PROŠLO JE DVE GODINE OD KAKO NAS JE NAPUSTIO SINIŠA MIHAJLOVIĆ: Dušan i Miroslav u emotivom intervjuu pričali o svom ocu!

„Tata je bio čudo od čoveka, bio je impresivan, veoma dobar i to ne samo kao roditelj“

Na današnji dan navršavaju se dve godine od odlaska Siniše Mihajlovića, legendarnog srpskog fudbalera i trenera. Tim povodom, njegovi sinovi, Dušan i Miroslav, razgovarali su za italijanski list „Il Messaggero“, prisetivši se svog oca i njegovog neizbrisivog uticaja.

Večeras će se u Rimu, s početkom u 20.45 časova, sastati dva tima u kojima je Mihajlović ostavio neizbrisiv trag – Lacio i Inter. Miroslav se osvrnuo na očevu povezanost s rimskim klubom.

– Tata je bio čudo od čoveka, bio je impresivan, veoma dobar i to ne samo kao roditelj. Mama je neverovatna, uvek nas je podržavala i pomagala. Nikad nije bilo pogodnije za sećanje na borca kao što je bio tata. Otići sa 53 godine zbog bolesti za koju si mislio da si je pobedio, bio je udarac za sve nas. Ali Lacio je za nas nešto drugo, odrasli smo u Rimu, blizu ovog tima – rekao je Miroslav, emotivno se prisetivši očevog uticaja na njihovu porodicu.

Takođe, govorio je o posebnoj vezi koju su izgradili s Bolonjom, klubom u kojem je Siniša završio svoju trenersku karijeru.

– Kasnije je Bolonja ušla u naš život i ono što su grad i klub učinili za mog tatu nešto je što nas veže zauvek. To je snažna emocija, ja želim da budem trener i počinjem tamo gde je tata stao. To je razlog beskrajnog ponosa, ne mogu da omanem, želim da na nebu on bude ponosan na mene. Uvek mi je govorio: radi ono što voliš, ali uči. Pratim te savete. Shvatio sam da volim fudbal od malena, dok sam igrao, a potom je strast narasla živeći pored mog oca.

Miroslav je istakao da želi da izgradi sopstveni put u fudbalskom svetu, oslanjajući se na vrednosti koje mu je otac preneo.

– Često sam prisustvovao tatinim pripremama, pokušavao sam da razumem kako se odnosio prema igračima. Gledao sam treninge i učestvovao u grupnom životu. Sa Bolonjom sam to mogao samo jednu sezonu jer se onda razboleo. Neko može misliti da prezime pomaže, ali ja gledam napred i tražim svoje mesto u fudbalskom svetu. Čovek je velike hrabrosti, lojalnosti i poštovanja: vrednosti koje nam je preneo i koje će nas pratiti celog života. Sada ne razmišljam o taktici, iako mi se sviđa kako tim igra. Momcima iz Bolonje želim pružiti samo veliki mir, kada vidim tatinu sliku u sali za sastanke, napunim se ljubavlju i ponosom.

1

0