PRIČA O ČAROBNJAKU TEU: Za njega je samo nebo granica, legendo, bravo!

Kada dobijete zadatak da pišete o jednoj košarkaškoj veličini poput Miloša Teodosića, shvatite da se nalazite pred zadatkom dostojnim Herkula. Šta reći, a da već nije rečeno? I ako je već ranije rečeno, kako to predstaviti iz ugla koji do tad nije viđen?

Ukoliko drugi ne pišu o Teodosiću, onda piše on sam o sebi. Kad ne briljira na košarkaškom terenu, nađe način da privuče pažnju i dok se nalazi na klupi.

Reći vam da je rođen u Valjevu 1987? Znate. Da je osvojio Evroligu? Znate. Igrao finale Olimpijskih igara? Ma znate sve, jer je, realno gledano, priča o Teodosiću je toliko da je pitanje trenutka kada će neko početi da ga očekuje u frižideru.

U jeku godine koja ga je definisala i u kojoj je sjajnim partijama naterao navijače širom sveta da praktično balave za njim, a pred početak Olimpijskih igara u Rio de Žaneiru, pričao sam sa jednim poznanikom o tome šta možemo očekivati u Riju, i njegova reakcija me je iznenadila, pošto je (parafrazirana rečenica, ali je suština nepromenjena) glasila:

– Dok god nam Teodosić organizuje igru, ništa nećemo uraditi.

Kao razlog naveo je nešto što mi je tad bilo smešno, dok me sada tera da se zbunjeno počešem po glavi i zapitam zašto ljudi misle da bi trebalo da o svemu mišljenje iskažu glasno – „Teo je neozbiljan za lidera„?

Nije problem u mišljenju kao takvom, jer, naravno, imamo ga pa ga imamo, stvar je u stavu da sve ono što nam izgleda van „šablona“ okarakterišemo kao loše, destruktivno, ili kako već.

Trpeo je kritike da je neozbiljan, pa je onomad Špancima zviznuo šamarčinu sa devet metara.

Trpeo je kritike sad, pa je odlučio da ućutka popularno rečeno „hejtere“ i odvede ekipu do srebra na najjačem svetskom turniru. I onda odigra odličan meč protiv Amerike.

Malo li je?

Ako ste se ikada zapitali u čemu je stvar sa takvim stavom i zašto on uopšte postoji, zapitajte se gde su nestali fudbalski umetnici? I kako smo, od zemlje koja je imala neznan broj fantastičnih čarobnjaka sa loptom, došli do toga da postanemo zemlja „zadnjih veznih“?

Odogovor je jednostavan – ljudi su prestali da veruju u magiju i počeli su da veruju da je bolje „ne čačkati mečku“, pa otud pojačana potreba za (samo)odbranom. A onda se neočekivano pojavi jedan plejmejker koji iz godine u godinu raste, da bi u prethodnih 365 dana dostigao visinu koja je, blago rečeno, nezamisliva.

Šta će biti sledeće godine, i da li će Teo sa reprezentacijom pokoriti Evropu? Videćemo. Da li će se odazvati pozivu i otići u NBA, ostati u CSKA, ili možda iznenaditi sve i poslušati srce, pa u crveno-belom dresu probati da Zvezdi u Beogradu donese plasman među najbolje ekipe Evrope?

Videćemo. Ono u šta ne postoji sumnja jeste činjenica da nas i u narednih 365 dana očekuje podjednako težak zadatak da opišemo ono što nam je u toj godini ovaj nestvarni momak priredio.

A možda i ne, jer nije isključeno da u Teodosićevoj ljubavi prema košarci pronađemo svoju ljubav prema pisanju, a onda inspirisani njegovim likom i delom pustimo prstima da sami odrede dalji tok priče.

Jer samo takve, koje same sebe pričaju, jesu priče koje menjaju stvarnost, one koje teku.

I za kraj, u filmu „Draft day“ sa Kevinom Kostnerom, čuveni glumac se u jednom momentu zapita šta je to u velikim igračima, što im daje sposobnost da, onda kada je potrebno, uspore vreme do te mere da ono skoro stane?

Odgovor na to ne znamo, ali Miloš Teodosić je ove godine i definitivno pokazao da je od te „fele“. Naše je da se radujemo što je imao tu sreću da ga kao reprezentativca Srbije NBA zvezde zovu da se priključi najjačoj košarkaškoj ligi na svetu.

A kad ode tamo, nebo je granica.