FILMSKA PRIČA TOMISLAVA TOME VUKOMANOVIĆA: „Roditelji su me ostavili kao bebu u dom, nikad se više nisu javili“

Život kao avanturistički film sa premisama drame!

Život piše najbolje romane, a takav primer je život Tomislava Tome Vukomanovića, bokserskog šampiona, koji će se 19. juna, u petak od 19.00, boriti u Ložionici u glavnoj borbi večeri protiv Derika Kveja, šampiona iz Gane i jednog od najboljih boksera Afrike u superlakoj kategoriji.

Tomislav Vukomanović je borac po rođenju! Kao beba je ostavljen od strane roditelja kada je imao dva meseca i oni mu se više nikada u životu nisu javili. Život u domu nije ga poremetio da skrene sa puta, što je slučaj sa mnogim štićenicima doma bez roditeljskog staranja. Umesto toga, Tomislav se posvetio sportu, gde je upoznao trenera Duška Zorića u Kik boks klubu Sveti Georgije, a on je postao njegov otac, kako danas i zove.

Tomislav je takođe završio državni Fakultet za fizičko vaspitanje i sport u Banja Luci, a upisao je i master studije, gde mu je ostalo još dva ispita.

On je svoju životnu priču podelio za Bokscast, gde je otkrio kako je bilo živeti u domu bez roditelja, kako je kroz sport pronašao svoju novu porodicu, kakva je uloga njegovog „taje“ Duška Zorića, uz kojeg je postao šampion i sada brani WBC pojas u Beogradu.

– Ja sam u dom stigao sa dva meseca, kao beba sam ostavljen u dečijem domu Rada Vranješević i tu sam proveo najveći deo svog života, završio sam fakultet za fizičko vaspitanje i sport. Ono što je najvažnije je da mi je sport otvorio sva ta vrata, bez sporta ne bih usmerio sebe ka tom putu.

– Život u domu, to je možda malo drugačija startna linija. Ne želim da zvuči patetično, ali u domu deca imaju sve – od hrane, medicinskih sredstava, šta god je bilo potrebno, imali smo to na dohvat ruke. Ne mogu da budem patetičan da kažem da mi je nešto falilo. Porodicu nisam dobio rođenjem, ali sam je stekao kroz sport i svoj matični klub Sveti Georgije. Tu sam dobio identitet, dobio sam sve ono što je potrebno da se izgradim u ličnost kakva jesam danas. Svetog Georgija slavim sa ponosom.

Tomislav je opisao i kako je bilo živeti u domu bez porodice, naročito kod nekih velikih praznika poput Božića i Uskrsa, koji se tradicionalno slave u krugu porodice.

– Nikada nisam razmišljao da mi nešto fali, jer sam tako naučen u svom klubu da ne tražim nikakve izgovore da mi je teško, da kukam. Svima je teško, ali svako mora da pronađe i onaj zadnji atom snage, da da svoj maksimum, ako ne damo maksimum, nećemo ništa postići u životu, ne samo u sportu. Tako me je naučio moj otac Duško Zorić, koji je glavni trener boks i kik boks kluba Sveti Georgije. Tu sam došao sa 10 godina, prvi put sam ušao u salu gde su se vodili treninzi.

FOTO: Balkan Boxing

– Pre toga su se održavale humanitarne revije koje je on organizovao u cilju promocije sporta i pomaganja ugroženima. Ja sam se kao dete zadesio na jednoj reviji. Bio sam pozvan, svideo mi se sport, ali nisam bio fasciniran sportom. Prvi put kada sam došao u salu, najviše me je vezala ta njegova ljubav. Prvi put kada sam došao, vidi nepoznatog člana, ulazi dole, pita me da li ću trenirati, rekao mi je da ću biti njegov budući šampion. Sad se naježim kada se toga setim. To je mene vezalo da ostanem tu i ta porodična atmosfera u klubu, to je nešto što je najviše manjkalo u domu. Imao sam sve, ali sam tražio to nešto što nije bilo tu, ali sam pronašao u klubu, a to je ta očinska figura, koja me i dan danas vodi.

Koliko je teško bilo odrastati u domu gde često deca umeju da skrenu sa puta?

– Bilo je tu malo otežavajuće, pogrešni uzori, pogrešno se ugledaš na nekoga ko ima loše ponašanje, ali to je sve i primer kako ne treba. Onda sam u jednom određenom momentu i ja krenuo nesvesno. Onda se odjednom desio preokret, kada sam se upisao i kada sam osetio taj neki porodični duh u klubu, tada sam naučio neke stvari i naučio sam ono što me i dan danas moj otac uči – da nikada nešto loše ne učiniš nekom drugom. Meni je to bilo najznačajnije i što me je vodilo ka tom ispravnom putu.

Da li si imao kontakt sa biološkim roditeljima ili nekim od članova porodice?

– Nisam u kontaktu sa njima, niti su oni pokušavali da stupe u kontakt sa mnom. Imam jednog rođenog i jednog nerođenog brata, sa njima sam u kontaktu. Ali, ja svoju pravu i istinsku porodicu već imam, tako da ovu biološku, što moj otac često govori „nije bitno ko te napravio, nego ko te odgojio“, to je ono čime se i ja vodim. Vraćati se u prošlost nema nikakvog smisla, već sam sve prošao, nema potrebe za tim da se vraćam da bih razumeo svoju sadašnjost. Moja porodica je Duško, njegova supruga, klub i sve odatle se grana prema jednoj zajednici koja je jaka i s ponosom mogu da kažem da je velika porodica.

Vaspitačica Zdravka ima značajnu ulogu u Tominom životu, posebno za period proveden u domu.

– Zdravka je bila vaspitačica koja je radila u određenim smenama, ona je pružala iskrenu ljubav, znala je da me motiviše, da učim i ostanem posvećen, prenela je neke stvari na mene koje nisam osetio u tom pogledu pre toga. Ona je jedna od osoba koju ću pamtiti do kraja života iz tog perioda.

Koliko je bilo teško završiti fakultet, a živeti u domu za nezbrinutu decu?

– Sve vreme sam živeo u domu dok sam studirao. Morao sam da pronalazim svoj mir, nisam imao svoju sobu koju ne delim sa nekim. Čovek se saživi sa tim i naprosto ide tako. Uspeo sam da završim fakultet za fizičko vaspitanje i sport. Pričam italijanski i engleski. Italijanski jezik sam naučio kad sam kao dete išao na Siciliju, jer su u domu imali program da decu iz doma vode u Italiju, pa da ostaju u tim porodicama koje su bile zainteresovane da preuzmu decu čitav školski raspust. Godinama sam išao kod njih, i dalje sam u kontaktu sa njima i održavam italijanski jezik na određenom nivou. Engleski sam naučio kroz sport i školu. Morao sam da pojačam to kroz čitanje i pisanje. Na fakultet me je usmerio moj otac Duško Zorić, koji mi je mnogo pomogao, otvorio mi je vrata da završim taj fakultet. Upisao sam i master, ostala su mi dva ispita, očekujem da to završim ove akademske godine. Nema izgovora.

FOTO: Balkan Boxing

Kako se stvorila ljubav prema boksu?

– Prvi put kada sam ušao u salu nisam bio fasciniran sportom, ali kada sam sišao dole, svi su vodili svoj razgovor normalno, pre treninga svako svoje nešto prepričava i pojavljuje se trener i svi kao u vojsci, kao u stavu mirno na komandu. Nastala je tišina, sačekali su četiri minuta koliko je ostalo do treninga i tada je trening počeo. Video sam da vlada poštovanje trenera, da nije u klasičnom smislu za trening, već da je u pitanju vojna disciplina. Ja sam ostao zatečen kada sam to video i hteo sam da budem i ja to što je on tada svojim autoritetom pokazao. Korak po korak, prvo sam trenirao kik-boks i tu smo ostvarivali zapažene rezultate na međunarodnoj sceni, pa smo prešli na olimpijski boks, pa smo stekli dobru bazu za prelazak na profesionalni boks, to smo uradili 2022. godine.

Koliko je teško bilo finansirati sve?

– Ja sam počeo sa 11 godina da treniram. Prvi put kada sam došao i kada je trebalo platiti članarinu. Ja sam došao kod trenera i rekao „Treneru, mogu da vas pitam nešto?“ Kaži, sine, šta je bilo? Kažem „Ja sam iz doma, da li će se moji vaspitači ljutiti, ja im nisam rekao“. On je tada odmah ukinuo meni bilo kakvo plaćanje, to je period od 15 godina kako je on preuzeo na sebe tu stopostotnu finansijsku brigu.

Šta za Tomislava Vukomanovića predstavlja trener Duško Zorić?

– On je za mene očinska figura. To je nešto što ja želim da budem, da pratim to, da pokušavam da budem on u bilo kom segmentu. On je po zanimanju policajac, ali taj autoritet koji ima, koji ne folira, mnogi su to stekli na račun nečega drugog. On je takav, ljubazan, jeste agresivan kada zaslužim i pogrešim i reaguje nekada burno, ali je sve sa ljubavlju, u cilju da ne napravim greške koje se ponavljaju. Zna se desiti da ponovim hiljadu puta istu grešku. Za mene je prvo otac, pa onda sve ostalo.

Tomislav je otkrio i kada je prvi put Duška Zorića nazvao tata.

– To je bilo na prelazu kad sam već odradio jedno–dva takmičenja, kada sam već zagazio u takmičarske vode. I pitao sam ga, naravno, da li smem tako da mu se obratim. Ja ga zovem „tajo“. „Naravno, sine, svi smo tu kao porodica“. On mene faktički ne odvaja od svoje dece, više sam ja sa njim nego njegova vlastita deca, to je posebna i neraskidiva veza između nas – ispričao je Tomislav Vukomanović za Bokscast.

0

0