PIKSI KAO NIKADA DO SADA: Selektor Orlova o privatizaciji Večitih, koliko je plaćen, kao i da li će predvoditi Srbiju na EP! (VIDEO)

„Nemoguće je privatizovati Zvezdu i Partizan. Sa drugim klubovima je drugačija situacija“

Dragan Stojković Piksi, selektor fudbalske reprezentacije Srbije, u intervjuu za NIN, govori o uspešnom razdoblju iza srpskog reprezentativnog fudbala, plasmanu na Mundijal u Kataru i učešću na Evropskom prvenstvu posle 24 godine.

Pored toga, Piksi se osvrće na kritike usled loših partija na Svetskom prvenstvu i promenljivih igara u kvalifikacijama za kontinentalni šampionat.

Intervju takođe dotiče neke druge sporne teme, uključujući odnos s Nemanjom Vidićem i odgovor koji je Piksi dao na Vidićevu izjavu. Ova razmena mišljenja deo je šireg konteksta u kome se analiziraju uspesi, izazovi i polemike koje prate Piksijevu trenersku karijeru, a takođe se dotiče i pitanje zašto Piksi nije postao najbolji igrač sveta:

–Moja velika satisfakcija je da sam uspeo da uradim ono što sam obećao, a to je da reprezentaciju odvedem na velika takmičenja. To je breme koje sam nametnuo sebi, ali sam uspeo da ubedim igrače i čitavu fudbalsku javnost da ćemo upravo to i uraditi. Presrećan sam zbog toga, jer nije nimalo lako postići takve rezultate. Rado bih onima koji misle da je to lako prepustio svoju poziciju“, ističe Stojković. „S druge strane, sigurno da ima i stvari na kojima moramo još mnogo da radimo, jer očekivanja su uvek velika. Posebno u Srbiji. Kada uradite nešto, javnost traži više, kada i to ispunite ponovo se podižu očekivanja. I to je sasvim normalno i ja to prihvatam. Deo mog posla je takav da moram da budem spreman i na pohvale i na kritike. I to tako i razumem. Ono što je najvažnije jeste da igrači koji obuku dres Srbije daju maksimum i bore se za državu, zastavu i grb. Znate, nekada dođete do rezultata sa lošijom igrom, a nekada izgubite iako igrate dobro. Ali što se tiče do sada postignutih rezultata, niko ne bi smeo da stavi znak pitanja na ono što je urađeno. Svako mora da pokaže poštovanje i shvati da su ti momci vratili Srbiju na mapu fudbalske Evrope – priča Stojković.

Ni kao bivša Jugoslavija nismo bili redovni učesnici najvećih smotri, zašto su po vašem mišljenju očekivanja nacije tako velika, pa i nerealna?

– Pa to smo mi, ne vidim ništa čudno u tome. Pa i na Novaka Đokovića, koji je najbolji teniser svih vremena, baca se drvlje i kamenje čim izgubi jedan meč. Mi smo zahtevna nacija, što i nije loše jer vas to tera da radite više i motiviše, ali niste sami na terenu. Tamo je i protivnik koji ima svoj kvalitet i još sijaset stvari koje su protiv vas. Najvažnije je pošteno raditi svoj posao, a kada je neko bolji treba biti džentlmen i čestitati. Isto tako, očekujemo da kada pobedimo neko to primeti i pokaže poštovanje.

Najavili ste da će na Evropskom prvenstvu Srbija igrati na rezultat. Šta biste u grupi sa Engleskom, Danskom i Slovenijom smatrali uspehom?

– Za mene je najvažnije da za pola godine, kada bude krenula velika fudbalska žurka u Nemačkoj, igrači budu zdravi, odnosno da ne bude nikakvih povreda. Dakle, da budu i fizički i mentalno maksimalno spremni. To je prvi preduslov da bismo uopšte govorili o rezultatima. Stvarno ne bih voleo da mi se ponovi situacija sa Svetskog prvenstva u Kataru. U Nemačkoj će biti 24 najbolje ekipe na kontinentu, nema onih koji su tamo stigli nezasluženo. Imamo tri utakmice u grupi i pokušaćemo da napravimo iskorak i plasiramo se u sledeću rundu.

Ako bude ispunjen preduslov o kome ste govorili, šta bi za vas bio uspeh?

– Uspeh bi bio odlazak u osminu finala i sve ćemo učiniti da to i ostvarimo. To je prvi cilj, za dalje ćemo videti.

Ugovor sa Fudbalskim savezom Srbije vam ističe 1. januara, ali je jasno da ćete voditi reprezentaciju i na EP. Ostajete li selektor Srbije i posle kontinentalnog šampionata? Da li ste već razgovarali o tome sa čelnicima FSS?

– Na mesto selektora sam došao 1. marta 2021 i taj ugovor traje dve godine i devet meseci. Zašto toliko? Zato što se vezuju dva ciklusa – kvalifikacije za Svetsko prvenstvo i Evropski šampionat. U međuvremenu se igrala i Liga nacija. U tehničkom smislu ugovor mi ističe 31. decembra. S obzirom na to da smo se kvalifikovali na Evropsko prvenstvo, on se automatski produžava, tako da ću i u narednom periodu biti selektor iako po medijima možete videti ljude koji licitiraju i lupetaju kojekakve gluposti. To jeste interesantna tema, ali ja sam neko ko poštuje ugovor i radi svoj posao pošteno, respektujući ono što piše na papiru. Tako se ponaša i FSS. Što se tiče ostanka nakon EP, zaista nisam ni sa kim pričao…

Da li je vaš ostanak vezan i za rezultat na EP?

– Ko će ga znati… U svakom slučaju, bilo bi dobro da obradujemo naciju i da nas po povratku ljudi dočekaju aplauzom, a manje je bitno da li ću ja ostati selektor. Ima vremena za priču o tome. Govorim vam istinu, niti sam pričao o produženju ugovora, niti sam rekao „posle Evropskog prvenstva tražite drugog selektora“. To bi bilo jako neozbiljno.

Osim kontinuiteta učešća na najvećim takmičenjima, šta nedostaje srpskom fudbalu da postane kurentan proizvod. Rad sa mlađim kategorijama, šansa za mlade igrače koji se u ranoj fazi karijere prodaju, organizaciona struktura…?

– Fudbal je globalni fenomen i zato je toliko i voljen, ali raditi u njemu nije nimalo lako. Morate imati jasnu strategiju i viziju kako napraviti iskorak ka boljim rezultatima. Mnogo zavisi od finansija. Možemo da mislimo šta hoćemo, ali novac i te kako igra veliku ulogu. I u drugim sportovima je on važan, ali ga je potrebno manje. U fudbalu morate da imate ozbiljne budžete kojima ćete raspolagati na pravi način. To podrazumeva i rad u školama fudbala, a treneri koji rade s decom moraju biti adekvatno plaćeni.

Dakle, moraju se stvoriti uslovi. Teniser ne može da trenira u bazenu ili da na ulici udara loptom u zid – mora da ima teren. A fudbal kao masovni sport zahteva da se ove stvari dovedu u red. Dakle, neophodna je infrastruktura, ne možete da trenirate na njivama. A mi, nažalost, imamo taj problem.

– Vlada besparica, klubovi finansijski jako loše stoje, a to dovodi i do gubitka motivacije ljudi koji rade sa mlađim kategorijama. Isto tako, mi smo nacija koja rađa talente, mi smo zemlja koja je talentovana za sve sportove. Vidite da se praktično niotkuda pojavljuju mladi, talentovani igrači. Talenta nam nikad nije manjkalo, ali struktura, organizacija i finansijski aspekt su jako povezani za krajnjim rezultatom. Treba biti mudar, strpljiv i stručan. Prosto, morate imati znanje, ne možete bez toga.

Kako komentarišete činjenicu da su ove sezone svi domaći klubovi u evropskim takmičenjima ostvarili samo jednu pobedu i nekoliko remija, uz više od 20 poraza? Je li i to prava mera domaćeg fudbala?

– Sigurno je da su to poražavajući rezultati, to nam ne ide u prilog. Pašće nam koeficijent i nećemo više imati pet klubova u evropskim takmičenjima. A setite se da smo samo pre otprilike dve godine bili 11. u rangiranju nacionalnih šampionata i samim tim imali i pravo na direktnog učesnika u Ligi šampiona i imali još jedan tim u kvalifikacijama za LŠ. Za razloge takvog pada moraćete da pitate ljude koji vode klubove. Ne znam o čemu se radi, ali vidim da je seniorska reprezentacija jedina svetla tačka.Napravili smo neverovatan rezultat u ambijentu u kojem smo radili a da nismo prikazali briljantnu igru. Realan sam čovek i čujem komentare da smo se kvalifikovali, ali da smo igrali loše. A da malo okrenemo stvari – da nismo otišli na Mundijal, da nismo u Ligi nacija osvojili prvo mesto i da nismo otišli na EP, a da me svi tapšu po ramenima i govore kako smo igrali fenomenalno, mislite li da bi sve to imalo smisla? Ne naravno, u sportu je semafor glavno merilo.

Da li biste voleli da na Evropskom prvenstvu doguramo do finala, a da igramo katastrofalan fudbal koji se nikome neće svideti?

– Pa naravno, da bi svi voleli da budemo u finalu. Ali ja sam od one vrste trenera koja voli lep fudbal, volim da moja ekipa igra atraktivno i dinamično. Nisam od onih koji se nabiju u šesnaesterac i mole Boga da ne prime gol. Ali, na kraju, biram rezultat i odlazak na velika takmičenja…

Sa lošom igrom?

– Bila je dovoljno dobra da nas odvede u Nemačku. Nemojte mi reći da smo protiv Mađarske bili inferiorni. Baš sa njima smo odigrali odlične utakmice a ostali smo bez bodova. A tamo gde nismo bili na visokom nivou uzeli smo svih šest. I protiv Crne Gore i protiv Litvanije. Dakle, Srbija je bila dovoljno dobra da se kvalifikuje. Druga je priča da li može bolje. I može i mora. Govorim o tome da niko nema pravo da nipodaštava naš rezultat u ovoj godini.To nije fer i nije u redu. A da li se nekome sviđa kako igramo, to je tema o kojoj možemo naširoko da pičamo.

Pretpostavka je da je za ovako loš rezultat klubova jedan od razloga slaba domaća liga. Da zavisi od vas, da li biste glasali za to da se, po ugledu na ABA košarkašku ligu, oformi i neka vrsta Lige šampiona zemalja regiona?

– To je tema koja traje skoro dve decenije i ona se s vremena na vreme pominje. Ali, mislim da je ta ideja teško ostvariva.

Zašto je to moguće u košarci i vaterpolu, ali ne i u fudbalu. Da li je fudbal ogledalo naših pregrejanih nacionalnih emocija?

– Drugačiji su sportovi. I košarku i vaterpolo ćete, u bezbednosnom smislu, mnogo lakše kontrolisati. Drugo, u fudbalu su izuzetno jake navijačke strasti. U vaterpolu nemate navijače, u košarci ih ima, ali je reč o hali koju je mnogo lakše obezbediti nego stadion. Stadioni su veliki i tu je masa ljudi koja dolazi iz navijačkih, ali i nekih drugih pobuda… Tako da to nije lako organizovati.

Da li bi takva liga donela kvalitet?

– Verovatno bi u početku bilo interesantnije. Ne sporim da bi u početku bilo zanimljivo gledati utakmice „velike četvorke“, ali je pitanje kako bi to kasnije izgledalo? Jednom prilikom sam rekao da bi možda bilo dobro da krenemo sa turnirskim modelom, da se napravi Trofej Beograda, sledeće godine u Splitu Trofej Marjana, da se naprave turniri u Zagrebu, Skoplju, da to bude probni balon na kome bi učestvovalo osam ekipa. To naravno ne bi imalo takmičarski karakter, ali bi možda dalo ljudima jasniju sliku šta to može da izrodi.

– Drugo, postoje i tehnički problemi. Najpre, mora vam UEFA dati dozvolu i prolaz za evropska takmičenja. Ali, da kažemo da i to nije problem, ostaje pitanje usklađivanja kalendara takmičenja. Ključna pitanja su ko će voditi to takmičenje, ko će biti predsednik, ko generalni sekretar, ko će držati šapu na kasi, ko će biti sponzor, gde će biti sedište regionalne lige…? Mnogo je to komplikovana priča. Veliki su organizacioni problemi već na startu. Ali videćemo šta nosi vreme. U svakom slučaju, sve što može da podigne kvalitet, prihvatam.

Šta mislite o privatizaciji klubova – posebno najvećih, Zvezde i Partizana, koji imaju poprilične dugove. Čini se da su sve vlasti do sada izbegavale donošenje zakona o privatizaciji u sportu i to zbog vlastitih interesa…Mnogo toga se prelama kroz Zvezdu i Partizan, od političkih, preko finansijskih interesa pa do upliva kriminalnih struktura…

– Nemoguće je privatizovati Zvezdu i Partizan. Sa drugim klubovima je drugačija situacija.

Zašto je nemoguće privatizovati Zvezdu i Partizan?

– Najpre tu je ogromna navijačka baza koja i te kako voli i želi da se pita. Ne znam ko bi u toj situaciji imao motiva i hrabrosti da uđe u tako nešto. Realniji je model Reala i Barselone u kome ta navijačka baza čini članove kluba i ima pravo glasa. Ni Real ni Barselona nisu privatni klubovi. Ali ne zaboravite, mi nismo Španija. U nekoj bliskoj budućnosti to je nemoguća misija. Mislim da niko na tako nešto nije spreman. Veliki su to sistemi koji imaju veliki značaj u Srbiji, tako da je to jako komplikovano izvesti. Osim toga, i kada bi postojala takva želja, nemoguće je to uraditi bez donošenja zakona o privatizaciji u sportu.

Vidimo da vlast ulaže veliki novac u izgradnju stadiona, od Nacionalnog do onih u Leskovcu i Loznici, planira se i renoviranje u Nišu i Kragujevcu. Da li zaista mislite da nam je potreban nacionalni stadion, ko će na njemu da igra, osim reprezentacije i verujete li da je on finansijski samoodrživ?

– Gledajući sa sportsko-fudbalskog aspekta, imamo razloga za zadovoljstvo kada pogledamo šta je urađeno na infrastrukturi. Drugo, to su stadioni od 8.000 gledalaca, nisu to arene za 80.000-100.000 gledalaca.

Ko će igrati na tim stadionima, lokalni klubovi su zapušteni, procene su da bi Nacionalni stadion mogao da košta više od pola milijarde evra…

– Ne verujem u te procene, ali opet i to je kap u okeanu za državu. To je nešto što je potrebno Srbiji da bismo bili deo Evrope. Ljudi moraju da znaju da mi nemamo stadion u Srbiji na kome reprezentacija treba da igra utakmice. Mislite da je Marakana stadion, mislite da je Partizanov stadion upotrebljiv? To nisu stadioni po evropskim standardima. Budimpešta ima četiri stadiona, Bukurešt takođe, da ne govorim o Zapadu. Kao neko ko voli fudbal, radi u njemu, živi od fudbala i daje fudbalu, prezadovoljan sam kada čujem ideju da se pravi stadion. Neko će reći, ne treba, treba nam još jedna bolnica. Neko treći će reći da nam je potrebno da izgradimo još jedan most. Svako gleda iz svog ugla. Ali, ja jedva čekam da vidim tu fudbalsku arenu, gde ćemo organizovati finala evropskih takmičenja, na kome će reprezentacija imati podršku 60.000 gledalaca i gde će publika dolaziti sa zadovoljstvom jer će imati komfor.

Da li je Nacionalni stadion finansijski samoodrživ?

– Ne znam, pretpostavljam da se stadion ne gradi samo za utakmice. Nije to objekat koji će biti usamljen na nekoj njivi. Biće to veliki kompleks, bar tako stoji u projektu. Pretpostavljam da će se i druge manifestacije održavati na tom stadionu. Tu su i koncerti, možda i Novak Đoković odigra meč. Igraće se i finala kupova, derbi između Zvezde i Partizana, zašto da ne.

Nedavno je veliku buru u javnosti izazvao intervju Nemanje Vidića, u kome je, između ostalog naveo da je za poslednje dve godine za vas i vaš stručni štab izdvojeno 16 miliona evra. Odgovorili ste oštro i demantovali njegove navode. Šta je netačno u Vidićevim rečima? Da li su ti podaci deo zvaničnog finansijskog izveštaja FSS za 2022?

– FSS ima Skupštinu i uvek se na kraju godine prezentuju podaci i usvaja se finansijski izveštaj. Taj izveštaj je bio transparentan i dostupan i medijima. Da je istina ono što je Vidić rekao, ja bih bio mnogo bogat čovek. Nisam ja, očigledno, Vidiću bio tema. On je imao taj istup i ja sam se osetio prozvanim jer znam da to nije istina. Moj odgovor nije imao za cilj da udaram po Vidiću, morao sam da odgovorim zbog javnosti. Zaista mi nije bila namera da ga pljujem, niti ću to raditi, ali sam bio iznenađen da sam prozvan ja i moj stručni štab. Znate šta, sretnu vas ljudi i kažu „ma šta te briga, uzeo si 16 miliona evra“. To nije ni prijatno, ni lepo. Nije mu to trebalo, dao je sebi autogol. Za te dve godine troškovi svih selekcija od A tima do futsala i to kada se plate porezi, samodoprinosi, to je ta cifra od 16 miliona evra. Piksi i njegov stručni štab ne dobijaju ni blizu te sume.

Koliko ste plaćeni vi i stručni štab?

 – Daleko, daleko manje. Javnost treba da zna da naše premije, bonusi, plate ne zavise od budžetskih para. Ne dobijamo ništa od građana ove države. Dobijamo isključivo od onoga što zaradimo.

Takođe ste rekli da ne vidite problem i da ste zaradili 116, a ne 16 miliona evra i zapitali se čiji je to novac i konstatovali da to nisu državne pare. Pa čije su pare i ko ih je doneo?

 – Finansiramo se isključivo u zavisnosti od rezultata. Tu je FIFA, tu je UEFA, a glavne premije dolaze kada se kvalifikujete na veliko takmičenje. Sve je regulisano ugovorima, koliko procenata ide igračima u slučaju uspeha, koliko ide radnoj zajednici, koliko se plaća porez državi, i na kraju krajeva, koliki je moj ugovor. Moj ugovor je verifikovalo 15 ljudi iz Izvršnog odbora. Da li je to malo, mnogo, dovoljno, nedovoljno, o tome možemo da pričamo do sutra. Ako mene pitate, malo je. Zašto? Pa zato što gledam svoj interes. Ako pitate njega (Vidića, prim. aut), mnogo je. Vrednost ugovora određuje vrednost na tržištu i dogovor dve strane. Upotrebio sam metaforu kada sam govorio o 116 miliona. Malo mi je prostački da se uopšte poteže priča ko koliko zarađuje.

Ne bi trebalo da su vaše zarade netransparentne?

– U FSS možete dobiti sve te podatke. Glupo mi je da u javnost iznosim koliko zarađujem. Drugo, zarađujem onoliko koliko sam uspešan. Nemoguće je deliti bilo kakav novac ako ste neuspešni. Može Vidić reći da sam loš trener, da ne znam da vodim ekipu, da mu se ne sviđa kako igramo, ali ovakvi istupi su nepotrebni. Posebno što je sve transparentno i sve je na uvid. Bez veze je da idem po Beogradu, mašem ugovorom i vičem kako ne primam 16 miliona. Vidić je obmanuo javnost i saopštio netačnu informaciju. Šta je razlog ne znam, moraćete njega da pitate. Ali neko poštovanje mora da se pokaže, a ne moramo da se volimo. Nikada o njemu nisam rekao ružnu reč. Znate šta, kada se izlazi sa takvim informacijama, i pogotovu kada je reč o novcu, ljudima u Srbiji su ogromne oči. Odmah pomisle da ste nešto uzeli, a ne zaradili. Niko ništa ne uzima, dobijamo isključivo po zaslugama.

Pomenuli ste da vi niste bili meta Vidiću. Ko je bio?

– Njegove reči nisam shvatio kao optužbu, jer da jesam tužio bih ga. Ja sam samo pomenut u moru njegovih napada.

Jasno je da je na izbor predsednika FSS politika i te kako imala uticaj, pa se Vidić povukao, a iz penzije je vraćen Dragan Džajić. Koliko je na to uticala činjenica da Vidić nije blizak sa vladajućim SNS-om? Ne možemo izolovati sport od politike…

 – Nisam se mešao u izbor predsednika FSS, niti ću se mešati. Fokusiran sam na svoj posao. Niti sam pomogao, niti sam odmogao Vidiću. Onaj ko se kandiduje za tu funkciju, mora da ima i procenu situacije – vredi li da ulazi u trku, vredi li da ulaže energiju. Znalo se da sa pet glasova podrške kandidatura predstavlja samoubistvo. Nije imao ni promil šanse u toj trci.

Imao je podršku javnosti…

– Javnost ne odlučuje, već delegati. Znate, neko me voli, neko me ne voli, ali narod ne treba da ima tu odgovornost i da odlučuje. Izbor predsednika FSS je proces i to ne može da se promeni. Na kraju, čitav proces posmatraju FIFA i UEFA kao supervizori. Treba biti ambiciozan i imati viziju, ali u tu svoju viziju treba da ubedite ljude kao što sam ja igrače ubedio da ćemo pobediti Portugaliju. Mnogo pre toga sam rekao da ćemo se plasirati na Mundijal i uspeo sam u svojim ambicijama.

Kakvu saradnju imate sa Draganom Džajićem i kakvu viziju je on ponudio javnosti?

– To ćete morati njega da pitate, a imamo odličnu saradnju. Na istom smo koloseku kada su u pitanju ambicije i rezultati reprezentacije. I uspeli smo da napravimo rezultate i tu nema varnica. I nije reč samo o Džajiću, ko god da je predsednik, moramo raditi skupa kako bismo reprezentaciju učinili uspešnom.

Takođe ste, pre nekih godinu i po dana, najavili tužbu protiv predsednika Crvene zvezde Zvezdana Terzića zbog njegovih tvrdnji da režirate otimanje titule Zvezdi. Da li je taj proces u toku i kakvo je vaše mišljenje o Terzićevom „predsednikovanju“ Zvezdom?

 – Ma ne, odustao sam od toga. Koga da tužim? Klub? Nije Terzić potpisnik tog saopštenja, već predsednik Zvezde Svetozar Mijailović. Zamislite da se selektor bavi sudijama i otima titulu nekome. I to Zvezdi.

Kakav je vaš odnos sa Terzićem?

– Nemam kontakt s njim. Posle takvih saopštenja i napada bilo bi besmisleno. Opet, on je ljut jer sam mu navodno oterao sina iz Saveza. Tako je predstavljeno, iako nisam ni znao da je on radio u Savezu. To, naravno, nije istina i nema veze sa mnom. On misli da sam mu oterao sina, ja kažem da nisam i šta ćemo sad? Ta saopštenja i napadi došli su u momentu kada je reprezentacija imala dobre rezultate. Možeš da misliš šta hoćeš, ali da nameštam sudije da bi Partizan bio prvak, pa to je potpuno ludilo. Naravno da sam posle takvih kleveta rekao da ću ga tužiti, ali su mi advokati rekli da ću morati da tužim klub, a klub nema veze sa tim To je bila opaska samo jednog čoveka. U Srbiji je normalno da te neko tek tako okleveta.

O vašoj igračkoj karijeri zna se gotovo sve, nedavno ste izjavili da biste, kada biste mogli nešto da promenite, promenili istoriju finala sa Zvezdom u Bariju? Žalite li što niste ostali godinu dana duže i osvojili Kup šampiona sa Zvezdom?

– To je, takođe, preneto kao da mi je krivo što je Zvezda bila šampion. Samo sam rekao da bih voleo da se ponovi utakmica i da ja igram, jer sam bio na klupi. A što se tiče vašeg pitanja, nemam šta ja da žalim. Na poslednjem koktelu pred moj odlazak u Marselj održao sam govor i poželeo da se sledeće godine vidimo u finalu Kupa šampiona. Godinu dana kasnije se to i obistinilo.

 – Bila je to čudna, specifična utakmica, prvi put oba kluba igraju finale. Bila je i ružna utakmica, katastrofa od igre. Vraćamo se na onu konstataciju da smo loše igrali a kvalifikovali smo se. Pamti li neko kako je Zvezda igrala? Defanzivno, ali je postala prvak Evrope. I samo je to važno. Kad je trener odlučio da me ne stavi u tim, pomislio sam da je to možda i bolje. Ne znam šta bih vam rekao, čovek je tako odlučio.

Odbili ste da šutirate penal…

 – Jesam, odbio sam. Nisam želeo da šutiram protiv Zvezde. Reagovao sam emotivno. Da je bio u pitanju drugi klub šutirao bih sigurno. I nema tu razloga za ljutnju Marselja. Jednostavno, to je bila moja odluka.

Šta vam je rekao trener?

 – Bio je u šoku. Rekao sam mu da sad ide on da šutira. Da li će to neko da ceni u Zvezdi, manje je bitno. Važno je kako se ja osećam i šta mislim.

Zašto se nije desilo da Zvezda ranije osvoji Kup šampiona, imala još moćniji tim sa vama od onog koji je igrao u Bariju?

 – Nailazili smo na bolje protivnike, verovatno je i u organizacionom smislu falilo još nešto.

Pala je i magla protiv Milana…

 – To je stvarno neverovatno. To se dešava jednom u sto godina. Bili smo nadomak toga da eliminišemo veliki Milan koji je te i naredne godine bio prvak Evrope. Tada je to je bio najjači klub u Evropi. Pala je ta magla, a oni i danas govore da su se spasli zahvaljujući magli u Beogradu. Ono što pamtim je da sam dao gol i u Milanu i u Beogradu i to je ta istorija koja je ispisana.

Kada ste prelazili iz Radničkog u Zvezdu bezmalo svi jugoslovenski klubovi su se otimali za vaš potpis, imali ste ponudu čak i od Sarajeva, ali kada ste odlazili iz Zvezde mnoge je iznenadio izbor da to bude Olimpik Marselj, a ne Real ili neki drugi veliki evropski klub?

 – Real, Barsa i Juventus u tom momentu nisu bili na nivou Marselja. Ne govorim o imenu i tradiciji, već o činjenici da je Olimpik bio jedan od najjačih sastava u Evropi. To je bio tim koji je bio projektovan da bude šampion Evrope i koji je uložio ogroman novac u igrački kadar. Predsednik kluba Bernar Tapi je u novembru 1989. došao nenajavljen u Beograd i rekao: „Došao sam da uzmem Maradonu sa Istoka, samo mi on treba da budem šampion Evrope. I ne pitam koliko košta.“

Da li ste imali još ponuda?

 – Posle toga su me tražili Milan i Juventus. Španci nisu, jer kao što rekoh Real i Barsa nisu bili na tom nivou. U to vreme italijanska liga je bila najjača. Svi najbolji igrači su išli u Italiju. Pandan njima je bio Olimpik i samo je on mogao da se nosi sa Italijanima. Što se i pokazalo kada smo 1993. pobedili Milan u finalu Kupa šampiona. A taj Milan je bio jedan od najvećih timova u istoriji. Otišao sam u Olimpik jer je to bio najveći transfer na svetu u to vreme i Zvezda to nije mogla da odbije. Meni je isticao ugovor, a niko nije ni pomenuo mogućnost da se produži. Jedva su čekali da me spakuju za Marselj da bi uzeli novac.

Kada govorimo o reprezentativnoj karijeri, mnogi smatraju da je 1990. u Italiji propuštena prilika da se ode do finala, možda i titule svetskog prvaka i da je to čak moglo bivšu Jugoslaviju da spase od raspada. Kakvo je vaše mišljenje?

 – Što se Jugoslavije tiče, mislim da je njena sudbina već bila nacrtana. Niko živ nije to mogao da spasi. Neki mnogo veći igrači su odlučili kako će da bude. Što se tiče igre bili smo blizu, iako smo startovali loše. U četvrtfinalu je došla Argentina sa najvećim svih vremena, Maradonom. Bili smo bolji, nadigrali smo ih i to sa deset igrača.

Jesmo li mogli da odemo do kraja, do titule?

 – Ne znam za titulu, ali kad dođete do polufinala sve je moguće. Da smo prošli Argentinu išli bismo na Italiju koja je bila pod strašnim pritiskom, jer sve osim pobede za njih bi bila nacionalna tragedija i ko zna šta bi se dešavalo. Bio sam u top formi, protivnici mi nisu mogli ništa. Osećao sam se superiorno, igrao sam se na terenu kao da igram u nekoj školici. Osećao sam se kao najbolji igrač na svetu.

Mnogi misle da ste u tom trenutku i bili najbolji na svetu?

– Da nije bilo te povrede kolena, bio bih par godina najbolji igrač na svetu. U Evropi sasvim sigurno. To nije samo moje, već i mišljenje drugih. Ali, sve je to život.

Kako vam sa ove vremenske distance izgleda čuvena utakmica Dinamo – Zvezda na Maksimiru? Je li to vama tada ličilo na početak raspada Jugoslavije ili ste mislili da se radi samo o izolovanom incidentu?

– Nije bio izolovan incident. Postojao je nagoveštaj da može doći do nereda, ali navikli ste na to, navijači se potuku, policija hapsi ili razdvaja. Onda je stigla informacija da postoji šansa da se ne odigra utakmica. Mislili smo da je to zbog toga što je Zvezda već obezbedila titulu. Sa sportske strane, ta utakmica je bila samo stvar prestiža i rivaliteta. Sve je to bilo režirano, ali iskreno ne verujem da je to bio početak rata. Ali je bilo ispoljavanje političkih stavova u svakom slučaju. HDZ već dobija izbore, njihov program je takav kakav je, a s druge strane imate malo drugačiju ideologiju i znate da to neće dobro da se završi. Samo molite Boga da ne dođe do nečeg goreg. Na kraju, došlo je do najgoreg – tog rata koji je sve zavio u crno.

Posle te utakmice, odigrali ste sa reprezentacijom Svetsko prvenstvo u Italiji. Kakvi su u to vreme bili odnosi između igrača iz različitih republika, posebno Srbije i Hrvatske?

 – Nismo imali taj problem, niti se previše pričalo, niti je bilo ko želeo da ulazi u polemiku, jer priči o politici nema kraja. Drugo, ko smo mi da u tim godinama presuđujemo.

Da li je bilo razgovora na ličnom nivou?

 – Ja nikada nisam imao loše iskustvo sa hrvatskim igračima. Da li su neki drugi igrači imali, ne znam. I dan-danas imamo isti odnos.

Ima li još nečega što biste želeli da ostvarite u fudbalu, a da već niste?

 – Na poziciji sam koja podrazumeva veliku odgovornost, praktično brinem o nacionalnom fudbalu i sve oči su uprte u mene. Želja mi je da sa reprezentacijom napravim uspeh, da se poklope neke okolnosti, da nas malo sreća pogleda, da dobijemo koji penal, pošto se to i drugima dešava. Znate, igraju loše, ali prođu na penale. Dakle, da se slože kockice i da naš narod učinimo ponosnim. Ali i narod mora da zna da su odnosi potpuno čisti. Mislim na moj odnos prema reprezentaciji, odnos igrača prema meni i činjenicu da zaista dajemo sve što možemo.

 – Ja kao trener, oni kao igrači. Ubeđen sam da ljudi to znaju, a momci koji nose dres reprezentacije zaslužuju podršku, zaslužuju da u Nemačkoj osete taj vetar u jedrima. A to što će sporadično neko da nas napadne ili kaže nešto ružno, ne može da nas poremeti. Jednog dana, kada prođe neko vreme, i kada ne budem više selektor, setićete se ovih reči i ovog perioda koji smo svi zajedno prošli.

 – Tako je u sportu, cenićemo mnogo više ovo što smo uradili, nego što možda cenimo sada. I da završimo ovako – da biste uspeli treba da imate prijatelje, da biste malo više uspeli treba da imate neprijatelje. Neprijatelji vas motivišu da budete bolji. I ti su neprijatelji, kojih ima i kojih će biti, najbolji hroničari naših uspeha. Ne treba mi da pričamo o tome, oni sve to beleže. U ovom poslu je normalno da imate neprijatelje. I ja volim što ih imam i volim da ih demantujem.

9

3