ZVEZDINA DECA LETEĆE NA KECA: Katastrofa koja je nažalost primer svim nerazumnim navijačima!

Sada je nadamo se jasno zašto je politika kluba sa Marakane takva kakva je, jer Zvezda ipak većinski živi od prodaja!

Kada Crvena zvezda proda mladog fudbalera sa 18 ili 19 godina, prva reakcija navijača često bude ista: zašto ga nisu zadržali još malo? Zašto nije odigrao još jednu sezonu na Marakani? Zašto nije ostao da sazri, da donese nešto timu, da ga publika stvarno upozna?

Sve to ima smisla iz navijačkog ugla. Ali iz ugla kluba koji živi u realnosti srpskog fudbala, odgovor je mnogo suroviji: zato što Zvezda često nema luksuz da čeka.

Crveno-beli poslednjih godina žive od Evrope, od rezultata, od sponzora, ali i od onoga što sami naprave. A kada klub iz Srbije napravi igrača za kojeg neko iz jače lige ponudi deset, 12 ili 15 miliona evra, to nije samo običan transfer. To je novac koji čuva stabilnost, puni budžet, omogućava pojačanja, pokriva skupe sezone i drži klub na nivou na kojem navijači očekuju da bude.

Zato odlasci mladih igrača sa Marakane nisu samo priča o tome da je neko „prodat prerano”. Mnogo češće, to je priča o tome da je klub morao da reaguje dok je cena bila najveća.

U poslednjih šest godina Zvezda je napravila nekoliko ogromnih izlaznih transfera baš na mladim igračima. Veljko Milosavljević otišao je u Bornmut za 15 miliona evra, Andrija Maksimović u RB Lajpcig za 14,1 milion, Jovan Mijatović u Njujork siti za osam miliona, Kosta Nedeljković u Aston Vilu za 7,6 miliona, Strahinja Eraković u Zenit za osam miliona, dok su ozbiljne transfere napravili i Ognjen Mimović, Marko Lazetić i drugi igrači koji su iz Zvezde otišli pre nego što su na Marakani stigli do punog fudbalskog sazrevanja.

I tu je ključ cele priče.

Za klubove iz velikih liga, igrač iz Srbije je najzanimljiviji dok je još veliki talenat, dok još nosi etiketu projekta, dok skauti mogu da kažu: „Ovaj za dve-tri godine može da vredi mnogo više.” Ali taj period traje kratko. Kada igrač sa ovog tržišta dođe do 20. godine, a još je u domaćoj ligi, percepcija se menja. Odjednom više nije samo „čudo od deteta”, već neko oko koga počinju pitanja: zašto već nije otišao, da li je stagnirao, da li je dostigao plafon, da li je vrednost već krenula nizbrdo?

Zato Zvezda mora da bude hladna i kad bi navijački najradije bila romantična, pa za upravu, klub i navijače je najbolje da se najmanje rizikuje, a s obzirom da razmaženi navijači i LIgu Evrope doživljaju kao neuspeh, iako malo ko u istočnoj Evropi ima bolje rezultate u dva najjača evropska takmičenja od Zvezde, kada je u pitanju kontinuitet u poslednjih devet godina, možemo samo da zamislimo kakva bi havarija nastala u slučaju neulaska Ligu Evrope, ili ne daj Bože ni u jedno takmičenje, a upravo te rane prodaje omogućuju finansije za kvalifikacione pohode.

Naravno da bi bilo lepše da Maksimović, Mijatović, Nedeljković ili Milosavljević ostanu još godinu dana, odigraju evropske utakmice, postanu ljubimci publike i tek onda odu. Ali fudbal nije tako jednostavan. Jedna slabija sezona, promena trenera, manjak minuta, loša forma ili povreda mogu preko noći da promene sve. Ponuda koja danas izgleda kao životna možda se više nikada ne pojavi.

To posebno pokazuje slučaj Adema Avdića. Mladi levi bek Zvezde važi za jednog od najvećih talenata iz klupske škole, ali povreda je podsetila koliko je put mladog fudbalera nesiguran. Dok je zdrav, dok napreduje i dok ga prate veliki klubovi, njegova vrednost može da raste velikom brzinom. Ali dovoljna je jedna ozbiljna povreda da se čitava računica promeni — i za igrača, i za klub, pa su sada ove zloslutne vesti iz Meksika na potpuno beznačajnoj utakmici u potpuno beznačajnom terminu gde je Srbija bez ikakve potrebe da putuje na noge raspoloženim Meksikancima ponižena, potencijalno izbile Zvezdi desetak miliona evra iz kase ovog leta, a Orlove uskratili za rani razvoj jednog od najboljih bekova koje smo mogli imati u poslednje vreme.

Zbog toga Zvezda ne može uvek da razmišlja samo srcem. Mora da razmišlja i kao klub koji zna gde igra, kakvo je tržište i koliko je teško održati nivo bez stalnih prihoda od transfera.

U idealnom svetu, najveći talenti bi ostajali na Marakani do 22. godine, osvajali titule, igrali Ligu šampiona i odlazili kao formirani asovi. U realnom svetu, posebno u srpskom fudbalu, igrač često najveću cenu ima baš onda kada je još mlad, kada se u njega najviše veruje i kada rizik preuzimaju bogatiji klubovi.

Zato Zvezdina prodaja mladih igrača nije znak slabosti niti alavosti uprave, nego način da klub preživi i ostane konkurentan. Nije popularno pustiti dete kluba posle nekoliko dobrih utakmica, ali nekada je to jedini racionalan potez. Jer ako Zvezda zakasni, može da izgubi i veliki novac i pravi trenutak.

A u fudbalu se taj trenutak, pogotovo za klubove sa ovih prostora, retko ponavlja.

0

0