Teniska karta sveta promenila se gotovo do neprepoznatljivosti. Velika Britanija, Australija, Francuska, Nemačka i Sjedinjene Američke Države, zemlje koje su decenijama predstavljale samu kičmu svetskog tenisa, danas imaju probleme koji bi pre nekoliko generacija delovali gotovo nezamislivo.

Aktuelna ATP lista posebno dobro pokazuje koliko se sport internacionalizovao. Među najboljih 50 nalaze se igrači iz više od 20 država, dok neke od tradicionalnih velesila ili nemaju širinu ili već decenijama čekaju naslednika svojih poslednjih Grend slem šampiona.

Britanija bez Top 30, Australiju drži samo De Minor

Velika Britanija trenutno nema nijednog tenisera među najboljih 30 na svetu. Najbolje rangirani Britanac je Artur Feri na 36. mestu, dok je Kameron Nori 39, što je veliki pad za zemlju koja organizuje Vimbldon i koja je prethodne decenije imala Endija Marija kao jednog od najboljih igrača generacije.

Australijska situacija je još neobičnija kada se uzme u obzir istorija te zemlje. Aleks de Minor, trenutno 9. na svetu, jedini je Australijanac među najboljih 50, uprkos tradiciji koja je iznedrila Roda Lejvera, Kena Rouzvola, Džona Njukomba, Lejtona Hjuita i Patrika Raftera.

Zverev bukvalno sam predstavlja nemački vrh

Kod Nemačke postoji ogroman paradoks. Aleksandar Zverev je 2. igrač sveta, ali je istovremeno jedini Nemac u Top 50. Iza njega nema čak ni jednog sunarodnika u tom elitnom društvu.

Ipak, Nemačka teško može da se nazove neuspešnom u 2026. godini upravo zbog Zvereva. On je osvojio i Rolan Garos i US Open, a u Njujorku je u finalu savladao Bena Šeltona i stigao do drugog Grend slema u samo nekoliko meseci.

Dakle, nemačka baza trenutno nije široka, ali njen vrh teško da može biti jači. Zverev je praktično sam uspeo da vrati zemlju na Grend slem mapu posle čak 30 godina čekanja na muškog šampiona najvećih turnira.

Amerikanci imaju igrače – ali nemaju Grend slem

Situacija Sjedinjenih Američkih Država potpuno je drugačija. Amerikanci imaju čak 7 igrača među najboljih 50, uključujući Bena Šeltona na 4, Frensisa Tijafoa na 8. i Tejlora Frica na 10. mestu.

Ali jedna brojka nastavlja da ih proganja – nijedan Amerikanac nije osvojio muški Grend slem od Endija Rodika na US Openu 2003. godine. Šelton je ove godine stigao na korak od prekida serije, ali ga je Zverev savladao u finalu US Opena.

Rodikov trijumf protiv Huana Karlosa Ferera tako i posle 23 godine ostaje poslednji američki muški naslov na jednom od 4 najveća turnira. Za naciju koja je imala Konorsa, Mekinroa, Samprasa, Agasija i Rodika, takva suša predstavlja jedan od najneverovatnijih podataka modernog tenisa.

Francuska čeka još duže – od 1983.

Francuzi imaju solidnu širinu. Artur Fis je 11. na svetu, a u Top 50 nalaze se još Artur Rinderkneš, Igo Amber, Luka Van Aš i Kventin Alis.

Ali Francuska ima još dramatičniji problem kada se pogledaju najveći turniri. Poslednji Francuz koji je osvojio muški Grend slem u singlu ostaje Janik Noa, koji je još 1983. godine podigao pehar Rolan Garosa pobedom nad Matsom Vilanderom.

Od tada je prošlo više od 43 godine, uprkos ogromnoj bazi igrača, jednom od 4 najveća turnira na svetu i snažnom nacionalnom teniskom sistemu.

Tenis više nema nekoliko tradicionalnih centara moći

Upravo tu se vidi najveća promena modernog tenisa. Na aktuelnoj listi među prvih 30 nalaze se predstavnici Italije, Nemačke, Španije, SAD, Kanade, Rusije, Australije, Francuske, Srbije, Češke, Kazahstana, Norveške, Monaka, Argentine, Belgije, Čilea i Brazila.

Italija trenutno ima čak nekoliko igrača u samom vrhu, Španija nastavlja da proizvodi novu generaciju, Srbija i dalje ima Novaka Đokovića, dok se pojavljuju vrhunski igrači iz država koje nekada nisu bile konstantni centri svetskog tenisa.

Tradicionalne sile zato nisu nestale – Amerikanci i Francuzi imaju dubinu, Zverev osvaja najveće trofeje, a De Minor pripada svetskom vrhu. Ali vremena kada su SAD, Australija, Velika Britanija, Francuska i Nemačka gotovo automatski proizvodile nekoliko vrhunskih igrača istovremeno očigledno su prošla.

Današnji tenis više nema nekoliko država koje ga kontrolišu. Talent je rasut širom planete – a upravo tradicionalne teniske nacije možda najbolje osećaju koliko se sport promenio.