mvp-nesovic

Nakon dve sezone provedene u Italiji u klubovima Asistel iz Novare i Volej Soverato Ivana Nešović je odlučila da se otisne put dalekog Istoka. Bivša odbojkašica Crvene zvezde i reprezentativka Srbije najpre je nastupala za južnokorejski Seongam, da bi nakon toga prešla u japanski klub Denzo Erbiz.

O razlozima zbog kojih se odlučila da dođe u “Zemlju izlazećeg sunca”, ambicijama, načinu života u Japanu, nastavku karijere, Crvenoj zvezdi i još ponečemu pročitajte u intervjuu koji je Nešovićeva dala za HotSport.


Nakon šest meseci provedenih u Južnoj Koreji odlučila si da se preseliš u Japan tačnije u klub Denzo Erbiz?
Prošlu sezonu sam provela u Južnoj Koreji i imala sam najlepse odbojkaško iskustvo do sad . Zaljubila sam se u njihov rad , način igranja , poimanja sporta i života i brigu o svakom detalju koji me je okruživao. Nisam imala niti jednu zamerku i osećala sam se kako to volim da kazem glamurozno na terenu i oko njega kao na crvenom tepihu 🙂 Bilo je izuzetno teško fizički,tada sam spoznala da ustvari ne postoji granica psiho-fizičke izdržljivosti .Mnogi bi se sada zapitali zašto sam se preselila u Japan, ali razlog je taj sto je Japan bio moj cilj i najveća želja kad je odbojka u pitanju .Naprosto sam sve do sada radila da ostvarim svoj san i nađem se ovde.

Ovdašnjim ljubiteljima sporta malo je poznato da u japanskim klubovima može da nastupa samo jedna strankinja, pretpostavljamo da si u Seongamu igrala odlično čim su se čelnici Denza odlučili da te angažuju?
Azijska odbojka se potpuno razlikuje od one na koju smo inace navikli . Tačno je da samo jedan stranac moze ući u Koreju i Japan  stoga je i toliko teško ući. Njima ne može da se “podvali” niko i oni proveravaju svaki detalj pre nego sto iko kroči na njihov teren . Posebno je bio težak medicinski pregled koji sam morala da prođem da bih uopšte ušla, sve je moralo da bude na svom mestu, svaki detalj svaki deo tela se snima posebno na sve moguće načine. Što se tiče igre u Koreji dva puta sam bila proglašena za najbolju igračicu i oborila sam lični rekord (što meni mnogo znači)  sa 42 poena na jednoj utakmici . U Koreji se sve svodi na stranca, mnogo lopti ide nama, a one igraju najbolju odbranu na svetu i stvarno su utakmice predivne za gledanje pune adrenalina, skače se po tribinama “vade ” se nemoguće lopte i svaka lopta mora da udari iz sve snage jer je utisak kao da ih ima 20 u terenu pa nije lako praviti lake poene . Ogromne sale se uvek pune i svaka utakmica je spektakl . Naježim se svaki put kada se toga setim. I na sve to napravile smo istorijski uspeh kluba sa devet pobeda u nizu. Tamo sam ostavila dobar utisak i ljudi mi se i danas javljaju odande i šalju mi podršku .

Da li je i kakvu ulogu prilikom ovog transfera imala Jelena Nikolić, koja je ostavila dubok trag u Japanu pošto je igrala za dva tamošnja kluba?
Jelena Nikolic je moj prijatelj već dugo godina i ona mi je bila najveća podrška pogotovo kada sam ušla u reprezentaciju, uvek je verovala u mene i bodrila me,  stoga naravno da je imala reči hvale za mene i kad je odlazak u Japan bio ove sezone. Ali povrh svega ja sam u toku letnje pauze išla u Japan prvo na probu bez obzira sto su gledali moje video snimke. Oni su takvi, ili im se dopdnes ili ne.

ivana-mreza

Denzo je prethodnih godina uvek bio pri vrhu tabele, ali nikako nije uspevao da se domogne šampionske titule. Koje su ambicije kluba u ovoj sezoni i kako trenutno stojite u domaćem šampionatu?
Denzo Erbiz nije osvajao titule. Nekad su bili šesti nekad treći ali verujem da je svakom klubu na početku sezone cilj najviši i da svako ima jednake šanse da osvoji prvenstvao, ali na kraju to zavisi od različitih okolnosti. U odnosu na Koreju oni se ne oslanjaju mnogo na stranca, nekad i ne igramo jer je odbojka toliko brza da je naprosto nekad nemoguće da se visoki stranac upotrebi i pokaže svoje prave mogućnosti. Druga stvar, ja sam imala nesrećnu okolnost da se na početku sezone povredim i u sudaru sa saigračicom polomim kost u kolenu, povreda je bila veoma ozbiljna i do pre nekoliko utakmica nisam mogla da pomognem timu na pravi način. Do tada se izgubilo dosta utakmica i bez obzira što sada igram kasno je juriti rezultat jer su nam druge ekipe pobegle i neizmerno mi je žao zbog toga. U sportu se to dešava, ali kao učesnik svega toga prošla sam kroz jako težak period dok sam morala sa klupe da gledam kako moj tim gubi, a ja ne mogu da pomognem. To je najteži momenat u kolektivnom sportu .

Kako si se prilagodila na načinu igre koji neguju japanski klubovi koji je potpuno različit u odnosu na ono sa čim si se do dolaska u Aziju sretala. Znamo da tamošnje igračice ne odlikuje visina, ali da to nadoknađuju ogromnom borbenošću?
Navela sam već koliko se razlikuje sistem igre, brzina i odbrana je nešto što se nigde ne radi kao ovde i srećna sam što sam dve godine imala priliku da radim sa njima. Verujem da sam mnogo napredovala i naučila nove veštine koje ću koristi u drugim sistemima. Bez obzira što sam visoka izvukli su iz mene sve ono što nisam ni sanjala da mogu da uradim. Drugo treninzi su veoma dugi i nekad se trenira po tri – četriri puta dnevno , nema praznog hoda u toku dana . Baš zbog takvog načina mnogo se radi na mentalnoj snazi koliko i na fizičkoj. Neverovatne stvari sam u Aziji naučila i beskrajno sam im zahvalna na tome.

ivana-erbiz-bus

Klub Denzo Erbiz je stacioniran u Nišiu, predgrađu Nagoje gradu koji je nama poznat po Draganu Stojkoviću Piksiju, treneru tamošnjeg fudbalskog kluba. Pronađe li se vremena za međusobno druženje naših ljudi u Japanu?
Denzo ne igra svoje meceve u Nišiu. Prvenstvo je potpuno drugačije od onog koje igra ostatak planete. Svaki vikend se šest ekipa nalazi u drugom gradu gde se organizuje turnir. Igraju se dve utakmice, subotom i nedeljom, i onda se vraćamo. Sledeći vikend se ponovo menja grad i tako se putuje po celom Japanu  tokom cele sezone. Stalno smo u vozu, autobusu ili avionu, oni uvek nađu najbrži način da se vratimo nazad. U toku prvenstva se igra samo jedan meč kod kuće .Tako da je moj život ovde sveden na stalna putovanja jer se non-stop selimo tako da je slobodnog vremena stvarno mal, torba je uvek spremna. Jedan dan u nedelji mogu da iskoristim samo da ležim sto je veliki luksuz. Nažalost nema se vremena za druženje tako da do Piksija nisam mogla da dođem.

Kako podnosiš veliku udaljenost od kuće, porodice, prijatelja?
Često me ljudi pitaju kako podnosim udaljenost od kuće. Moja priroda je specifična, ja sam avaturista po biti i ja na to gledam kao na sreću koja mi je pružena, da imam tu privilegiju da živim u drugim kulturama i potuno drugačijem okruženju na koje sam navikla. Ne gubim vreme na plakanje za kućom već svaki dan iskoristim da naučim nesto novo i utkam u svoju dušu . Verujem da je to najveće bogatstvo koje sebi mogu da obezbedim. Moj život i pogled na svet posle Azije nece biti isti, izbrusila sam neke svoje skrivene osobine i naučila sam i videla toliko novih stvari, toliko novih da se moje iskustvo iz Azije graniči sa izmišljotinom tako da cu dobro razmisliti šta cu ispričati, a šta ne kad me neko pita kako je bilo. Bez obzira na sportski rezultat koji nije dobar kao što sam očekivala, jer nisam imala sreće, ja se vraćam uzdignute glave i punog srca i znam da sam dala sve od sebe.

ivana-hrana

Šta ti najviše nedostaje? Poznato nam je da se Evropljani dosta teško privikavaju na istočnjački način ishrane, da li si i ti imala sličnih problema?
S obzirom da sam sve promenila i da sam ovde sama ovoliko dugo bilo bi jezivo da kažem da mi nista ne nedostaje. Sve oko mene je drugačije, sve što možete da zamislite. Ljudi koji se zaljube u Japan su uglavnom videli velicanstveni Tokio koji vrvi od stranaca pa su se i oni prilagodili, ali pravi tradicionalni Japan je baš u manjim gradovima po kojim se ja krećem stalno. To je ono što bi trebalo videti i osetiti puls naroda. Uživam sa njima i njihova posebnost je nestvarna. Uvek se zapitam kako je moguće da je ovoliko neiskvarenosti i ljubaznosti na jednom mestu. Narod koji kao da nije sa ove planete. Ali činjenica da sam provela 24 godine u drugačijem okruženju naprosto u meni ipak budi nostalgiju i dosta stvari mi nedostaje. Od hrane, mentaliteta, porodice, prijatelja sve ono sto čini zivot svakog od nas. Ja sam se Japancima maksimalno prilagodila, radila sve što i oni,  jela njihovu hranu i pokušala da razumem svaki njihov različiti postupak .

Ukoliko se po okončanju sezone pojavi ponuda italijanksih ili turskih klubova, koji trenutno vladaju starim kontinentom, da li ćeš se vratiti u Evropu ili ti je želja da i dalje ostaneš na krajnjem Istoku?
Šta ce biti dalje sa i kakve ću ponude imati to tek sledi, ne bih da pričam unapred, ali znam da cu imati novu avanturu gde god da se nađem. Azija jeste posebna ali nimalo nije lako. Ove dve godine su jedno od najtežih, ali i najlepših iskustava koje nosim u sebi . Samo znam da nije lako biti sam sa 24 godine tako daleko, dobro ću razmisliti šta cu dalje.

ivana-zvezda

Pred tobom je nadamo se duga i uspešna karijera u najboljim svetskim klubovima, ali ono što zanima pre svega navijače Crvene zvezde je da li kod tebe postoji želja da karijeru završiš u crveno-belom dresu?
Crvena zvezda je bila moja druga kuća i odande sam se vinula u svet. Prelepe trenutke sam imala tamo kao kapiten i nikada neću zaboraviti godine provedene u tom klubu, ali je bilo vreme da se ode dalje. A, završetak karijere nije blizu tako da tu temu gde bih volela da je završim i kako nisam još obradila.

www.hotsport.rs