MOZAK OPERACIJE I KAZNENA EKSPEDICIJA: Srbija je vaterpolo enigma za čitavu planetu! (VIDEO)

Ana Đorđević

Objavljeno: 09.08.15 u 14:47

Ko god je mislio da posle dominantno osvojenog Evropskog prvenstva u Budimpešti prošle godine , i ubedljivog trijumfa nad domaćinom Mađarskom, Srbija ne može bolje, prevario se. Može još nadmoćnije, videli smo to sinoć u pobedi nad Hrvatima od 11:4. Zašto? Zato što su za godinu dana postali još bolji, a za to koliko su naši Delfini dobri, malo je reći i da su svetski šampioni. Čak i to da su najbolji na planeti nekako je malo za ono što su demonstrirali…

Krenimo redom. Dejan Savić je postao selektor Srbije u decembru 2012. godine. Osvojena je Svetska liga u Čeljabinsku 2013, a onda smo na SP u Barseloni bili tek sedmi. Mnogi su tada govorili da Savić nema kvalitet za selektora, a kada je Udivičić bio selektor da sa timom poput našeg može da radi svako… Dve godine kasnije Savić je sve razuverio na neverovatan način. Od tog SP u Barseloni Srbija je osvojila sve što se moglo osvojjiti: dve SL, Svetski kup, EP, SP. Da postoji još neko takmičenje, osvojila bi i njega!

Osvajali smo mi medalje i ranije, ali nikada na ovakav način. Upravo tu neku novinu je Savić uneo u naš državni tim. Srbija je uvek koracima ispred drugih. Miljama. Igramo vaterpolo koji ostali ne mogu da pročitaju, pa čak ni tako kvalitetne ekipe poput Mađara, Hrvata, Crnogoraca, Italijana… Svakom igraču je pronađena prava uloga, iz svakog se izvalači maksimum. Hvala Bogu, kvaliteta ima toliko da sve što Savić poželi, momci mogu da sprovedu u delo.

Od tog već sponutog SP. 2013. ostali smo bez dva prva beka, najpre Vanje Udovičića, pa Nikole Rađena, dvojice strašnih igrača. Veliki je to hendikep za svaku ekipu, ali u našoj igri se to nije osetilo. Milan Aleksić je već iskusan, Sava Ranđelović (22) i Nikola Jakšić (18) maestralno igraju. Kako su tako hladnokrvni, kako igraju kao matori, kao da iza sebe imaju takmičenja i takmičenja, medalje i medalje? Učili su od najboljih, od Dejana Savića i Vladimira Vujasinovića. To objašnjava sve.

Nemamo prvog golmana, igra onaj koji je bolji za određenog protivnika, inspirisaniji, u možda boljoj formi. Pijetlović je prošle godine bio najbolji golman, Mitrović ove. Kako je branio u finalu ilustruje činjenica da se selektor Tucak samo prekrstio. Dušan Mandić je odigrao vrhunski ovo SP, a u pitanju je igrač koji ima samo 20 godina. Centri su briljirali, Duško Pijetlović je od strane medija izabran za najboljeg igrača, Boba Nikić je već živa legenda, postao je naš najtrofejniji vaterpolista ikada. Kada rivali prave taktiku, prosto ni za jednog jedinog igrača ne mogu da kažu: Pustite njega da šutira. Svi mogu postižu golove, Filipović, Mandić i Ćuk bombe u svom stilu, lobove, Mitrović i Prlainović majstorije, lukavi su Gocić i Aleksić, hrabri i srčani Jakšić i Ranđelović.

Koga se čuvati u srpskom timu? Svakoga. Kako ih sačuvati? Videli smo već – nikako! Osim što su svi vrsni šuteri i takvi majstori, setite se samo neviđene finte Stefana Mitrovića… Pavić će imati noćne more posle tog gola još dugo, sasvim sigurno. Imamo i još jedan dodatni i možda i najveći kvalitet – Srbija je tim! Svi za jednog, jedan za sve. Nema tu izdvajanja, da je Filip najbolji na svetu, Bane prvi golman, Andrija MVP, Manada u SL… Svi su u službi kolektiva i imaju zajednički cilj – da Srbija bude najbolja.

Uneo je Savić neku lucidnost u našu igru, ali i ono što nismo imali proteklih godina – smirenost. Nema gubljenja glave, nema panike. Čak i kada smo gubili finale SL od Hrvata, sa tri razlike od Australije u grupi, pa sa 2:0 na početku finala od Hrvata, Srbija nastavlja da igra. Stiže, prestiže, a onda kreće da gazi. Oseća se ogromno samopouzdanje, vanserijski kvalitet je evidentan. Sportska drskost i bezobrazluk je prisutan, ali opet bez ponižavanja rivala (osim ako taj osećaj je pruža pogled na pogled na semafor, a i to može ubedljivije, verujte).

Izvor: YouTube, Igor Spasic

Ostaju naši veliki i u velikim pobedama i u porazima, koji su retki. Takvi su ljudi, još veći nego što su sportisti (teško je shvatiti da takvi uopšte postoje). Videti suze kapitena Živka Gocića dok mu ekipa skandira je nešto neprocenjivo. Zato igraju tako kako igraju, a za tu vrstu umetnosti, nadmoći, sile… ne postoje prave reči. Kao Nemci lane u fudbalu, kao Francuzi u rukometu, a opet niko tako kao mi. Nema mnogo takvih ekipa. I to još Delfini takve bravura ponavljaju i sami sebi postavljaju standarde.

Hrvati su se isključili iz direktnog programa da ne bi slušali srpsku himnu na pobedničkom postolju. O njima toliko, to dovoljno govori. Ne bih da neko shvati nešto pogrešno, ali zato se na isti toliko retko i penju od kada su im košarkaši svojevremeno sišli sa istog… Šta reći o nama? Samo je nebo granica. Nema sumnje da ćemo spremno dočekati EP u Beogradu, a potom i Olimpijske igre. Čekamo to olimpijsko zlato od 1986, čini se da smo sada spremni, kadri i zreli za njega. Savić se povukao iz klupskog vaterpola, godinu dana će biti posvećen samo Delfinima. Očekujte do sada neviđen vaterpolo. I još neko ne sme da se zaboravi, neko ko je nenormalno mnogo uradio za ovaj sport i to čini I dalje – Vladimir Vujasinović. Dvojica majstora stavraju ovu vaterpolo umetnost zbog koje smo mi srećni i ponosni, a cela planeta je u čudu?

Šta mi to uopšte igramo? Srbija igra vaterpolo! Ostali mogu samo da gledaju, dive se, očajavaju, krste se… Toliko.