SAŠA OZMO: Desetogodišnje iskustvo online novinara

Sašu Ozmo smo proteklog meseca pratili putem tvitera i heštaga #OziOzmo direktno sa terena Australian Open-a u Melburnu.

Sportski je novinar koji čak deset celih godina funkcioniše isključivo na netu. Na načinu izražavanja i profesionalnosti mogu i dosta starije kolege da mu pozavide, a baratanje teorijom i tehnikom svog zanata je nešto što prirodno ide uz njega. Pouzdano, jasno, vredno, ali i zabavno su neki od epiteta koje možemo dodati njegovim radovima. Sašina mogućnost pravljenja odličnog i veoma čitanog teksta i u nedostatku previše informacija je potpuno fascinantna.

S druge strane, on je neko ko izuzetno vodi računa o pravopisu i jezičkim oblicima i zna dosta o tome, te verujem da bi mi poslednji fascinantni prilog rado zamenio.

Pričao je za Novu energiju o novinarstvu kao pozivu, tenisu, košarci, Đokoviću, korišćenjem mreža u izveštavačke svrhe i kako se neguju svoje pasije i tendenciozno radi na svojim snovima.

Da li si oduvek znao da ćeš da se baviš novinarstvom, a pogotovo sportskim?

– Oduvek sam voleo sport i privlačili su me strani jezici, kao i pravopis i gramatika, tako da sam prilično rano znao šta ću biti kad porastem. Voleo sam sve moguće sportove – postoje snimci na kojima igram fudbal i usput komenarišem, “igrao“ sam tako i odbojku u kući balonom, imitirao trke na 100 metara (uvek je odlučivao foto-finiš, dok odlučim ko će da pobedi), a brat i ja imali smo svesku u kojoj smo pratili fudbalsko prvenstvo Jugoslavije (rezultati, strelci, igrač kola, izveštaj sa najbolje utakmice, ma sve). Bio sam nadaren za jezike, a u mojoj kući uvek se vodilo računa o pravilnom izražavanju, pa sam zavoleo i gramatiku i pravopis – neki drugovi me zovu jezički fašista.

– Kako sam rastao, interesovanja su se logično širila, ali sport i novinarstvo ostali su nešto što me najviše privlači – nema lepšeg osećaja nego kada završiš tekst za koji si se pomučio i zadovoljan si, znaš da si izbacio sve iz sebe.

Radiš na sajtu b92 već skoro (ili više) od 10 godina na sportskom delu što te verovatno stavlja u grupu prvih apsolutno online novinara kod nas. Kako se razvijao rad na netu pre ekspanzije i sada posle? Zašto je sada lakše (teže)?

– Došao sam u novembru 2006. godine da volontiram, još sam bio u srednjoj školi, tako da mi je B92 druga kuća. Na online novinarstvo uticali su isti faktori kao i na sve ostalo – do ekonomske krize bilo je odlično, od tada znatno teže u svakom smislu – plata, ljudstva, drugih resursa… I u tom smislu je teže. Takođe, očekivalo se da će to tržište brže rasti, ide sporije od predviđanja, mada ipak ide. Prednost weba je što su mogućnosti beskrajne i mislim da je pravi onaj portal koji uspeva da spoji ono što su najbolje karakteristike ostalih, tradicionalnih medija – kolege iz štampe između ostalog mogu da nas nauče planiranju unapred i raspoređivanju snaga, a video sadržaj kao na televiziji i te kako je poželjan na sajtu. Za web je najvažnija kombinacija brzina-tačnost i ko uspe da spoji to dvoje, na ispravnom je putu.

Na koje si poteškoće nailazio na putu ka ostvarenju svog karijernog cilja?

– Imao sam tu sreću da radim sa ljudima koji su bili izuzetni u svom poslu, a istovremeno i međusobno različiti. Od svakoga si mogao nešto da naučiš – od jednog osnove novinarstva, od drugog analitičnost, trećeg socijalne veštine itd. Za mentora smatram Vladimira Novakovića, on me je prihvatio kada sam došao u B92 kao klinac i izbrusio me, usmerio me kuda treba, novinarski prevashodno, nekada i životno. Mnogo sam naučio i od Miloša Šaranovića, koji mi je uvek bio velika podrška i činio je da učim iz njegovog iskustva. Njih dvojica bili su ključni za moj razvoj, ali učio sam i od ostalih – Milana Boškovića, Igora Vujičina, Zoze Panjkovića, sadašnjeg urednika Pavla Zlatića, kao i od ostalih kolega. Za napredak je najvažnije ostati prijemčiv za kritiku i dobro opažati kvalitete drugih.

– Prepreka u tom smislu dakle nije bilo, ali jeste finansijskih i organizacionih. To naravno nije karakteristika moje priče, već svačije u ovoj zemlji, tako da ne treba previše elaborirati. I ostvario sam samo neke od ciljeva, nadam se da sam tek počeo.

Da li je za sportskog novinara neophodno da se bavi ili barem da voli sport? I da li je teško imati omiljeni klub, a isključiti se i pisati objektivno? Da li možeš da budeš apsolutno siguran da nigde nisi mahinalno ‘terao vodu na svoju vodenicu’?

– Mislim da jeste nužno – kada si se bavio određenim sportom, mnogo ti je lakše da prepoznaš određene situacije na terenu. Gledanje do besvesti takođe pomaže – može se posao odrađivati i bez ljubavi prema sportu, ali mislim da se u tom slučaju ne može postati vrhunski sportski novinar, nema strasti koja te gura napred.

– Svi koji prate rad nekog sportskog novinara pretpostavljaju da on ima svoje favorite, klub za koji navija itd, što je normalno i logično. Po mom mišljenju, to nije problem sve dok ne utiče na obavljanje posla. Vrlo sam savestan i kada sednem pred kompjuter, onda sam isključivo u kapacitetu novinara, to mi nikada nije predstavljalo problem.

Šta je potrebno promeniti kako bi novinari radili svoj posao? Treba li nam još veći broj klinaca na FPN-u?

– Potrebno je promeniti celokupan društveni ambijent, a to nije nimalo lako, tačnije sumnjam da će se ikada uopšte desiti. Gledam dansku seriju Borgen i fascinira me kada vidim kakav je tu npr. odnos političke elite prema novinarima. Ovde su novinari uglavnom slabo plaćeni i nemaju nikakav ugled u društvu. Problem je kompleksan i mogli bismo o njemu da govorimo do sutra, ali neka ostane za sada na ovome.

Koliko ti godi što te u suštini vole ljudi i što si se izdvojio kao jedan od relevantnih ljudi koji pišu o tenisu i košarci? Da li je danas moguće bazirati se na samo dve vrste sporta i kako je to izgledalo pre 10 godina kad su sportski novinari morali da pokrivaju sve od boćanja, do triatlona?

– Godi mi, to je najveća satisfakcija kada vidiš da ljudi cene tvoj trud i da im se dopada tvoj rad. Na kraju krajeva, publika je ta koja te ocenjuje i čini te uspešnim ili ne, tako da mi svaka lepa reč znači.

– Zapravo, na webu je sada nemoguće potpuno se fokusirati na jedan ili dva sporta. Kada si na smeni od osam sati, ti moraš da pokrivaš šta god se tada dešava – fudbal, košarku, tenis, odbojku, rukomet, kajak, boks, tekvondo… Moraš da budeš sposoban da napišeš osnovna dva novinarska žanra – vest i izveštaj – o svakoj temi. Specijalizacija se tiče analitičkih, autorskih tekstova, donekle i intervjua, i tu pišem o košarci i tenisu.

Šta te i dalje pokreće posle toliko vremena u okruženju koje nije baš toliko pogodno za novinare? Da li si počeo da definišeš sebe i kroz to što radiš?

– Pokreće me ljubav prema onome što radim. Sada kada vidim ta slova na ekranu, svestan sam da zvuči kao fraza, ali zaista je tako – mnogo volim novinarstvo i mnogo volim da pišem. Imam mnogo sposobnih prijatelja koji su napustili novinarstvo i otišli da se bave nečim drugim jer nisu mogli više da izdrže. Ne može niko da ih krivi, samo se nadam da će se klima nekada promeniti i da ću barem neke od njih ponovo videti u novinarstvu.

– Kada ti nešto okupira 40 sati nedeljno, često i više, normalno je da jednim delom počneš da se definišeš i kroz posao, pogotovo ako ga voliš. Tako da – jeste, jedna od odrednica mog identiteta svakako je i to što sam novinar.

Koliko je tviter transformisao tvoj posao, budući da najčešće sa svojim čitaocima komuniciraš upravo preko te platforme? I sa inostranim kolegama?

– Ljudi lakše čuju za tebe i logično je da im je onda i komfornije da čitaju tekstove kada znaju ko tačno stoji iza njih. Ne bih rekao da mi je Tviter transformisao posao, samo mu je dao još jednu dimenziju, učinio ga vidljivijim.

– Preko Tvitera sam upoznao Karol Bušar, francusku novinarku koja se bavi tenisom, i ona mi je mnogo pomogla na svim Gren slem turnirima. Nekoliko puta smo i menjali materijal – ona meni daje nešto što je interesantno na francuskom, a ja njoj npr. zanimljive Đokovićeve odgovore na srpskom. Tako sam upoznao i Anu Mitrić, koleginicu iz SAD koja sada povremeno piše za B92, kao i nekoliko drugih kolega.

– Ako pratiš prave ljude, na Tviteru se često prvo pojave informacija ili izjava, a rekli smo da je na webu brzina veoma važna. Dakle, Tviter mi izuzetno pomaže u poslu, sa više različitih aspekata.

Da li je danas lakše povezivati se sa svojim izvorima ili sagovornicima putem mreža? Proveravati informacije na Google-u? I da li je i dalje neophodan oprez jer nije sve na netu tačno?

– Za komunikaciju sa izvorima društvene mreže mogu da budu sekundarni izvor, u stilu daj da probam, ne može ništa da me košta, ali uvek je bolji direktniji i ličniji kontakt. Istina je da nije sve na netu tačno, ali nije ni u drugim medijima – kao i pre, ključno je da znaš koji su izvori kredibilni, a koji nisu.

Šta treba od osobina da poseduje jedan online novinar?

– Ne samo online, nego svaki novinar pre svega treba da bude pismen i da poznaje materiju kojom se bavi. To su osnovni preduslovi, sve ostalo može se naučiti ili poboljšati. Važno je da bude brz, da može da radi više stvari odjednom i da uspeva da drži visoku koncentraciju kada je to potrebno u dužem vremenskom periodu. Neke finese nauče se vremenom – kompozicija teksta, gde umetnuti video ili fotografiju i sl.

Šta zameraš svojim ‘kolegama’, ljudima koji pišu online vesti, izveštaje, reportaže na portalima? Da li možemo uopšte i dalje pričati o kategoriji ‘vesti’, ‘izveštaja’, ‘reportaža’ i drugih novinarskih oblika u digitalnom svetu?

– Alergičan sam na nepismenost, ona me izluđuje, na razne sumLJe, kontrAverze, heliHoptere, protestVovanja i ostalo. Mislim da se digitalni svet u pogledu novinarskih oblika ne razlikuje mnogo.

Na poslednjem Grend slemu u Australiji, pratili smo te preko heštega #OziOzmo. Da li si bio zadovoljan odazivom? Da li razmišljaš o uvođenju još nekih inovacija kada govorimo o izveštavanju? Npr. Periscope?

– Ljudi i dalje uglavnom najviše pišu u komentarima ispod teksta, mada jesam zadovoljan odzivom i na hešteg #OziOzmo, pogotovo što smo prvi put probali tako nešto. Tu su mogle da se vide i fotografije koje nisu stale u tekstove i još zanimljivosti, verujem da će vremenom ljudi steći naviku da i tu proveravaju novosti. Posebno je dobar odziv bio kada smo imali WebChat iz Australije, na heštegu su mi postavili baš dosta pitanja.

– Razmišljamo o novim stvarima, nešto slično Periskopu hteli smo da radimo i iz Melburna, ali na Gren slem turnirima pravila su prilično rigidna i nije lako izvesti sve što poželiš. Ko ima neku kreativnu ideju, zna gde može da mi piše 🙂

Poznaješ tematiku do tančina. Kako se igrači (teniseri) ponašaju na mrežama (ne mislim na servis volej igru hehe), je l možeš da pokupiš informacije ili je sve samo jako dobar PR?

– Uglavnom je ili PR ili zezanje (od čega nekada može da se napravi vest, doduše), ali može se doći i do informacija – društvene mreže sada su zamenile saopštenja za medije. Najskoriji primer jeste da je Federer statusom objavio da ide na operaciju meniskusa.

Bio si na Vimbldonu, Rolan Garosu i sad u Australiji. Da li možemo i od tebe da očekujemo ove godine Zlatni Slem 🙂 Prognoze za Novakovu sezonu?

– Zlatni slem sigurno ne, pošto me neće biti na Olimpijskim igrama, ali nadam se da bih odlaskom u Njujork mogao da kompletiram Gren slem. Novak je izvanredno počeo, ne vidim razlog da tako ne nastavi.

Koje su to najsvetlije tačke u profesionalnoj karijeri koje bi u ovom trenutku izdvojio? Intervju sa Novakom pretpostavljam? Da li ti se san ostvario?

– Na intervju sa Đokovićem jesam najponosniji, i zbog sagovornika i zbog kvaliteta samog razgovora, tema koje smo pokrili. Odlazak na Gren slem turnire za mene jeste ostvarenje sna, pogotovo u Melburn koji sam najviše voleo još otkad sam bio klinac. I dalje mi izgleda pomalo nestvarno da sam bio deo svega toga, da sam razgovarao sa legendama koje sam kao klinac gledao na televiziji i da sam imao priliku da na konferencijama postavljam pitanja Federeru, Nadalu, Sereni…

– Radio sam intervjue i sa Bodirogom, Dejanom Stankovićem, Svetislavom Pešićem, Miroslavom Raduljicom… Ako bih morao da izdvojim one kojima sam najviše zadovoljan, to su onaj sa Miškom Ražnatovićem, sa Radetom Zagorcem, ovaj nedavni sa Milošem Ninkovićem, kao i sa Čarlsom Dženkinsom na polovini njegove prve sezone u Zvezdi. To je ideal za novinara – kada je sagovornik spreman da ti posveti dovoljno vremena za ozbiljan razgovor, iz toga se onda obično rode divne stvari.

– Osim intervjua, napisao sam i mnogo autorskih tekstova, teniskih naravno, ali i košarkaške, od kojih na dva posebno volim da se vratim – na onaj o Olimpijakosu posle njihove titule u Evroligi 2013, kao i na tekst o Predragu Stojakoviću, koji je bio moj najdraži košarkaš. Imao sam i nekoliko izleta van sporta – recimo, o atmosferi u Areni posle poplava, o Luli da Silvi itd.

Sada si mi u ovom pitanju dala priliku da se osvrnem na sve, hvala ti za to.

Nevena Jovanović

0

0