FOTO: Prvitana arhiva
in , ,

BLOG NIKOLE ŠKUNDRIĆA: Poslednji minut utakmice je u kojoj smo se od januara borili za istu stvar!

Pričaće ti jednom možda, kako sam ja bio štošta. Pile moje, pače moje malo…

Dobrodošli u svet mimo sveta u kome je svako neko i nešto a retko ko čovek…

Golovi iz mrtvog ugla se postižu iz svake pozicije na igralištu. Jednu Hanu je zasenila jedna Tijana jer je imala karmin dok je učiteljica opominjala jednog Iliju da jednom Sergeju ne šapuće kako više ne želi da bude golman .

Jedan Filip me je pitao kada planiram da se udam nakon višeminutne tirade o jednoj Dariji koja je ljuta na njega jer joj svakodnevno peva Darju.

loading...

Jedna Mina ,koja od Deda Mraza traži da postane Pohakontas ,obavestila me je da počinje da trenira fudbal jer je to jedini način da provodi vreme sa svojom simpatijom Lukom. Jedna Sofija je imala svoju prvu priredbu i darivala mi sto minuta istine perfektno recitujući azbuku mašte.

Istovremeno, u svetu mimo sveta,čovek je čoveku oduvek bio vuk. Svaki Mocart ima svog Salijerija.
Svet odavno nije mesto u kome se gol iz mrtvog ugla postiže iz svake pozicije baš iz razloga jer je Salijeri smetnuo sa uma da je i on nekada bio dete a mogućnosti srca još niko izmerio nije. Sneg bez dece bi izgledao poput najbučnije tišine,noći bez zvezdanog neba,Argentine bez Brazila…

FOTO: Privatna arhiva

I dok svet nepogrešivo srlja u film u kojem će deca začudjeno gledati knjigu i pitati se gde se u istu tu knjigu stavljaju baterije,sport je jedan od retkih stvari u kojima se snu ne sudi. Čovek naviknut da propagira sve moderno i tudje,zaboravlja ono najistinitije u sebi,da se raduje i tuguje. Čiji je svet bliži stvarnosti govori činjenica da dečijem osmehu uzvraćamo osmehu , dok u ovom drugom svetu na osmeh odgovaramo pitanjem ,,Zašto se smeješ?,, jerbo smejati se nije rutina , a sve što iskače iz šina rutine nazivamo čudnim.

Sada,dok imam Vašu pažnju zamolio bih Vas da dok se razbacujete novogodišnjim poklonima ne zaboravite da postoje vršnjaci Naše dece koji sanjaju nečiji osmeh,desetinu ručka Naše dece,jednu od stotinu igračaka Našeg deteta.

U našem okruženju postoje dečica kojima je čizburger Ajfelov toranj,koji su statisti straha i prepuni sete na roditelje koje upoznali nikada nisu.

Gde toliko žurimo pa tapkamo u mesto?
Zar u godini u kojoj smo dokazali sebi da nismo samo cigle u zidu ne možemo da napravimo korak više i napravimo zid sreće satkan od poklona onima koji nas teše da nismo zaboravili ko smo zapravo? Na stotinu želja mašimo jednu krivicu da smo zaplesali slepilom i pored očiju koje vide svaku našu potrebu.

Poslednji minut utakmice je u kojoj smo se od Januara borili za istu stvar- reč od pet slova.

93. minut je, lopta je kod nas… Bićemo mi mi samo ako je okrzne svako iz Ekipe, svako ko od života očekuje da mu pošalje nekoga ko ne zna za njega a nije ga zaboravio.

Svaki momenat našeg bitisanja je odgovor na pitanja Naše dece!

Znam da sanjaš rimovanja,
Krike, i tišinu nemu
Ti si bio svugde u mom svemu
Pile moje,pače moje malo…
Lavče moje…

Autor: HotSport

Diskusija

Ostavite komentar

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena.

Učitavanje

0

OVO JE ZADNJI PUT VIĐENO PRE 33 GODINE: Više ništa nije čudno – Jokić je ponovo uspeo da ispiše istoriju! (VIDEO)

IDI TAMO, I SPASAVAJ KARIJERU: Bio je ‘biser’ Partizana, pa odjednom nestao – sada bi mogao na sever Evrope po ‘novi život’!