KAKO SMO DOŠLI DO OVOGA: ‘Fajnal-for’ nam kuca na vrata, a na najvažnije pitanje niko ne zna odgovor (FOTO)

Crvena zvezda je sinoćnom utakmicom protiv FMP Železnika na najlepši mogući način zaključila sezonu koju će mnogi u budućnosti opisivati epitetom „iz snova“.

Odigrane su 84 utakmice (30 u Evroligi, 32 u ABA ligi (26 u preliminarnom delu, šest u plej-ofu), 19 u KLS i tri u kupu Radivoja Koraća), od čega je zabeleženo 67 pobeda – 16 u Evroligi, 25 u preliminarnom delu i pet u plej-ofu ABA lige, te 13 trijumfa u KLS uz jedan poraz u ligaškom, i pet trijumfa u doigravanju, plus tri trijumfa u Nišu na turniru kupa. Dakle, Crvena zvezda je odigrala ove sezone dva meča više od 14 NBA timova, dok je po broju trijumfa izjednačena sa Golden Stejt Voriorsima – šampioni NBA lige su ligaški deo okončali sa 67 trijumfa i 15 poraza!

Sat na susretu protiv FMP Železnika je otkucao 00:00, i počelo je veliko slavlje na terenu. Letele su konfete, navijači su pevali, a Luka Mitrović je dizanjem trofeja namenjenog šampionu Srbije stavio jagodu na vrh ove, za navijače Crvene zvezde, preslatke sezone.

A onda je usledio hladan tuš…

Na konferenciji za medije po okončanju susreta, Dejan Radonjić, šef stručnog štaba i čovek koji je bez dileme najzaslužniji za sve ono što su crveno-beli postigli od kad je crnogorski stručnjak seo na klupu ovog kluba, saopštio je nešto što niko od prisutnih nije želeo da čuje – „Od večeras pravno i formalno nisam trener Crvene zvezde“.

To, samo po sebi, nije strašno, jer odlazili su treneri i ranije iz Crvene zvezde. Da li su bili bolji? Kvalitetniji? Veći od Radonjića? Diskutabilno je, jer su uslovi u kojima je Radonjić od Zvezde stvorio giganta bili praktično nemogući, ali svakako da je bilo onih čiji je odlazak ostavljao gorak ukus u ustima.

Strašna je, međutim, konstatacija Radonjića da „u ovim uslovima nije realno pregovarati o produžetku saradnje“.

Kako biste shvatili težinu ovih reči, proći ćemo kroz par činjenica:

– Crvena zvezda je ove sezone ostvarila rezultat koji se graniči sa nemogućim, i rezultat koji je Radonjiću doneo status božanstva među navijačima
– Crvena zvezda je tokom ovih godina izgradila sistem koji je iz sezone u sezonu donosio napredak, bar kada su u pitanju rezultati
– Dejan Radonjić je stvorio takav način sklapanja tima da je Zvezda upravo bila to – tim, u kom je svaki pojedinac imao svoju ulogu, i koji je mogao apsolutno svakoj situaciji da se suprotstavi i da iz nje izvuče maksimum
– Beograd je naredne godine domaćin završnog turnira Evrolige, što je moglo da predstavlja priliku da ovaj tim, na čelu sa Radonjićem, zacementira mesto u istoriji i, nošen podrškom koja je na pleća polagala i CSKA i Fenerbahče i Real iz Madrida i Barselonu, makar pokuša da se plasira prvo u osam najboljih, a potom i da pred svojim navijačima napadne trofej prvaka Evrope

Sve te činjenice Radonjić je opisao na konferenciji rečima „Želja i motiv nisu sporni„. 

Pa ipak, prevagnulo je ono drugo, što se tokom čitavog tog putešestvija taložilo, a što ne predstavlja samo problem Crvene zvezde, već i srpskog sporta generalno.

Jer, jučerašnji događaji u Crvenoj zvezdi nisu personifikacija samo crveno-belih košarkaša, već i fudbalske sekcije ovog kluba od prošle sezone, vaterpolo sekcije Crvene zvezde, koja je od šampiona Evrope došla do situacije da se bori za goli život u samo godinu dana, ali i KK Partizan, koji je praktično pred gašenjem… Uostalom, nije ni bitno ime kluba, sami možete staviti koje želite, jer nije ni poenta u tome da li se radi o Crvenoj zvezdi, o Partizanu, o Smederevu, Novom Pazaru, beogradskim Vukovima, svi oni su žrtva katastrofalnog sistema koji okružuje sport.

Mnogi će reći „Pa svi oni imaju pomoć„, što jeste istina, ali ta pomoć nema svrhu ukoliko klima oko klubova i oko sporta uopšteno nije izgrađena na zdravim temeljima. Jer, moguće je da se desi da neki klub propadne zbog lošeg rukovođenja, ali nije moguće da bukvalno sve sportske organizacije u Srbiji pre ili kasnije, kakve god rezultate imale, dođu do prosjačkog štapa.

Ukoliko Crvena zvezda ne uspe da se iščupa iz situacije u kojoj se našla, da li će svet propasti? Naravno da neće, sunce će se i sutra pojaviti, zaći, dani će teći, a u Beogradu će na velikim takmičenjima trofeje dizati Jaskivičijusi, Spanulisi, Turčani, Rejesi… 

Zašto?

Zato što su njihova okruženja prepoznala da zdrava sportska društva ujedno znače bar za nijansu zadraviju naciju, i potrudila su se da im, ako ne direktno, onda makar indirektno pomognu tako što neće predstavljati kamen spoticanja, jer brendovi poput Fenerbahčea, Reala iz Madrida, Barselone, Žalgirisa, predstavljaju verovatno najboljeg mogućeg ambasadora jednog društva, jedne zemlje i jedne kulture.

A ni Crvena zvezda, ni Partizan nisu ništa manji u odnosu na njih, gledajući kakav su uticaj ova dva kluba i u kakvim uslovima ostavila na evropsku i svetsku košarkašku i sportsku baštinu.

Na nama je da li ćemo konačno shvatiti da su ovakve stvari ipak deo „opšteg dobra“, i početi ono što vredi da čuvamo kako bi ih čuvati trebalo, ili ćemo puštati da dobre stvari, dobre priče i dobre ideje propadaju jer nije postojala volja da se to spreči? A zaista nije potrebno apsolutno ništa drugo do malo volje.

Jer izreka ne kaže bez razloga – gde ima volje, ima i načina.

Tamo gde nema volje, propašće Zvezda. Pa Partizan. Pa opet Zvezda. Pa opet Partizan. I tako u krug, dok ćemo se mi hvatati za glavu i pitati – kako smo došli do ovde?

A tada će već biti kasno, jer novi Đorđević neće trojkom u poslednjoj sekundi doneti titulu prvaka Evrope Partizanu već Žalgirisu protiv Baskonije, dok ćemo mi sedeti i gledati i pitati se – kako smo došli do toga?

Pod uslovom, naravno, da taj Đorđević uopšte i nastane, jer bez Crvene zvezde, bez Partizana, nema ni novih Đorđevića, ni novih Jokića, ni Bodiroge, prosto zato što, čast Lebronu, Kariju, Džordanu, ali deca u Srbiji na košarkaškim terenima uzvikuju imena Jovića, Gudurića, Jokića, Teodosića, Veličkovića, Bogdanovića. Bez prilike da njih gledaju, da sa njima rastu, da se sa njima raduju, tuguju, i da od njih stvore heroje koje će oponašati, nestaje ta iskra koja, uostalom, decu i okreće sportu, i koja od njih pravi one čijih se podviga sećamo i koje, čak i ako ih ne poznajemo, volimo kao najrođenije jer su nam doneli nemerljivu radost.

Ako želimo da ponovo uživamo u majstorijama gore spomenutih majstora, makar se oni prezivali Jovanović, Todorović, Marković, Dejanović, i makar bili sad u pelenama, ni ne sluteći da će dosegnuti te visine, jučerašnji događaj je poslednja opomena, i konferencija za medije Dejana Radonjića bi trebalo da nam bude nešto što će upaliti crveno svetlo ne samo kod navijača Crvene zvezde, već i kod čitave sportske javnosti, jer nije u pitanju samo Zvezda, već jedna pojava koja se ponavlja bez obzira na ime kluba.

A bolji trenutak za početak rada na popravljanju svega toga u sezoni kada se u Beogradu igra završni turnir Evrolige zaista ne postoji.

Čisto da se ne bismo sutra pitali – A kako smo došli do ovde?

0

0