Mešanje politike i sporta protivno je olimpijskom kodeksu. To je na teži način naučio Milorad Čavić, kada mu je zbog natpisa na majici oduzeto evropsko zlato.

Još nepojmljivo teže je bilo pre 48 godina na Olimpijskim igrama u Meksiko Sitiju. Priliku da iskažu svoj stav dobila su dvojica tamnoputih Amerikanaca, Tomi Smit i Džon Karlos.


Njih dvojica su osvojila prvo, odnosno treće mesto u trci na 200 metara.

Kada su se pojavili na pobedničkom postolju na nogama nisu imali obuću, a obojica su, jedan na levoj drugi na desnoj ruci, nosili po crnu rukavicu.

Taj gest je predstavljao sledeće: bosi su bili jer su na taj način želeli da ukažu na siromaštvo u celom svetu, a na rukama su imali po crnu rukavicu simbol pokreta Crni panter. To je bio crnački nacionalni antifašistički, antiimperijalistički pokret, koji je u Sjedinjenim Američkim Državama bio aktivan od 1966. do 1982. godine.

Njih dvojica su posle dodele medalja odmah suspendovani iz američkog olimpijskog tima i vraćeni u domovinu, gde su trpeli žestoke pritiske i primali pretnje smrću.

Tek kasnije oni su rehabilitovani i u njihovu čast podignut je spomenik.

Ali, malo toga se zna o trećem čoveku sa slike. On nije imao rukavicu na ruci i nije podigao ruku, ali je prošao čak i gore od dvojice Amerikanaca.

U pitanju je anonimni australijski sprinter Piter Norman. On je zauzeo drugo mesto u trci u kojoj je istrčao 20.06, nacionalni rekord koji do danas niko nije oborio.

Osim toga što je ostvario istorijski rezultat, on je još po nečemu ušao u istoriju.

U to vreme u njegovoj zemlji vladao aparthejd režim sličan onom u Južnoafričkoj Republici.

I pored toga Norman je, na pitanje dvojice kolega šta će uraditi kada oni budu izrazili protest, kratko odgovorio da će se popeti na postolje zajedno s njima. Na taj način i on se pridružio onome što su Amerikanci uradili, zbog čega je u svojoj zemlji bio “razapet na krst”.

– Verujem u ono u šta i vi verujete, rekao je Norman i zatražio bedž organizacije “Olimpijski projekat za ljudska prava”. Bedž je dobio i sa njim na grudima se popeo na podijum.

Kada se sve završilo, počela je njegova agonija.

(Izvor:youtube/christesso)

I pored toga što se kvalifikovao za naredne Olimpijske igre u Minhenu 1972. godine, Norman nije uvršten u nacionalni tim Australije.

On je istrčao kvalifikacione norme i za 100 i za 200 metara, ali mu nije dozvoljeno da se takmiči.

Razočaran, Norman je nastavio da se takmiči u amaterskoj konkurenciji.

Tretirali su ga kao otpadnika, šikanirali mu porodicu, nije mogao da nađe zaposlenje. Kratko je radio kao nastavnik fizičkog i povremeno u mesari.

Jedna od povreda izazvala je gangrenu, posle koje je pao u depresiju i odao se alkoholu.

– Nas su tlačili, a Norman je morao da se potpuno sam suoči s celom zemljom, rekao je Džon Karlos.

Imao je priliku da se iskupi. Ponuđeno mu je da osudi svoje kolege u zamenu za oprost. Da je to uradio bio bi deo organozacionog komiteta Igara u Sidneju, ali on to nije uradio.

Američki Olimpijski komitet je to saznao i pozvao ga na rođendan Majkla Džonsona, kojem je Norman bio uzor.

Umro je iznenada 2006. godine, ali nikada nije dobio izvinjenje svoje zemlje.

Na sahrani su bili Tomi Smit i Džon Karlos, njegovi prijatelji od momenta kada im se pridružio u borbi protiv rasizma i nejednakosti.