog leta evropske duele Budućnosti i Partizana?

– Prijatno sam iznenađen. Partizan je dobra ekipa trenutno. Čini mi se, u ovih nekoliko poslednjih godina možda i najbolja. Imaju dobre mlade igrače, imaju iskusne, strance… Tu su i dva naša reprezentativca koje ja cenim veoma, Jankovića i Kosovića i mislim da su jako bitni za igru Partizana. A Budućnost se u prvoj utakmici nije snašla a u drugoj pokazala da može da igra sa njima i u revanšu zaslužila da pobedi.

Tvoje dobre partije iz Podgorice su se ‘preselile’ u Čačak, šta misliš da je najviše skrenulo pažnju Zvezdi?

– Ja sam u Borcu bio dve lepe godine i istakao bih da je za svakog fudbalera mnogo lakše da ‘iskoči’ ako igra u dobroj ekipi, gde se zna ko šta radi. U Čačku smo imali izuzetno dobru ekipu. Iskusnu. Pomenuo bih tu Dmitrovića, Jeftića, Lazovića… Bilo je tu mnogo dobrih, kvalitetnih igrača. Kocić, Antić. Mi smo prve godine bili četvrti, onda odigrali jedne, za Čačak, istorijske kvalifikacije za Kup UEFA. Mislim da smo te godine stigli najdalje od svih srpskih klubova. Došli smo do trećeg kola i igrali smo sa Ajaksom. Izbacili smo Dačiju iz Moldavije i Lokomotivu iz Sofije i onda smo poraženi od Ajaksa gde smo ostavili dobar utisak. To je bila prva godina, a u drugoj sezoni se dobra igra nastavila. Na našem stadionu smo, te godine, pobedili Partizan, Zvezdu, OFK Beograd i Vojvodinu. Toliko smo bili dobra ekipa da smo mogli da igramo sa svakim. Ja sam možda bio često taj koga je tim izbacio u prvi plan i došla je ponuda Zvezde.

Da li si u tom momentu imao opciju da odeš u inostranstvo?

– Jesam. Direktor je rekao da postoje druge opcije za mene, možda i bolje finansijski ali da je ugovorio sa Zvezdom, a i ja sam imao želju da igram za njih i nikada se nisam pokajao zbog te odluke.

Koliko se tvoje prvo igranje az Borac razlikovalo od onda kada si se vratio?

– Pa, razlikovalo se mnogo jer kad sam ja došao ekipa je bila složena. Grof Božović je radio sa timom, pa je nastavio Rajevac, a onda Neško Milovanović. Sve su to dobri treneri. Kad sam se vratio oni su bili u teškoj poziciji. Došao sam na polusezoni i bili smo poslednji na tabeli sa jako malim šansama za spas. Međutim, doveli su iskusne igrače i kvalitetne ali se pokazalo da treba vremena da se ekipa sklopi, da počne da igra kako treba. To se nije desilo. Mi smo uporedo došli do finala Kupa dok u prvenstvu nismo mogli da dobijemo nikoga. Od Zvezde smo izgubili finale i ispali te sezone iz elite.

Igrao si u više srpskih klubova, ali kada se priča o tebi, nekako se najčešće naglašava Borac?

– Verovatno zbog svega, konstantnosti, uspeha koje smo napravili kao tim. Kasnije moje igranje po klubovima po Srbiji je komplikovanije jer je drugačije kad si ti na pozajmici, pola godine ovamo, pola godine onamo i nisam mogao da budem konstantan. U Pazaru je bilo uspeha. Tamo mi je bilo jako lepo. Pravi fudbalski grad i žive za fudbal. Imali smo dobru ekipu i uspeli smo, posle katastrofalnog starta, da izborimo opstanak. Ja sam došao u petom kolu, nisu imali ni pobedu ni dati gol i uspeli smo da budemo iznad crte.

Kako si se osećao kada si potpisao za Crvenu zvezdu?

– Ja sam navijač Zvezde od malena. Nekako, većina nas koji se bavimo fudbalom ovde je pratila put Dejana Savićevića, on je bio idol mnogima. I onda je bilo Budućnost, Zvezda i Milan. I većina nas voli te klubove. Budućnost je moja prva ljubav, tu sam napravio prve korake i mnogo volim taj klub. Crvena zvezda isto, nešto što sanjaš je da za njih zaigraš i sigurno sam taj dan ispunio svoj san, kad sam potpisao za Zvezdu. Ali nisam do kraja jer nisam dobio šansu, žao mi je zbog toga.

Da li ti je dres sa brojem 10 stvarao pritisak?

– Pa, iskreno – nije. Broj nije toliko bitan. Zvezdina ‘desetka’ jeste teška i nosili su je veliki igrači. Bila je šala među saigračima tada kako odavno ‘desetka’ nije radila u Zvezdi, ja se nisam toliko opterećivao brojem, nisam ga tražio – dobio sam ga. Samo sam hteo da igram. Nažalost, nisam dobio pravu šansu za jedno poluvreme sa Metalcem i to u sitauciji kada se gubi, malo toga može da se pokaže. Jedino se možda kajem što sam otišao na pozajmicu, a ne ostao da čekam šansu u Zvezdi.

Tu sezonu navijači Zvezde pamte po lošem. Dugo su crveno-beli bili prvi da bi na kraju Partizan bio šampion i to sa skoro dvocifrenim brojem bodova prednosti?

– Mi smo u jednom trenutku imali sedam bodova prednosti i stvorena je ekipa od koje se nije nešto mnogo očekivalo. Međutim, bili smo sa Pižonom prvi na polusezoni, udrugom delu sezone smo takođe dugo bili prvi. Mislim da nas je Partizan prestigao u derbiju ili meč pred derbi, protiv Javora, gde smo izgubili na praznoj ‘Marakani’. Onda je došao derbi i to je odlučivalo titulu. Poslednja tri kola, kad je bilo gotovo, poraženi smo i od Borče. Ta titula je rešena na kraju.

Da li pratiš igre Crvene zvezde i sada?

– Kako ne. Ja sam veliki navijač. Igraju odlično, brzo. Imaju kvalitetne fudbalere i veoma sam zadovoljan onim što vidim od crveno-belih.

Kako je na tebe uticao dolazak u Beograd i jedna velika promena?

– Iskreno, treba u fudbalu imati sreće, da ti se nameste neke stvari. Crvena zvezda je takav tim, ne trpi igrače, ti dobiješ jednu šansu i to je to, dešavalo se da igrači nestanu nakon Zvezde. Ja nisam dobio pravu šansu da zaigram ali se ne kajem što sam pošao u Zvezdu. Odigrao sam jedno poluvreme ali tako je to u fudbalu. Tako se namesti. Ja sam onda išao na turnir u Čikagu koji smo osvojili. Bili su PSŽ. Čikago Fajr i Legija Varšava. Mi smo pobedili Legiju i PSŽ. To je bio prijateljski turnir ali su bile sve zvezde Parižana. Ja sam odigrao dobro, dobio sam pohvale za taj nastup. Na pripremama u Sloveniji sam odigrao tri utakmice, dao tri gola i tri asistencije ali sam video da nisam ni blizu prvog tima i rešio sam da odem na pozajmicu i kajem se zbog toga. Trebao sam da budem tu i čekam šansu ali sam bio nervozan jer nisam igrao, celi život sam igrao i odlučio sam da odem u Budućnost na pozajmicu i to je bila greška.

Kako si odlučio da se kasnije vratiš u crnogorski fudbal, u Mogren?

– To je bio splet okolnosti. Bio sam na pragu dogovora sa Slobodom iz Užica a i postojala je priča za inostranstvo. Međutim, to se izjalovilo. Oko nekih banalnih stvari je zapelo i sa Slobodom i nisam hteo za njih da potpišem. U tom trenutku je usledio poziv Mogrena pa sam se vratio.

Jesi li uočio razliku u odnosu na ono kada si prvi put igrao i kada si se vratio u Crnu Goru?

– Bilo je promena. Kvalitet je u tom trenutku bio u blagom padu. Međutim, u Mogrenu sam zatekao jednu dobru ekipu. To su bili mahom igrači koje sam poznavao i sa kojima sam već igrao. Ali klub je bio u lošem stanju, nije mogao da isprati naše ambicije pa nije bilo ni rezultata. Umesto da se borimo za titulu ili Evropu, minimum, mi smo se borili za opstanak i obezbedili ga. Ali žalim za tim što smo imali mnogo bolju ekipu od pozicije na kojoj smo bili.

Kako ti se sada čini Prva liga Crne Gore?

– Prošle godine napravljen je pravi potez kada je ubačen novi format takmičenja. Ove godine je pun pogodak to što liga broji 10 klubova je je koncentracija kvaliteta mnogo veća. Tri kluba ispadaju, četri idu u Evropu tako da se svako za nešto bori, takođe napreduje i infrastruktura, malo po malo. Tereni su bolji, dešavalo se ranije da se igra na lošim terenima, negde gde ne bi smelo da se igra. Sada se radi na tome i to je dobro za fudbal. Kada bi bilo više medijske pažnje, mislim da bi i više ljudi dolazilo na stadione i da bi bilo zanimljivije.

Kakve utiske nosiš iz jedine inostrane sezone, u Švedskoj?

– Bilo je to lepa ‘epizoda’ u karijeri za mene. Kao prvo, jedno životno iskustvo, video sam kako funkcionišu Šveđani i to je jedno lepo iskustvo pogotovo za ljude sa naših prostora jer može da se nauči dosta. Prijatno sam se iznenadio švedskim fudbalom. Otišao sam u klub koji ima tradiciju u Švedskoj i među deset najboljih je tamo, Landskrona Bojs koja ima armiju navijača, fenomenalni stadion sa deset pomoćnih terena i sjajnim uslovima. Sređen klub kao što je i svaki u Švedskoj. Ali, tada je bio u padu, ispao iz Prve lige i takmičio se u Prvoj diviziji. Kada sam stigao, bio sam iznenađen kvalitetom tamošnjih timova bez obzira u kojoj ligi se takmiče. Svi su spremni maksimalno, borbeni. Nema toga kao ovde kad dođe petoligaš pa primi pet komada. Nije to baš neko čudo ali svi rade, bore se. Tamo se igra prvo Kup u februaru, u aprilu počinje sezona. Tada smo bili u grupi u Kupu sa dva velika kluba, oba iz Stokholma i dve utakmice smo igrali u tom gradu. Ja sam obe utakmice odigrao dobro, protiv AIK-a i Hamarbija. Obe su bile pred punim tribinama. Najavio sam dobar početak u Švedskoj da bih kasnije dobio novu ponudu i rešio da promenim sredinu.

Šta bi nam rekao o situaciji u Komu i kako funkcioniše taj prvoligaš?

– Pre nego što sam došao u Kom razmišljao sam šta da radim. Nisam našao inostrani anganžman i počeo sam da razmišljam šta dalje. Onda me je zvao Brano Milačić kojeg poznajem gotovo ceo život, što fudbalski, što privatno. Trenirao me u dva kluba a bio mi je čak i direktor. On me je nazvao kad je preuzeo Kom, rekao mi da je postao direktor i da želi da mu se pridružim jer ima ambicije da ga digne klub na viši nivo. Poznato je da je Kom dugo tavorio u nižim ligama, u tom trenutku je bio poslednji na zimskoj pauzi u drugom rangu. Prvi iza njega je bio četiri boda udaljen a drugi šest, i njih je trebalo prestići. Rekao mi je kako planira da dovede još nekoliko iskusnijih igrača, da izbori opstanak i već sledeće godine pokuša da se plasira u Prvu ligu. Poverovao sam u njegove reči i prihvatio ponudu. Te godine smo uzeli najviše bodova i dosta lagano se spasili. Takođe, u tom transferu veliku zaslugu ima i trener Vesko Stešević koji je jedan sjajan trener i odličan čovek. Napravili smo taj uspeh prve godine, druge ispunili cilj da uđemo u Prvu ligu sa trenerom Nenadom Vukčevićem i, kasnije, Branom Milačićem koji je preuzeo ekipu na kraju prvenstva. Ove godine smo počeli takmičenje u Prvoj ligi, napravljena je jedna kvalitetna ekipa koja može da igra sa svakim. Start je polovičan, sviđa mi se što ekipa ima karakter, izgubili smo samo jednu utakmicu u prvih pet kola. Prvo nas je pobedila Sutjeska, naredne četiri smo remizirali, i tu smo pokazali karakter. Igrali smo protiv jakih ekipa, protiv Mladosti na njihovom terenu kada smo gubili 2:0 i došli do 2:2. Slično se desilo i protiv Zete. Tada smo gubili 1:0 a na kraju je bilo 1:1. Ovaj ciklus koji nam sada dolazi je jako bitan i tu želimo da potvrdimo par stvari.

Ima li zacrtanih ciljeva za ovu sezonu?

– Imamo cilj da ekipa opstane u ligi pa će ciljevi od sledeće sezone vrlo verovatno biti veći. Biće teško u sledećem kolu protiv Rudara. To je jedna dobra ekipa koja igra u specifičnom sistemu 3-5-2. U dobroj su formi ali mi imamo naše šanse u tom meču. Možemo da ostvarimo pozitivan rezultat ako damo sve od sebe.

Šta bi nam rekao o partijama Crne Gore u kvalifikacijama za Mondijal?

– Crnogorska reprezentacija je uvek imala čvrstinu i borbenost. To su bili neki glavni kvaliteti. Uglavnom se najviše očekivalo napred od Jovetića i Vučinića, dok je igrao, da oni nekim potezom reše meč. Međutim, mislim da je napravljen veliki iskorak ‘guranjem u vatru’ Kosovića i Jankovića koji su doneli kreativnost ekipi. Sada smo mnogo opasniji napred. Stevanu je mnogo lakše, imamo odbranu koja je veoma dobra i čvrsta, kojom komanduje Stefan Savić – svetska klasa štopera. Ali, po mom mišljenju, najbitnija stvar je ubacivanje Kosovića i Jankovića koji su doneli kvalitet u napadu. Igramo mnogo brže, lakše dolazimo do protivničkog gola, Stefan igra mnogo rasterećenije pozadi i dobri smo, što pokazuju rezultati – imamo najbolju gol razliku u grupi. ‘Demolirali’ smo Jermeniju, Kazahstanu smo u obe utakmice dali osam golova, nesrećno smo izgubili od Poljske. Ova reprezentacija ima budućnost. Pohvalio bih i stručni štab predvođen Tumbakovićem koji radi sjajan posao i forsira pas igru. Sve to izgleda veoma dobro.

Čini se da je baraž veoma blizu za Crnu Goru. Da li ti veruješ u plasman na Svetsko prvenstvo?

– Ja sam optimista. Ponovo kažem, žao mi je tog nesrećnog poraza od Poljaka jer smo mogli da ga izbegnemo i bila bi nam mnogo lakša situacija. Sa ovakvom igrom ne treba nikog da se plašimo, glavni rivali nam dolaze u Podgoricu i mislim da, iako dođemo do baraža što je realno u ovom trenutku, možemo da se plasiramo na Svetsko prvenstvo. Tim ima kvalitet i može da igra sa svakim. Ne treba da pričam koliki bi uspeh bio da se plasiramo na Mondijal. Ovo je najkvalitetnije igranja ove zemlje od početka koji je bio pre deceniju. Uvek smo imali tu borbenost i nacionali naboj. Ekipa se uvek borila, što je bitno za navijače. Ali sada imamo ekipu koja igra lepše, stvara šanse i kontroliše rivale.

Šta očekuješ od dolaska Rumuna u Podgoricu?

– Očekujem pobedu. U odličnoj smo formi, puni samopouzdanja. Siguran sam da će i atmosfera biti fenomenalna i igramo protiv jedne reprezentacije koju možemo sigurno da pobedimo. Oni jesu dobra ekipa ali smatram da smo mi bolji i očekujem pobedu.

Šta misliš, ko će ove sezone osvojiti cnogorski šampionat?

– Pre početka sezone sam mislio da će osvojiti Mladost ali veoma loše su krenuli. Imaju dosta dobrih i iskusnih fudbalera ali se muče. Ne prate ih igra i rezultati. Možda su samo protiv Šturma pokazali pun kvalitet ali ostalo nije bilo na nivou. Čini mi se da je Budućnost ekipa koja će moći konstantno da drži formu ove sezone ali crnogorska liga je, čini mi se, ove godine nikada ujednačenija. Svako svakog može da pobedi i da to ne predstavlja iznenađenje. Ekipe su prilično izjednačene i to daje draž prvenstvu. Ali, ako bih morao da izdvojim jednog koji bi bio najkonstantniji ove godine neka to bude Budućnost, što bih ja i voleo.

A što se Superlige Srbije tiče?

– Mislim da se u borbu za titulu ne može uključiti niko osim Zvezde i Partizana i da su daleko kvalitetniji od ostatka lige. Ali će zato biti veoma zanimljivo gledati njihovu trku. Partizan je napravio odličnu ekipu a o Zvezdi neću ni da trošim reči, sjajan tim. Mislim da će biti zanimljivije nego ikad. Ja bih voleo da Crvena zvezda osvoji Superligu, kao navijač ali ujedno mislim da je to i realno.

Šta misliš da će srpski klubovi uraditi u Ligi Evrope?

– Mislim da Zvezda i Partizan mogu da dočekaju proleće u Evropi jer imaju kvalitet za to. Obe ekipe će imati ogromnu podršku u Beogradu i mislim da mogu da naprave podvige u Evropi kakve nisu dugo klubovi sa ovih prostora. Što se tiče Crvene zvezde, sada se najbolje vide rezultati prelaznih rokova. Sklopljena je ekipa koja ipak nije napravljena za samo jedno leto. Zvezda igra dobro već dve godine u kontinuitetu, sa malim padovima ali Partizan je jednom nerealnom serijom došao do titule prošle godine. Gelor Kanga i Ričmond Boaći su počeli da igraju kako mogu i mnogo je lakše igrati kada imaju još devet dobrih igrača pored sebe na terenu. Jedan Kanga ili Boaći dolaze do izražaja jer iza sebe imaju Jovičića, Donalda, Le Taleka…

0

0