BLOG NIKOLE ŠKUNDRIĆA: ‘Sedmogodišnjem meni je bilo teško objasniti da jedan dres ne znači da ti svet klizi pod nogama’

Verovatno posle svega nastaje pustoš i sumanuta trka propuštenih trenutaka.

Počinje nešto uvek. Imam svoje mišljenje i držim se do njega ali uvek intuiciji dajem štafetu. Adolf se držio do svoga mišljenje, a taj je unesrećio svet.

– Volimo decu i kada su kriva,jer će ih život kažnjavati i kada nisu – reči su Duška Radovića. Kod starih Slovena dvojina je imala verodostojnost. Bejah i ja dete u godinama koje su pojeli skakavci.

Morao me je pokositi talas prepun nedoumica da bih shvatio ulogu majki u ovoj vožnji zvanoj život.

– Sine, nikada ne dozvoli da budeš glup kroz život – govorila mi je majka, dok sam je ja neosnovano ispunjen nadmenošću neozbiljno shvatao. Neozbiljno sam shvatao osobu koja se jedina borila za dah da bih ja upao u ruke neznacu i krikom najavio svoj dolazak.

– Draga majko,

oduvek se hvalisam kako lako baratam rečima. Redovi koji slede bile su najteže napisani od kada sam pojmio šta uistinu znač’i reč. Htela si da se zovem Nikola zbog staroGrčkog tumačenja mog imena. Htela si da upišem glumu,obilazim svet igrajući Šekspira,citirajući Čehova. Na kamenje koje se kotrlja,mahovina se ne hvata. Sedmogodišnjem meni je bilo teško objasniti da jedan dres ne znači da ti svet klizi pod nogama.

Koračala si bojažljivo da se u meni ne probudi stihija grešaka. Bio sam tamo,nepokolebljiv u svom traženju i odsluškivao prošlost. Dolazile su godine kada konfuzija obuzima glavu.Ranjive godine koje obleće neizdrž. Sport je bio sidro. Znala si to.Kada imaš dvanaest a emocije se prelamaju u tebi,najlakše te kanališe teren.Šta god da se dešava, postoji osoba pored aut linije koja ti veruje i ti vodjen time poveruješ u odmah. Bez ikakvog okolisanja objasnila si mi zašto sam osudjen da provedem život kao jedinac i bez ikakvih floskula dočarala koliko će biti teško naći nekoga i nazvati ga svojim. Ljudi se lako svojataju dokle god ,,druga strana,, bira iste dirke klavira. Objasnila si mi koliko je teško biti Beogradjanin.

Od tebe se očekuje i pristojnost,i mangupluk,i požrtvovanost i razumevanje. Moje izgovoreno ,,Dobar dan,, komšiluku značilo ti je više od svakog gola koji sam postigao. Moje ,,Mogu li da vam pomognem ? ,, širilo ti je osmeh više no svaka petica u školi. Znala si da se empatija ne uči napamet. Sa empatijom se radjaš ili ti je život uruči kao teret. Danas,kada se neki ljudi oduševljavaju mojim gestovima a neki drugi ljudi me nazivaju svojim i ako nikada ni milimetar nisam bio njihov ,većina maši sve jer ne zna da zbog tebe nisam smeo da ne budem ovo što sam danas. Bilo mi je nerazumljivo do te mere da bih se mogao nazvati kivan zašto sam svaku lekciju učio težim putem.

Danas ,dvadeset godina kasnije shvatam da smo i ti i ja odigrali sve uloge i tako ispunili tvoju želju. Apsurd je taj,što nijednu ulogu nismo glumili,oberučke smo ih prihvatili prolazeći kroz život a ne pored njega. Bezbroj sećanja kasnije pojavila se ona koja je Ta koja je izgovorila rečenicu,ja se nadovezao i poželeo da ostatak života provedem u tom razgovoru. Nisi me učila da se kroz život najlakše plovi ako ti vesla kontroliše poslušnost…iznova i iznova si me učila da čega god se dohvatim,tom istom moram da dam i više no što imam.

Samo tako pobedjujemo odraz u ogledalu,shvatih naposletku. Štošta bi se ovde moglo napisati ali to bi bilo uludo bacanje slova jer neke reči zvuče neizrecivo jadno u odnosu na proživljeni dogadjaj ili emociju koja lamentira nad tim istim dogadjajem. Sećanja ,ta čudovišta stvarnosti nas često ,,bacaju,, u najdublja osećanja. Imam sedam godina i ti nervoznija od mene očekuješ moj prvi trening. Imam petnaest godina i ti krišom čitaš moj prvi roman o svemu i ničemu.

Imam jedanaest godina i poklanjam ti svoju medalju na šta se ti samo osmehneš i izgovaraš ‘ Nijedna medalja na ovom svetu ne može da definiše ono što sam rodila’. Imam dvadeset godina i zanavek odlazim u Prag na šta ti ne puštaš suzu,jer od najranijeg detinjstva me učiš da svaka odluka mora biti moja i da je sve uzročno-posledična veza. Imam trideset i dve godine i sa decom koju treniram igram utakmicu protiv kluba u kojem sam proveo čitavo detinjstvo.I moj trener je u publici. I ti si u publici.I krajnji rezultat je nebitan jer ne pleše večno u nama poput sećanja…ili radosti… I odjednom me zapljusne talas svega, i na sve to se moja Dano samo osmehnom, i iznova proživim.

6

0