PORUKA EDINA DŽEKA SVOJ DECI BOSNE I HERCEGOVINE: Vi ste Bosanci i Hercegovci, ne zaboravite to, svet je vaš!
Podeli
(190906) -- ZENICA, Sept. 6, 2019 (Xinhua) -- Edin Dzeko (front) of Bosnia and Herzegovina (BiH) breaks through during the UEFA EURO 2020 qualifier group J match between BiH and Liechtenstein in Zenica, Bosnia and Herzegovina on Sept. 5, 2019. (Xinhua/Nedim Grabovica)
Evo šta je imao da poruči najmlađima!
Edin Džeko uputio je snažnu i emotivnu poruku deci Bosne i Hercegovine, prisećajući se odrastanja tokom opsade Sarajeva, početaka svoje fudbalske karijere i najvećih uspeha u dresu nacionalnog tima.
Proslavljeni napadač govorio je o detinjstvu koje je proveo u ratnim okolnostima, danima u kojima se sa porodicom skrivao od granata i snajpera, kao i malim trenucima tokom kojih su deca kroz igru pokušavala da makar nakratko zaborave stvarnost koja ih je okruživala.
Džeko je naglasio da je njegov životni put dokaz da ništa nije nemoguće, čak ni kada početne okolnosti ne pružaju mnogo razloga za optimizam. Posebno se osvrnuo na istorijski plasman Bosne i Hercegovine na Svetsko prvenstvo 2014. godine, opisujući emotivan susret sa ocem nakon odlučujuće utakmice u Litvaniji.
Kapiten Bosne i Hercegovine poručio je da sa posebnim ponosom nosi reprezentativni dres i da igra za sve dečake i devojčice sa bosanskohercegovačkih ulica, bez obzira na njihovu veru, kulturu ili mesto u kojem žive.
Njegova završna poruka bila je posvećena zajedništvu, ljubavi prema domovini i očuvanju sopstvenih korena.
PISMO EDINA DŽEKA PRENOSIMO U CELOSTI:
„Pismo deci Bosne i Hercegovine
Draga deco Bosne i Hercegovine,
Želim da vam kažem nešto važno. Ništa nije nemoguće. Baš ništa.
Mi imamo sreću što smo Bosanci i Hercegovci. I ne kažem vam to samo kao čovek koji je ostvario svoje snove, nego kao dečak koji je preživeo rat i koji je vrlo lako mogao imati potpuno drugačiju sudbinu.
Ne volim pričati o životu za vrijeme opsade Sarajeva, ali važno je da biste shvatili kako je stvarno bilo. Imao sam šest godina kada je sve počelo. Sećam se prvih sirena, mama bi me zgrabila i sakrili bi se iza komode za cipele. To je bio prvi dan. Nastavilo se kroz naredne četiri godine. Nismo baš razumeli šta se stvarno dešava, ali svakog dana smo bili prestrašeni. Kada više nije bilo sigurno da ostanemo u našoj kući, preselili smo se u stan u mojih deda i nane. Bio je to mali stan, možda je imao četrdesetak kvadrata, a nas petnaest spavalo je na podu.
Često smo igrali Monopol. Znate tu igru? Bilo je previše opasno da izlazimo vani jer su snajperisti vrebali sa svih strana pa bi moji rođaci i ja satima sjedili na podu pored balkona i igrali Monopol. Ne mogu vam reći da nam je bilo zabavno. Nismo bili sretni, nismo mogli uživati u igri. S vana bi se čule sirene i eksplozije granata. Ponekad bi se sve toliko zatreslo da bi figurice završile razbacane po podu.
Ali svaki put kad bismo igrali, bili su to mali trenuci kada smo mogli barem malo pobjeći u svoj svijet. Na nekoliko minuta zaboravili bismo na rat.
Zaboravili bismo da se svijet oko nas ruši. Na trenutak smo mogli biti samo djeca.
Odrastao sam u ratu. Odjednom sam živeo u bajci. Nikada ništa nije nemoguće. Čak ni odvesti Bosnu i Hercegovinu na Svetsko prvenstvo.
Sećate li se 2014. godine? Većina vas verovatno tada nije bila ni rođena. Ali kada smo se plasirali na naše prvo Svetsko prvenstvo, bio je to jedan od najsretnijih dana u našim životima.
Sjećam se odlučujuće utakmice u Litvaniji. Igrali smo na nekom starom stadionu. Kada je sudija svirao kraj, puno naših ljudi je počelo da preskače preko ograde, skače sa zidova i utrčava u teren. Problem je što su ti zidovi bili visoki barem dva metra i s njih se skakalo ravno na beton. Sećam se da sam se okretao oko sebe i gledao ljude kako trče u ekstazi prema nama i pomislio: ‘Bože dragi, ovi ljudi nisu normalni’.
Onda sam primijetio jednog čoveka koji je trčao sporije od ostalih. Šepao je i išao ravno prema meni. Vidio sam suze u njegovim očima. Bio je to moj otac. Pitao sam ga šta mu se desilo.
‘Povredio sam nogu kad sam skočio’, rekao mi je. ‘Ali ne brini. U ovom trenutku ne osjećam nikakvu bol!’
Samo smo se zagrlili i počeli plakati zajedno.
Što sam duže udaljen od Bosne i Hercegovine, to je više volim. Već dvadeset godina živim vani. Devet u Italiji. Moja deca su rođena u Rimu. To će uvijek biti moj drugi dom. Ali svaki put kad posetim roditelje u Sarajevu, svaki put kada moja mama kuha, kada smo svi zajedno, ja sam sretan. Kada nosim ovaj dres, moje srce kuca jače.
Ja igram za svoj narod. Ja igram za dečake i devojčice sa sarajevskih ulica. Ja igram za sve različite kulture i religije koje čine moju zemlju prelepom, iako i dalje postoje ljudi koji bi nas želeli podeliti.
Neće uspeti. Ne zbog mene. Ne zbog odraslih. Mi nikada ne naučimo. Nego zbog vas, dece. Vi se nikada ne menjate. Zato vas molim još jednu stvar, može? Nema veze živite li u Sarajevu, Rimu ili St. Luisu… Nema veze da li ste muslimani, jevreji, katolici ili pravoslavci… Nikada ne zaboravite odakle dolazite. Vi ste Bosanci i Hercegovci. Svet je vaš.
0
0
Loading ...
