U slučaju opasnosti razbiti staklo

Mislio sam da će današnji slobodan dan da mi donese mir i da ću uz stari dobri pank uspeti da se odmorim i na trenutak pobegnem od srpske fudbalske svakodnevnice. Ležim tako u sobi slušam „pankericu“, ali koliko god glasno pojačao „sparere“, „pistolse“ ili „koknije“ ne mogu da ne čujem zujanje svuda oko mene.

Preživeo sam pre desetak i kusur godina onu zločinačku borbu za mir, kad sam u istoj toj sobi slušao zavijanje sirena, koje su nas upozoravale da neprijatelj nadire sa svih strana. Ali ovo nije to. Demokratija je zavladala, Srbija više nije kloaka svemira, već mesto gde principi ljudskosti i civilizacije gospodare nad mračnim silama diktature i samovolje.

Ipak, zvuk je i dalje dovoljno jak da uz svu želju da sebe ubedim da dolazi iz iz moje glave, u meni je ostalo dovoljno racionalnosti da shvatim kako nisam lud i da sirene upozoravaju na opasnost koja nam vreba iz samog centra Beograda.

Epicentar zvuka je tu negde na Terazijama, a širi se kroz celu zemlju kao smrad mokraće pored Dunava nakon prve večeri prestoničkog Bir festa. Sasvim je jasno da sirene upozoravaju kako se ogavni virus srpskog fudbala širi svud oko nas, kako se Fudbalski savez temeljno urušava, a sa njim i svi srpski klubovi, čime prete da unište sve što im se nalazi u blizini.

Policijske istrage po klubovima, najave hapšenja, ratovi saopštenjima na nivou dece iz osmog razreda osnovne škole, koja se prepucavaju čiji je tata jači i koji za sebe pokušavaju da pronađu opravdanje zašto, uz takvu podršku snažnih roditelja mogu da rade šta hoće.

Braćo i sestre, ako Boga znate, pronađite negde u ovoj ruiniranoj slobodnoj demokratskoj zemlji staklenu kutijicu s natpisom: „U slučaju opasnosti razbiti staklo“. Zgrabite čekić okačen iznad njega, naravno pod uslovom da ga neki demokratski lopov nije pozajmio i odneo na vikendicu da krcka orase, uz čvrsto obećanje samom sebi, da će ga vratiti jednog dana, kad mu više ne bude bio neophodan.

Pritisnite to prokleto dugme za samouništenje i bežite u zaklone, gde su mnogi od vas pre desetak godina pronašli ljubav svog života ili sukob s komšijom s drugog sprata podigli na još veći uzvišeniji, demokratski nivo.

Neće mu mnogo trebati da digne u vazduh sve ono što je godinama sitemski uništavalo društveni fenomen igre na dva gola.

Kad konačno, u opštoj bežaniji iz svojih ortopedskih pomagala u vidu dpredsedničkih i direktorskih fotelja pobegnu raznorazni Tomislavi Karadžići, Vladani Lukići, Nebojše Čovići, Dragani Đurići i ostala lica koja bih najviše voleo da vidim na policijskim poternicama, a ne u brošurama vezanim za fudbal, možemo da otključamo sigurnosna vrata i konačno izađemo na slobodu.

Fudbala tada zvanično neće biti na ovom parčetu Evrope, ali zar smo toliki puritanci da robujemo formalnostima i pečatima, koji nam daju oficijalnu informaciju da ovog sporta nema?

Pa nema ga decenijma unazad. Došli divlji i oterali pitome, pa sada pod plaštom demokratije i borbe za mir, pokušavaju da nam prodaju „muda za bubrege“.

Ma dajte bre više, pomozimo da se ova veštačka tvorevina nazvana srpski fudbal, koju pod svojim oštrim kandžama kao plen čvrsto drži Fudbalski savez Srbije, zajedno s svojim mladuncima Zajednicom superligaša, sudijskom komisijom i ostalim nedonoščadima, što pre uništi, kako bismo na ruševinama slobode izgradili ono o čemu sanjamo. Fudbalsku ligu bez mutljavina, Fudbalski savez bez ozloglašenih likova, čiji kriterijum za imenovanje nije čista, već čistija biografija.

Mister No

0

0