Koliko je nisko pao srpski fudbal: Zvezda na veštačkom disanju, Šamrok ‘šamara’ Partizan

Neke ptice nikad ne polete. Tako, barem, glasi jedan naslov jednog filma, jedne pesme, a kako stoje stvari, tako bi mogao da glasi i barem jedan članak o stanju u srpskom fudbalu.

Poslednjih godina svedoci smo uspešnog posrtanja nečega što oko sedam milijardi ljudi na planeti Zemlji naziva: „najvažnija sporedna stvar na svetu“.

O nekim dubljim analizama i uzrocima onoga što se dešava u srpskom fudbalu – teško je govoriti, a ruku na srce, kilometarski redovi šturog štiva nisu ni zanimljivi za čitanje.

Sve što danas imamo na dlanu jeste činjenično stanje: Crvena zvezda se nalazi na veštačkom disanju, živi sa dugom prečnika ekvatora, priključena na veštačko disanje.

Kao posledica neizmirenih obaveza stigao je udarac koji klub iz Ljutce Bogdana nije bacio u nok-daun, ali ga je uzdrmao poprilično: UEFA je donela odluku o suspenziji crveno-belih iz evropskih takmičenja.

I tako je pravo na evropsku odiseju u eltitnom takmičenju dobio vicešampion Srbije, FK Partizan. Armija navijača živi u uverenju da će četa Marka Nikolića uspeti da se domogne grupne faze, verujući da će, konačno, jedan srpski klub uspeti da i u tom delu uradi nešto više osim da služi protivničkim timovima za popravljanje gol razlike.

Međutim, realnost nas upozorava da je takav scenario daleko od mogućeg.

Pre svega dvadesetak godina, Crvena zvezda se, nakon povratka kluba na internacionalnu scenu posle ukidanja sankcija tadašnjoj SR Jugoslaviji, vratila i odigrala duel sa Barselonom.

Oni stariji ljubitelji fudbala i dalje se sećaju scene kako Bratislav Živković usred Katalonije, ubacuje loptu u mrežu slavne Barse i donose vođstvo ovom timu.

Bila je to generacija Barselone u kojoj su igrali slavni Đovani, Ronaldo (ne Kristijano nego Da Lima), Rivaldo, Luis Figo, Luis Enrike i drugi velikani ove magične igre koji su sada svečano stoje u rubikama iz istorije najvažnije sporedne stvari na svetu.

Zvezda je tada eliminisana od slavne Barselone, a taj poraz kao da je postepenu degradaciju srpskog fudbala. U srcima svih „Delija“ i dalje su bile sveže uspomene na 1991. godinu, na Bari na „ušati pehar“. Poraz je boleo, ali je obraz sačuvan…

Oni malo stariji sećaju se i prvog učešća Partizana u Ligi šampiona 2003/04. godine. Pamte kako se crno-beli nisu bruklali ni protiv Reala iz Madrida i čuvenih „Galaktkosa„, ni protiv Drogbinog Olimpika iz Marseja, a ni protiv kasnijih šampiona – Murinjovog Porta.

A onda je prošla još jedna decenija.

I onda su „neki tamo Šamroci“ počeli da šamaraju tadašnjeg višestrukog šampiona Srbije. Pre samo dvadesetak godina, SRJ je u kvalifikacijama za Svetsko prvenstvo terorisala Farska ostvrva i punila im mrežu kao da igra rukomet.

Pre samo dvadesetak godina, niko u Srbiji, ma za koji klub navijao, ne bi strepeo od duela sa „nekim tamo“ Toršavna…

Ali, ovo je neko novo vreme. Vreme kada ljudi više ne čitaju novine, već informacije dobijaju putem interneta. Vreme u kojem su za srpske klubove „veliki ispiti“ i mečevi sa nekim „Šerifima„, Černomorecima i ostalim „zlatnim“ rivalima…

Ovo je drugo vreme. A ono kaže da za Partizan neće biti uspeh ukoliko se protiv Toršavna zadovoljio „velikom borbom na sredini terena“, „datim 110% svojih mogućnosti“ i „važnom pobedom od 1:0 u takmičarskom meču“.

I ptice (koje ne polete) znaju da publiku na stadionu vraćaju golovi. Zato crno-beli, umesto apela, moraju svoju izjavu dati u Humskoj, od 20:45.

Na terenu. Jer fudbaleri pričaju magijom na travnatom tepihu, a ne u miks-zoni svojih stadiona (kojima država još nije ustanovila pravog pravnog vlasnika?).

Partizan mora da „našamara“ Toršavn i sa barem s „peticom“ ih pošalje na ostrvo. Sve ostalo – je Šamrok Rovers. A to ostalo kao da kaže: „Vučiću, u pravu si. Zvezda i Partizan apsolutno – ne vrede ništa“. A tako je i premijer kazao….

Zato Partizan ove kvalifikacije ne igra samo za „Grobare„. Na kraju krajeva – crno-beli nisu ni zaslužili da igraju kvalifikacije za Ligu šampiona. Tu su zbog Zvezde. Zato crno-beli, koji su u večitom ratu sa „večitim rivalom“ igraju i za crveno-bele.

Igraju i za vše o toga. Igraju za ono što je, čini se, odavno prestalo da postoji kao legitimna opcija – za spas srpskog fudbala… Spas koji se krije iza filmskog naslova: „Čekaj me, ja sigurno neću doći“.

hotsport.rs M. N.

Sportske vesti iz zemlje i sveta možete pratiti i na našoj fejsbuk stranici Hotsport.rs, kao i na našem Tviter nalogu.

0

0