EVROLIGA JE NAJPREDVIDIVIJE KONTINENTALNO TAKMIČENJE, POSEBNO KADA SE POREDI SA UEFA LIGOM ŠAMPIONA: Valensija igra za ono što su samo Duletov Partizan, i još tri kluba uspeli u poslednjih 20 godina!

Koliko je regularno može da se diskutuje, a da je neizvesno – u suštini na većoj skali ni najmanje!

Često se za Ligu šampiona kaže da je postala takmičenje za najbogatije, zatvoren krug klubova koji se iz godine u godinu smenjuju u samoj završnici. I to nije potpuno netačno. Novac, televizijska prava, jačina liga i komercijalna moć odavno su promenili evropski fudbal. Ali kada se isti period uporedi sa Evroligom, fudbal ipak deluje znatno otvorenije.

Od 2006. do 2026. godine, računajući klubove koji su stigli do polufinala Lige šampiona, među četiri najbolja u Evropi našla su preko 20 razičitih klubova. Uz standardne velikane poput Reala, Barselone, Bajerna, Liverpula, Čelsija, Mančester junajteda, Mančester sitija, Juventusa i Pari Sen Žermena, do završnice su stizali i timovi poput Viljareala, Liona, Šalkea, Monaka, Rome, Totenhema, Ajaksa i Lajpciga.

UEFA arhiva potvrđuje, recimo, da su još 2006. polufinale igrali Barselona, Milan, Arsenal i Viljareal, dok je u sezoni 2025/26 završnica donela duele PSŽ–Bajern i Atletiko Madrid–Arsenal, od čega se samo ponavlja Arsenal, koji nije ni igrao završnicu ovog takmičenja jako dugo do dolaska Mikela Artete.

U istom širem periodu, Evroliga je imala znatno uži krug učesnika fajnal-fora. Od 2006. do 2025. godine, jer se F4 2026. još nije kompletirao, završnicu je igralo 16 različitih klubova: CSKA, Makabi, Barselona, Baskonija, Panatinaikos, Unikaha, Montepaski Siena, Olimpijakos, Partizan, Real Madrid, Fenerbahče, Lokomotiva Kubanj, Žalgiris, Anadolu Efes, Milano i Monako.

Zvanična istorija Evrolige pokazuje koliko se ista imena ponavljaju kroz godine, naročito u modernijoj eri takmičenja, pa bi Valensija mogla da postane tek 17. ime.

Razlika nije mala: Liga šampiona je u tom periodu imala šest različitih klubova više u završnici nego Evroliga. Još je upadljivije ako se gleda novija era — od 2017. nadalje, fudbalska Liga šampiona imala je 20 različitih polufinalista, dok je Evroliga od 2017. do 2025. imala samo 10 različitih učesnika fajnal-fora.

Tu se vidi suštinska razlika dva sistema. Liga šampiona jeste elitna i novac u njoj ima ogromnu ulogu, ali put do polufinala i dalje nije potpuno zaključan. Klub može da iskoristi sjajnu generaciju, trenera, formu, žreb ili istorijsku sezonu i da se probije do kraja. Tako su svoje trenutke imali Ajaks 2019, Lion i Lajpcig 2020, Viljareal 2022, Roma 2018, Monako 2017.

Kod Evrolige je krug mnogo tvrđi. Sam format, licence, dugoročni status velikih klubova i finansijska stabilnost stvaraju sistem u kojem se završnica najčešće vrti oko istih imena. Čak i kada se pojavi „autsajder“, on često nije pravi mali klub bez zaleđine. Lokomotiva Kubanj 2016. nije bila vlasnički klub Evrolige, ali je iza nje stajao ozbiljan ruski korporativno-državni kapital. Monako jeste najbolji primer novijeg proboja spolja, ali je i on projekat sa velikim ulaganjima.

Doduše jedini od tih timova, koje nisu vodili prebogati Rusi ili direktno ruska država, a znamo koliko su imali jaku i neprevazićenu logistiku u organizaciji koja nije previše alava na novac, teško je mimo CSKA, reći da i Monako i Lokomotiva nisu imali status kluba sa realnom A licencom, defakto, samo im je falio pečat.

Tako da možemo reći da, ako Valensija ne veže i treću pobedu na Panatinaikosom, ovaj put kod kuće, samo Partizan velikog, sada nažalost preminulog Duleta Vujoševića iz 2010., odnosno Unikaha iz 2007. su timovi bez ogromnih resursa ili vlasničkog udela u takmičenju (nekada A licence), koji su igrali na završnom turniru.

Zato poređenje dosta govori. Fudbalska Liga šampiona možda više nije romantična kao nekada, ali i dalje proizvodi širi spektar završnica. Evroliga, s druge strane, sve više liči na zatvoren klub u kojem se promena događa sporo i retko.

Jasno je da je i pored svih višedecenijskih priča o „zatvaranju“ Lige šampiona, ipak tu i tamo možemo da vidimo poneki tim srednje klase u četiri najbolja tima kontinenta, dok je u Evroligi to praktično decenijska senzacija.

Kako ne bi pravili jaz između sportova, iako je realno mentalitetom i strukturom EL bliža LŠ nego NBA ligi, treba napomenuti da je u tom periodu finala konferencija (istok, zapad, znači praktično 4 konačne ekipe u NBA ligi), igralo čak 24 tima, dok je u periodu od 2017. taj deo lige igralo čak 19 timova.

0

0