IGOR DULJAJ ZA HOTSPORT: Stavio sam tačku na igračku karijeru, voleo bih da postanem trener Partizana

Nova godina uveliko traje, a ona prošla za Igora Duljaja nije bila baš najberićetnija. Razlog tome je jako jednostavan: u „njegovoj“ Ukrajini izbio je građanski rat, klub za koji je nastupao, Sevastopolj našao se u centru ratnog stanja, a u takvim uslovima fudbal prestaje da bude najvažnija sporedna stvar na svetu.

Za Igora Duljaja to je donelo promenu svih planova. Usledio je povratak u Srbiju, kraj igračke karijere ali i odlaganje onoga u čemu vidi svoju budućnost – početku trenerskog poziva.

O svemu tome, uz sećanja na neke lepe i neke bolne trenutke iz više nego uspešne karijere, pričao je Igor Duljaj u novogodišnjem intervjuu za HotSport.

Mnogo toga se dogodilo u tvojoj karijeri da je prošlo, nekako, van očiju javnosti. Šta se dešava sa Sevastopoljem, da li si i dalje zvanično igrač tog tima?

– Nažalost, nisam. Sećam se da smo završili prvenstvo u maju i otišli smo na pauzu. Međutim, pre nego što je trebalo da se vratimo, dogodilo se to što se dogodilo. Vlasnik kluba je nameravao da nastavimo da se takmičimo u Ukrajinskoj ligi, ali je to bilo nemoguće jer se Krim pripojio Rusiji. Odmah potom je gazda izašao iz kluba. Nas su o tome kasno obavestili, mnogo igrača iz mog tima posle nije uspelo da pronađe klub. Ja sam, potom, odlučio da stavim tačku na svoju karijeru. Imao sam neke ponude iz Grčke i Izraela, ali me to nije interesovalo. Ja sam u Kijevu upisao trenersku školu, tako da su svi moji planovi vezani za Ukrajinu. Moj cilj je bio da odradim još godinu dana ugovora, a kasnije da polako preuzmem ekipu.

Šta se dešavalo potom?

– Na nagovor Darija Srne, zapravo, ne na nagovor, više na poziv, otišao sam u Šahtjor, gde sam dobio mogućnost da pratim treninge i učestvujem u radu rezervnog sastava Šahtjora. U međuvremenu, završio sam školu za trenera, sa Šahtojorom sam ostao dva meseca i sada imam u planu da odradim intervju za prijem u pro-licencu. Već u novembru mi počinju predavanja za pro-licencu.

Koliko ti je, kao čoveku koji je 11 godina proveo u Ukrajini, smetalo sve ono što se u poslednje vreme dešava u toj zemlji?

– Teško mi pada, 6,5 godina sam proveo u Donjecku, a svi smo imali prilike da vidimo onaj klip u kojem se vidi kako delovi stadiona padaju na zemlju i umalo udaraju onu devojčicu. U Ukrajini sam ostvario mnoga prijateljstva, ne samo u fudbalskom smislu, stalno zovem ljude i raspitujem se kako im je. Situacija se nije smirila, i dalje se puškara, ljudi nemaju struju…

Da li si ispratio nedavna dešavanja u bivšem klubu, Partizanu?

– Jesam, uprava je promenjena, ali je sada potrebno vreme da se vidi šta su prethodnici ostavili iza sebe. Nova garnitura uprave za sada pokazuje ambiciju da uradi nešto više, pa ćemo videti.

Kada se spomene Partizan, nezaobilazna tema je stanje u srpskom fudbalu. Koliko je realno da jedna ekipa iz Srbije u današnjem vremenu napravi podvig sličan onom koji ste vi napravili ušavši u Ligu šampiona u sezoni 2003-04, kada niste imali nikakvih benificija pri žrebu i kada ste na putu ka grupnoj fazi morali da igrate sa najjačim evropskim klubovima?

– Pre svega kada se priča o ovako nečemu ljudi moraju da znaju da je nama u tom trenutku kostur ekipe uvek bio na okupu. Mi smo dugi niz godina igrali u nekom neizmenjenom sastavu. Nažalost, svi naši klubovi žive od prodaje fudbalera, to je već poznato. Mladi igrači odlaze, a sve to dovodi do opadanja kvaliteta. Danas me zovu prijatelji, koji su nekada sa mnom igrali za Partizan i kažu mi: „Sećaš se Igore kako su nas ranije ljudi zvali za karte? Sada ove koje imamo niko neće da uzme i da dođe da gleda utakmicu besplatno“. To je tragedija. Velika je kriza u našem fudbalu, ja bih voleo da svi klubovi ostvare trag u Evropi, ali to je, treba biti realan, jako teško.

Teško stanje u srpskom fudbalu, a privatizacija se nameće kao jedino rešenje?

– Ja sad nisam neki ekspert da bih odgovarao na to pitanje, ali sigurno je da bi privatizacija donela nešto dobro. Jer vrlo je važno da vlasnik kluba pokaže entuzijazam da taj klub napreduje. Ja znam kako je to izgledalo u Šahtjoru i koliko je Ahmetov učinio za taj klub. U Ukrajini postoji jedno zdravo rivalstvo između timova, kada čujete Ahmetova na koji način od bodri Dinamo iz Kijeva u inostranim mečevima, pa to je nešto posebno. Jer sve je to iskreno i iz srca, pošto je Ahmetov jako svestan da uspeh Dinama u Evropi znači jači kvalitet za domaću ligu, a samim tim i za jači Šahtjor. Voleo bih da se kod nas malo više gleda na taj način.

Uprkos kriznim vremenima u Ukrajini, Šahjtor uspeva da zadrži snažan tim na okupu?

– Znate šta, sve su to zasluge Ahmetova. Ljudi će možda pomisliti da ja to pričam zbog svoje finasijske situacije, ali taj čovek je mnogo više od predsednika i vlasnika. On je pre svega veliki čovek. Ne postoji šansa da on ne kontaktira nekog od igrača, ukoliko se stvari ne odvijaju kako je planirano, da ga ne pita kako se oseća, šta se dešava i da li je sve u redu. On svakog igrača zove lično da bi mu čestitao rođendan, zaista je jedan izvanredan čovek. Upravo zbog toga niko ni ne želi da napušta Šahtjor.

U poslednje vreme u štampi su se mogle pročitati informacije da bi Artem Milevski mogao da pojača tabor nekog od večitog rivala. On je, svojevremeno, slovio i za jednog od najvećih talenata u Ukrajini, međutim, sada igra za Hajduk iz Splita, da li je on zaista neka verzija ukrajinskog Marija Balotelija?

– Kada pričamo o vremenu u kojem sam ja igrao za Šahtjor, ja vam odgovorno tvrdim da je Artem Milevski tada bio među najboljim napadačima na svetu. Prava je šteta što je sada tu gde jeste. Na neki način, njegov klub nije umeo da ga zaštiti, pošto se ispostavilo da on nije umeo dovoljno da se stara o sebi. Međutim, Milevski nije talenat. On je igrač, igrač koji nije na najbolji način ostvario svoje mogućnosti.

Tokom karijere uvek si bio čovek zadatka. Svojevremeno si, u susretu sa Portugalijom, igrao i desnog beka?

– Baš pred taj meč, prišao mi je selektor Klemente i kazao: „Igore, desni bek, Kristijano Ronaldo, šta misliš?“. Ja sam mu rekao: „Šefe, ako Vi mislite da mogu, onda mogu“. A on opet: „A da li možeš da zaustaviš Ronalda?“. Ja sam mu kazao da sam verovatno ne mogu, ali uz pomoć saigrača – neće proći. I on mi je kazao: ti si naš desni bek. Nikad nisam bežao od odgovornosti, uvek sam se trudio da uradim najbolje zadatke koji su stavljani ispred mene.

Koliko ti kao čoveku koji ceo život posvetio fudbalu i samim tim i navijaču smetaju sva nedavna dešavajna vezana za reprezentaciju i neki rezultati koje, ipak, nismo očekivali?

– Grehota. Šta da kažem? Mi kao mi, stalno vadimo neke pouke… Mislim da je svima preko glave svih tih pouka. Igrački smo mnogo, mnogo jaki. Ja iskreno čekam dan kada ćemo zaigrati kao snažan kolektiv. Ima tamo mnogo igrača sa kojima sam ja igrao i znam njihove kvalitete.  Treba imati na umu da naši igrači obavljaju jednu ulogu u svojim klubovima, a drugu za reprezentaciju. Znam da će mnogi sada reći: „Pa i drugima je isto tako“, ali sve to zaista utiče na samu igru. Ostaje nada da ćemo u skorije vreme zaigrati stvarno u skladu sa onim koliko možemo i znamo.

Da li je možda trebalo imati više strpljenja za Mihajlovića?

– Pa sada je lako pematovati… Ja sam sad navijač isto kao i drugi navijači… Ne znam, mi želimo sve i odmah, a to nije moguće jer je potrebno vreme. Treba lepo izaći i reći narodu šta je plan i program i to javno reći. I kazati šta je naš cilj i ići ka tome.

Koji trener je na tebe ostavio najveći trag?

– Pa, svi su ostavili traga… Da ne spominjem sada ljude koji su me trenirali u mlađim kategorijama, ali od Tumbakovića, preko Mateusa, Ješića, Šustera… Ipak, najviše je, sigurno, traga ostavio Lučesku pošto sam sa njim najviše sarađivao. Ima jedna zanimljiva anegdota, on je u klub došao 2004. godine, a negde 2009. smo igrali meč kod kuće sa Benfikom u Ligi šampiona. Trebao nam je bod da prođemo, a mi smo poraženi sa 2:1. Posle te utakmice, svi su već videli novog trenera. Međutim, Ahmetov je tad pozvao jednog našeg zajedničkog prijatelja i rekao mu: „Najbolje odluke se ne donose vruće glave“. I sačekao je dva dana i ostavio Lučeskua na klupi. Sledeće godine smo osvojili Ligu Evrope.

Kada smo kod evropskih trofeja, da li možda možeš da zamisliš u perspektivi da neki srpski klub osvaja bilo koje evropsko takmičenje?

– Treba biti realan, to je jako teško. Gotovo nemoguće. Mislim, treba imati program i plan za takve stvari.

Tokom razgovora često spominješ Šahtjor, da li to znači da pored Partizana pola tvog srca pripada i Šahtjoru?

– Ne, ne, to su neke stvari koje se ne dovode u pitanje. Taj odnos ljudi u Donjecku prema svim igračima, pa čak i onim bivšim, to je nešto posebno. Spomenuo sam da su me pustili da budem uz tim i učim trenerski posao. Bio sam sa ekipom u hotelu, prisutan na treninzima. Niko mi nikad ništa nije zamerio. To je jedan specifičan klub, tamo ne možete da vidite zavist i ljubomoru, počevši od one žene koja čisti stadion, pa preko svih drugih.

Koliko je realno očekivati da Srbija u doglednom vremenu dobije ligu koja je makar približnog kvaliteta kao što je ukrajinska?

– Reći ću vam samo da mislim da je Ukrajina među pet zemalja u Evropi po kvalitetu fudbalske lige. Tako je bilo barem pre starta ovog ludila. U Ukrajini su se pravili ogromni transferi između „običnih“ klubova, odlazili su igrači za po 10, 12 miliona evra. Nažalost, novac igra značajnu ulogu u podizanju kvaliteta. Ja ne mogu da gledam po sebi, ja se sećam da sam bio presrećan kada sam potpisao za Partizan. Mene nije sramota da priznam, tada sam imao platu od 25.000 evra godišnje, što je odlično za naše uslove jer znam kako ljudi žive. Kada pogledam kakvi su danas ugovori, pa ja da sam imao toliko novca – nikada mi na pamet ne bi palo na pamet da napustim Partizan. Znam da su kod nas u Srbiji bili ugovori po 200.000, 300.000 evra, što su ogromne svote novca. Okej kada bi to donosilo neki profit, ali ovako…

Nedavno se pojavila knjiga Mateje Kežmana, između ostalog, on se u njoj osvrnuo i na dešavanja u reprezentaciji 2006. godine i na lošu atmosferu koja je vladala među „Orlovima“?

– Eh sad loša atmosfera, svi nešto pričaju o toj lošoj atmosferi… Meni je jedino žao što je Petković, koji je jedan izvanredan stručnjak, pretrpeo sve što je pretrpeo i to samo zbog toga što je previše dobar čovek. A kod te atmosfere, mi kad smo izgubili od Holandije, ja nemam problem da kažem da to nije bila neka tragedija. Onda se dogodilo to što se dogodilo sa Argentinom… U svim reprezentacijama ima toga da svi žele da igraju, tako je bilo i kod nas. Ja tvrdim da je Ilija Petković držao sve pod kontrolom. Katastrofa je bila protiv Argentine, ja sam i sam tada kazao da me je sramota što živim. Međutim, mi smo imali problema sa povređenim igračima, Vidić se bio povredio, Krastajić je polomio ruku, a bez takvih igrača je teško…

Rekao si da si stavio tačku na karijeru. Kada podvučeš crtu, da li postoji neka utakmica koja ti se na poseban način urezala u sećanje, neka od onih za koju bi mogao komotno da kažeš da bi je prepričavao unucima?

– Uh, stvarno je mnogo takvih utakmica… Svaki derbi je poseban, ulazak sa Partizanom u Ligu šampiona… Meč sa Njukaslom… Debi za Šahtjor, osvajanje Lige Evrope… Mečevi za reprezentaciju… Španija, Bosna ovde na Marakani… Stvarno je mnogo takvih mečeva.

Ko ti je bio najteži igrač u derbiju za čuvanje?

– Aćimović je bio dosta nezgodan, Bošković… A možda najteži od svih mi je bio baš protiv Cuneta Gojkovića… Nažalost, nedavno se završilo 15 godina od njegove smrti, iskreno mi je žao što nije više među živima. A moj prvi derbi i je bio upravo protiv njega, bio je izuzetno nezgodan, ali mislim da smo dobili sa 2:0.

Da li bi se vratio u Partizan kada bi dobio poziv da postaneš trener?

– Pa, jednog dana… Ja opet moram da se vratim na Ahmetova, i na njegove reči šta je on kazao kada su ga pitali gde vidi Šahtjor za pet godina. On je tada ispričao anegdotu o čoveku koji je išao i gledao u zvezde, a onda, prolazeći pored jedne babe, upadne u rupu. Baba ga upita „Šta radiš to?“, a on kaže: „Pa gledam u zvezde, pokušavam da predvidim budućnost“. A na to mu baba odgovora: „Kako misliš da predvidiš budućnost, kad ne vidiš ni ispred sebe?“. Tako da, ne volim da gledam u budućnost, kažem, trebalo je da ostanem na Krimu da budem trener, pa vidite šta se desilo… Opet, naravno da bih se voleo da se vratim u Partizan, ja volim taj klub – kazao je Igor Duljaj u razgovoru za Hotsport.

hotsport.rs

Sportske vesti iz zemlje i sveta možete pratiti i na našoj fejsbuk stranici Hotsport.rs, kao i na našem Tviter nalogu.

0

0