Bajković: Prosinečki mi je spasao život!

Verovatno ćete se prijatno iznenaditi kada pročitate podatak da će golman Crvene zvezde 14. januara obeležiti deceniju od kako je sa Cetnija stigao na ‘Marakanu’. Jer odavno su u Srbiji prošla vremena kada su fudbaleri uspevali da odrade i četvorogodišnji ugovor, a kamoli da duže ostanu u istom klubu.

Ipak, Bajković je još jednom potvrdio da je atipična figura na sprskoj fudbalskoj sceni, čovek koji ruši stereotipe i pravi svedok svih dešavanja u Crvenoj zvezdi tokom poslednje decenije.

Za početak intervjua za HotSport Boban je prokomentarisao kako se snalazi u ulozi oca:

„Uh, da budem iskren, jedno vreme je bilo problema. Hteo sam da je dam u oglas zbog plakanja. Nisam mogao oka da sklopi. Ali sada sam se navikao i ne bih je dao ni za šta na svetu! Kod mene u Crnoj Gori svi više vole sinove, ali ja moju Unu ne bih dao ni za devet Jugovića! To sam shvatio tek kad sam dobio žensko dete, kada mi se nasmeje, to je prelep osećaj“.

Golman Zvezde se zatim osvrnuo na sve probleme i promene u klubu kojima je svedočio od 2004. godine:

„Velika mi je čast što sam toliko dugo u Zvezdi, malo ko je proživeo deset godina u jednom klubu. Neću više da pričam o ljubavi prema Zvezdi, to znaju i ptice na grani. Dovoljno je da kažem da se osećam kao da sam Zvezdino dete i da su me svi teški dani dodatno vezali uz klub. Džajić me je 2003. godine doveo na probu. Tada nisam mogao ni da zamislim da ću ga i ispratiti i dočekati tokom boravka u Zvezdi. Voleo bih da mu jednog dana budem pomoćnik u klubu“.

Jedna od zanimljivih anegdota iz života 28-ogodišnjeg golama u Zvezdi vezana je za derbi igran u martu 2012. godine, kada je nakon pobede vodio navijanje i neprimereno skandiranje Partizanu.

„Zbog takvog ponašanja sam bio kažnjen sa 30 000 dinara, a Prosinečki me je u svlačionici grdio i rekao da će me vratiti da pevam kod Zorice Marković, u ‘Lepezu’, odakle me je i izvukao i stavio na gol. Znao je da se u prošlosti nisam vadio iz kafane“, ispričao je kroz šalu Bajković i zatim dodao:

„Sve je bilo super, treneri Muslin i Stanojević su bili zadovoljni mojim radom, poslali me nazad u Lovćen da napredujem, a zatim na zimu vratili u Zvezdu. Otac, majka i ja nismo mogli da spavamo od uzbuđenja te noći kad su me pozvali da dođem na ‘Marakanu’. Stigao sam u šampionsku generaciju u paklenu golmansku konkurenciju, Ranđelovića, Dišljenkovića i Milašinovića. Za A tim su tada igrali Vidić, Žigić, Đorđić… Uzeli smo titulu te godine, klub je finansijski bio jak, sve je bilo kako treba. Nadam se da će Džajić uspeti da sredi sadašnju situaciju i vrati to lepo vreme“.

Bajković je dugo čekao na pravu šansu u Zvezdi i debitovao tek 2008. godine u pobedi nad Vojvodinom:

„Debi mi je ostao u posebnom sećanju, jer sam prilikom prvog kontakta s loptom napravio dribling i zamalo izgubio loptu. Sale Janković mi je sa klupe dobacio da ću naj..ati posle utakmice, a ja sam na to samo namignuo. Tada nisam ni očekivao da ću odmah braniti, a upisao sam 4 utakmice, nakon kojih je moja karijera opet krenula nizbrdo, sve do početka 2011. godine“.

Kao što je pohvalio vreme tokom mandata Dragana Džajića, Bajković je istakao koje dane pamti kao najgore od kako je u klubu:

„Crni dani su bili kod Dan Tane. Tada su klub vodili ljudi koji ne vole Zvezdu, kao što je Ilija Ivić. Kao direktor kluba je uzimao platu od 25 000 evra i tako jasno stavio do znanja svima da mu je bitna samo njegova finansijska situacija. Sve je bilo grdno tada, bilo ne ponovilo se. Da nije bilo Prosinečkog, ne znam gde bih bio danas. Robi mi je spasao život! Uveliko sam krenuo vanfudbalskim putem, bio spominjan u lošem kontekstu, jer nisam branio i imao sam mnogo slobodnog vremena. Ima i mojih, ali i tuđih grešaka tu. Bio sam poprilično razočaran i spreman da se oprostim od fudbala. Razmišljao sam često o tome. Bilo je teško, ali Prosinečki kupio hrabrost i pustio me da branim“.

Hrvatski trener je Bobanu otkrio da mu se svidela baš ta mangupska crta i da ga je zbog toga stavio na gol:

„Mnogim trenerima je smetao moj stil života, Robiju nije. On je to valjda gledao kroz sebe, iz svog životnog iskustva. Čuo sam iz priča da je bio sličan meni, da je velo da zapali cigaru i sve što ide uz to. Život mi se promenio kada sam počeo ponovo da branim. Smirio sam se, oženio, i sada ne mogu da zamislim da se vratim u kafanu. Imam porodicu i ne bih je menjao ni za šta. S Prosinečkim me je pogledala sreća, bez koje ništa ne možete postići u životu“.

Tokom decenije boravka u Crvenoj zvezdi Bajković žali samo za jednim:

„Za titulama naravno! Najviše za prošlom sezonom kada smo sa Pintom stigli na bod zaostatka, a onda potpuno podbacili u odlučujućem derbiju i samo jednom šutnuli na gol.

Naravno, mnoge je interesovalo i odakle crpi inspiraciju za mnogobrojne tetovaže po telu. Bajko je i za to imao spreman odgovor, ali i objasnio kako je otac reagovao na prvu:

„U stvari imam samo jednu tetovažu, ali uz stotinu slika, jer kreću od jedne ruke, a završavaju se na drugoj. Kad sam počeo da se tetoviram rekao sam ćaletu da su u pitanju privremene i da će se skinuti za dva do tri meseca. Bilo je leto i rekao mi je da će me voditi u Budvu da se u plićaku dobro istrljam. Pa da čist dođem kući. Tako je prolazilo leto za letom i onda je otac shvatio da slana voda ne pomaže“.

„Od kada branim imam samo jedan Kup i sve bih dao da osvojimo titulu. Za to živimo i teško podnosim kada je Partizan prvi. Mislim da sada imamo ogromnu šansu jer smo na pauzu otišli sa bodom zaostatka, a pre bili na minus 7,8 ili čak 11. Nemamo prava na grešku, to zna i uprava, i trener i igrači. Ne sumnjam u dobar prelazni rok i šampionsko proleće“.

Zbog velikog rivalstva sa Partizanom, nema prijatelje u crno-belom taboru, ali jednog igrača veoma poštuje:

„Saša Ilić je kao sportista, ali i kao čovek, ostavio pozitivan utisak na mene. Ipak, ne družim se, niti bih mogao da se družim sa nekim iz Partizana. Ja to ne krijem, mrzim Partizan. Ali ne igrače, već klub. Sa fudbalerima se uvek pozdravim, ima tu dobrih momaka, poštujem ih, ali se ne družimo. Oni vole svoj klub, ja svoj, i tu priča završava. Nikada mi neće biti jasno kako neko može da pređe iz Zvezde u Partizan. To je za mene kao da izdaju oca ili majku. Nešto najgore. Ali, svako je kovač svoje sreće“.

Očekivano, posebno mesto u Bajkovićevom srcu zauzimaju ‘Delije’:

„S njima sam deset godina, mnogo puta sam bio i na severu dok sam bio šesti golman. To je neopisiva ljubav. Dok ovi mučenici osvajaju titule i gleda ih 200 ljudi, mi na utakmica sa Spartakom i Donjim Sremom imamo po 40 000 delija, uprkos šest godina bez titule. I ako kiksnemo u subotu, oni opet dođu u sredu, i kada smo bili na „minus 11″ stadion je bio pun. Kako onda da ih ne gledam i doživljavam kao svoju porodicu? Svi su mi kao najrođeniji!“

U poslednje vreme sve se više pominje Bobanov odlazak u inostranstvo, ali njegovi planovi su jasni:

„Prvo da osvojimo titulu, pa sve ostalo. Nikada ne bih otišao iz Zvezde tek da odem, već samo ako tako mogu da obezbedim egzistenciju. Ovde sam iz ljubavi, tamo negde bih otišao samo zbog novca. I predsednik i navijači bi želeli da ostanem, ali i da zbog porodice odem da zaradim neki dinar, pa da se vratim. Uvek ću biti zahvalan Zvezdi na svemu što mi je dala i želim da budem deo kluba, pa makar morao da budem i ekonom“.

hotsport.rs

0

0