‘SPORTSKI POZDRAV JA SAM NEMANJA MATIĆ’: Čuveni komentator RTS-a govorio za HS! (FOTO) (VIDEO)

‘Mi smo na području Balkana skloni da nekada preterano idemo u teatralnost, da imamo prevelika očekivanja, ne znamo šta želimo.’

Milojko Pantić je ostao upamćen po čuvenoj i sada već kultnoj rečenici ‘nebo se otvorilo, stadion je eksplodirao’, Aleksandar Stojanović po epskim najavama, a on po ‘Sportski pozdrav, ja sam Nemanja Matić’. Sada već čuveni komentator sa RTS-a, koji je prepoznatljiv po svojoj uvodnoj najavi, ali i specifičnim prenosom utakmica.

Matić je najmlađi novinar i komentator javnog servisa, učio je od Duška Koraća, koga smatra najboljim u ovom poslu. Mečeve reprezentacija prenosi sa velikom strašću, ali potpuno realistički, a u svojoj karijeri je čak prenosio 42 sporta. Posao komentatora jeste zanimljiv, a odličan prenos u većini slučajeva čini da se saživimo sa svim tim nevidljivim ljudima, koji na sve načine pokušavaju da nam ulepšaju gledanje neke utakmice.

Međutim, da bi do toga došlo, priprema je jako bitna i ona nekada traje i čitav, a možda i nekoliko dana. Upravo je Nemanja Matić za HotSport opisao kako izgleda njegovo spremanje za komentarisanje utakmice.

NM: Svako od nas ima neki svoj ritual. Ja volim da se našalim, pa kažem da se mi komentatori čitav život pripremamo za prenose utakmica, jer je to ljubav koja počinje iz detinjstva. Prvi savet koji sam dobio jeste od Duška Koraća, koji je po mom mišljenju najbolji komentator svih vremena. Dao mi je markere u svim bojama i rekao mi je da mi je to osnovno sredstvo za rad i suštinski od prvog trenutka sam znao šta to znači. Najbitnije kod komentatora je kada se priprema za utakmice je da ima dve stvari. Prvo je da ima to u sebi nešto urođeno, ja volim to da kažem ritam, a drugo je vizija. To je kako ti zapravo hoćeš da gradiš taj prenos, na osnovu toga ide priprema. Mene možeš da probudiš u tri ujutru i da mi daš da prenosim utakmicu bilo koje lige, ja ću da se snađem, gledaću da izvučem maksimum i većinu stvari radiću iz glave. Ali, za to najveće utakmice kao što su finala Lige šampiona, Svetskih prvenstava, volim da potrošim minimum tri sata oko pripreme. Obično zapisujem stvari na papiru, da bih ih imao ispred sebe, upravo zbog načina na koji želiš da gradiš prenos. Kolege su mi na početku pričale da ako ispričam 30% od onoga što pripremim, onda je urađen vrhunski posao. Volim da to bude nekako gradicisjki. Stadion, pa nešto o njemu, nešto sudiji, istorijati ekipa koje igraju, trenutna forma u kojoj se nalaze. Međutim, postoji tu još jedna priprema. Mi komentatori i kada ne prenosimo utakmicu, a gledamo je, ponovo radimo. Gledamo nekog zanimljivog igrača, da li se desilo nešto novo. Evo na primer situacija sa Romom, otišao je Žoze Murinjo, a došao Danijele De Rosi, neko koje legenda kluba. I svima je sada interesantno da odmah u početku vide tu razliku i tu se mi pripremamo automatski za neke naredne mečeve. Kolega sa Sport Kluba, Nebojša Višković je u vezi ovoga rekao ‘dobra priprema je osnov dobrog prenosa‘. Interesantno je da ja kada pripremam prenos, grafički postavljam igrače na poziciji. To mi daje bolju preglednost da mogu da zapišem i kartone i neke dobre šanse. U toku prenosa se retko oslanjam na kompjuter, gotovo nikad, jer uglavnom sve ono što bih voleo da prezentujem u prenosu, imam ispred sebe na papiru ili u glavi. Sve ostalo je na osnovu situacije koje se dešavaju na terenu.

Imaš isto ime i prezime kao fudbaler Nemanja Matić, kako ljudi reaguju kada čuju za tebe? Postoji angdota kada si radio intervju sa Jirgenom Klopom da ti je tražio ličnu kartu da se uveri.

NM: Jeste. To sa Klopom je bilo vrlo interesantno, jer je oko nas bilo još novinara. Imao sam eksluzivni intervju sa njim, ali nedaleko od nas je bilo još naših novinara koji su posmatrali i još nekih ljudi iz UEFE. Kad sam mu se predstavio, počeo je da se smeje i rekao je da mi ne veruje. Počeli smo da radimo intervju, bili smo ograničeni vremenom, a on je u sred razgovora meni rekao ‘Čoveče pokaži mi ličnu kartu’. Interesantna je reakcija ljudi, pogotovu u početku, ali sada se iskristalisalo ko je ko, naravno on je velika fudbalska zvezda, a meni je drago da me ljudi prepoznaju kao jednog od najboljih komentatora. Postoji anegdota koju mi je ispričao Nemanja Matić. Nakon neke utakmice koju sam komentarisao, njega je pozvao otac i rekao mu u šali ‘e sine dobro si sinoć komentarisao onu utakmicu Lige šampiona’. Inače, Matić je izuzetan čovek, dobar prijatelj, kulturan i lepo vaspitan. Igrali smo u istom klubu, samo što sam ja četiri godine stariji. Znam tu celu generaciju sa kojom je on igrao.

Važio si za jednog boljih fudbalera u Obrenovcu, a iz tog perioda postoji anegdota da te je baš Matić gledao na utakmicama.

NM: To su anegdote koje u njegovoj generaciji prepričavaju. Ja sam jedan od onih ljudi koji se uvek trudi da bude svestan situacije. Imao sam ogromnu brzinu, što je danas veliki preduslov da napraviš veliku karijeru. U jednom periodu, iako sam prelomio sam da se neću baviti fudbalom mislim čak da sam mogao da napravim veliku karijeru. Kasnije sam shvatio da svaki fudbaler koji se nađe u tim velikim klubovima koji igraju Ligu šampiona da niko tu nije slučajno i da ja jednostavno nisam imao ono nešto što bi prelomilo da budem vanserijski fudbaler. Gledajući Premijer ligu postavio sam sebi pitanje u jednom trenutku ‘da li bih ja smeo da idem onako žestoko protiv defanzivaca kao što su Van Dajk, Ferninad, Teri, Vidić’. Kad postaneš svestan nekih stvari kažeš sebi ‘pa i nije ovo baš onako kako sam zamislio’.

Reprezentacija Srbije se posle 24 godine plasirana na EURO, što je prilično dug period. Šta je nedostajalo našem nacionalnom timu?

NM: To je enigma koji niko ne može da razreši. To što je nedostajalo tada, verovatno i sada, a to je da svih ovih godina nismo bili realni i svesni prave situacije u kojoj se nalazimo. Mi smo na području Balkana skloni da nekada preterano idemo u teatralnost, da imamo prevelika očekivanja, ne znamo šta želimo. Ne umemo da idemo u jednom smeru, već bismo sve hteli. Često smo lutali, možda nas je sve to previše koštalo. Isto šta je problem, a to je što smo previše nerealni, ali nije to od danas. Pre neki dan sam pročitao jednu interesatnu anegdotu o fudbalerima na Svetkom prvenstvu u Španiji 1982. godine. Ta reprezentacija sa Miljanom Miljanićem je bilo toliko moćna da su je mnogi videli u polufinalu i pre početka turnira, a desilo se suprotno, doživeli su debakl i nisu prošli grupu. I tada su imali možda nerealna očekivanja, da će igrati polufinale. Mi jesmo sportska nacija, imamo neverovatan talenat, sportsku kulturu, obrazovanost, sve, ali sa druge strane dobro je pitanje da li smo fudbalska velesila. Možda je upravo ovo najbolji odgovor na ovo pitanje. Mi živimo u jednoj vrsti galimatijasa, tj zbrke. Imali smo 50-tih i 60-tih vanserijske fudbalere, pa su se oni nastavljali i 70-tih i 80-tih. Međutim, pogledajmo njihove rezultate i kontinuitet na velikim takmičenjima. Pa onda pogledajmo šta su nam donele nesrećne 90-te, pa šta je iz njih izraslo. Konkretno na Evropskim prvenstvima mi nemamo nikakav kontinuitet, a sa druge strane 60-tih smo igrali dva finala i izgubili oba puta. 1992. godine smo bili favoriti, a onda spletom nesrećnih okolnosti Danci odu umesto nas i uzmu titulu. Znači, ipak imamo neku tradiciju, konstantno smo tu, ali je fudbal nešto više od sporta. Dve stvari koje nas kao narod najviše bole su fudbal i rukomet. Košarka je naš sport i to će uvek da bude tako, kao i vaterpolo, tu smo velesila. U rukometu su Skandinavci i Francuzi nepirkosnoveni i niko ne može da se meri sa njim, ali mi smo nekada bili sila u tom sportu. Što se fudbal tiče, mi smo bili klupski prvaci sveta, Partizan je igrao finale protiv Real Madrida, igrali smo kao reprezentacija dva puta u finalu Evropskog i jednom u polufinalu Svetskog prvenstva, što znači da imamo tradiciju, ali jednostavno u poslednjih 25 godina se nismo pronalazili. Mislim da smo u fudbalu izgubili neki svoj indetitet. Mi gradimo polako, ali ga nemamo. Na primer Francuzi su to izgradili na konceptu mlađih kategorija, odakle dolaze neverovatni igrači. Takođe, Španija, njihove mlađe selekcije koje haraju na Evropskim i Svetskim prvenstvima. Kod nas je jedna druga situacija, a to je da suv talenat pobeđuje, a u fudbalu je potrebno nešto više. Mislim da ćemo taj indetitet stvoriti onda kada se bude pojavila jedna mlađa generacija, a to je možda ova sa Jovanom Mijatović, Jovanom Šljivićem, Kostom Nedeljkovićem, koja na pravi način skreće pažnju. Uvek su naši fudbaleri skretali pažnju, ali su oni sada napravili određeni iskorak. Kod Sergeja i te generacije bio je ogroman skok, suv talenat. E sad postavlja se pitanje šta je za nas uspeh. Kod nas je problem jer uvek imamo prevelika očekivanja i nismo realni. Evo na primer Mađari. Oni su bili velesila u fudbalu i nije ih bilo nigde 50 godina, a sada su počeli ponovo da ulažu, da rade kako treba i to im se vraća. A sa druge strane imamo Rumune, Čehe i Bugare koje su i fudbalske i sportske nacije, ali polako nestaju sa mape, nema ih. Mi na Svetskim prvenstvima imamo neki kakav takav kontinuitet, ali na Evropskim nemamo i dobro je što smo se plasirali i to je uspeh. A onda sa druge strane rezultati mlađih kategorija su bili odlični. Igrali smo finala do 21 godine, 2013. smo bili Evropski, a 2015. godine Svetski prvaci. Fudbal se brzo menja i surov je. Evo ja kad sam bio dete, nas su zvali ‘Evropski Brazilci‘, ali da li smo mi to sada i da li je Brazil kao što je nekada bio.

U Nemačkoj ‘Orlovi’ će ukrstiti snage u grupi sa Engleskom, Danskom i Slovenijom. Koliko mogu?

NM: Englezi su po mom mišljenju možda i glavni favoriti. Naravno sada je rano pričati o tome, jer je pitanje da li će svi igrači biti spremni, u kakvoj će formi doći. Sautgejt je dugo tu, dugo prave ekipu i sada sa Belingemom su fanstatični. Ako gledamo realno stvari, Engleska jeste izraziti favorit, ali kao što je rekao selektor Dragan Stojković Piksi, ‘nisu oni vanzemaljci’. Danska je selekcija koja nam uopšte ne leži i to jedan od onih zemalja koja nikad ne znaš šta može da uradi. Potpuno su nepredvidivi, oni su u stanju da dođu do polufinala. Takođe, pokazali su da mogu da osvoje, znači imaju indetitet. Kao Grčka koja je pokazala da može. Što se tiče Slovenaca, mi smo kao narod već tu unapred upisali tri boda. Imaju izuzetnog selekotra, koji je vrlo interesatnan i smiren čovek. Slovenija je ozbiljna sportska nacija. Što se tiče kvaliteta naših igrača i mi imamo kvalitet da igramo polufinale po imenima. Mi moramo da sednemo i razmislimo kakve su naše ambicije i realni dometi. Dobro je pitanje da li smo takmičarska, razvojna ili ekipa koja igra na rezultat. Pomenuli smo malopre Grke, oni su pod Oto Renhagelom bili tim koji je igrao na rezultat, ali nisu takmičarska ekipa jer nemaju kontinuitet. Takmičarske ekipe su Portugalija, Francuska, Engleska. Druga stvar je koji je naš fudbalski sistem i ono što nas krasi. Englezi su upravo pokazali kakav sistem je nabolji. Tamo od 1992. godine su više stranci, a mladi Englezi su se razvijali uz njih i onda stvorili ekipu za velika dela. Imaš Aleksandra Arnolda koji može da igra na više pozicija, Volkera koji je u jednom momentu štoper u drugom desni bek. A svi ti igrači su se razvijali uz najbolje strane fudbalere i sa 20 godina došli u reprezentaciju kao formirani. Samo je za taj sistem potreban ogroman novac, a mi imamo talenat, koji nas zbunjuje. Postoji izreka ‘Ako želiš da bude najbolji, moraš da se takmičiš sa najboljima.’ Najbolji primer je Novak Đoković. On je pobedio koliko puta Federera, ali da nije igrao u početku sa njim i odustajao nakon poraza, ne bi nikad napravio ovo što je sada. Morao je prvo da igra sa njim, da vidi kako igra i svaki naredni put će biti bolji.

Nemačka je bila domaćin Svetskog prvenstva 2006. godine i pokazali su se na odličnom nivou kao organizatori. Šta očekuješ ove godine?

NM: Tu nikakve greške neće biti. Nemačka je zemlja koja ima najbolju infrastrukturu u Evropi, ogromnog tehnološkog razvoja, sporta. Nemci godišnje u bob ulažu 10 miliona evra godišnje, a tek onda u fudbal ko zna koliko. Imaju izuzetni tradiciju, disciplinu, kulturu. Nemci dočekuju ovaj šampionat kako bi odali počast najboljem defanzivcu svih vremena, Francu Bekenbauveru. Po tom organizicaionom delu biće sve na vrhunskom nivou, ali da li će biti najbolje, to je pitanje. Evropska prvenstva su specifična dosta i postoje etape razvoja. Imali smo prvenstva gde su igrala četiri tima u završnici, pa osam i to je dugo bilo. Na primer 1976. godine poslednji put su igrača četiri tima i to prvenstvo se igralo u Jugoslaviji, u Beogradu i Zagrebu. To je trebalo da bude kruna tog nekog ciklusa, ali ipak nije. Tada su Čehoslovaci osvojili, a to prvenstvo je ostalo upamćeno po Panenkinom penalu. Po mnogima najlepše Evropsko prvenstvo je bilo 1988. kada je Holadnija osvojila i čuveni gol Van Bastena i to prvenstvo se pamti po tom golu. Nakon toga je bila revolucija 1996. kada su igrali 16 timova prvi put, a imali smo i pravilo zlatnog gola, kada su 2000. Italijani izgubili dobijenu utakmicu od Francuza. Dve senzacije su bile 1992. kada je Danska osvojila i 2004. sa Grčkom. Od 2016. imamo 24 reprezentacija, a taj turnir su obeležili Grizman i Paje. E sad, ovo će biti treće prenstvo sa 24 selekcija, a UEFA razmišlja da na sledećem budu 32. I sada se gleda da li će ovo biti Evropsko prvenstvo za sva vremena i po čemu.

Francuska, Španija i Engleska veorvatno igraju najbolji fudbal i velika je verovatnoća da će stići do same završnice. Međutim, fudbal je nepredvidiv. Koga ti tu vidiš kao potencijalno iznenđanje?

NM: Naravno, najviše bih vole da to bude Srbija. Upravo zato što idemo u toj nekoj atmosferi bez euforije. Žao mi je što je tako, ali sa druge strane možda je i bolje. Na velikim turnirima ništa ne zavisi ni od kvaliteta, ni od forme, već od samog selektora. Glavna karakteristika dobrog selektora je ne da bude dobar stručnjak, već da napravi hemiju u ekipi i da ume da ubedi igrače da oni mogu sve. Najbolji primer za to je Oto Renhagel, čovek koji je ubedio Grke da mogu da budu prvaci Evrope. Mi smo u istoriji imali Miljana Miljanića koji je trenirao Real Madrid, a 1982. nije prošao grupu, pa Radomira Antića koji je trenirao Real, Atletiko i Barsu isto nije prošao grupu. Taj X faktor kod trenera je imao Siniša Mihajlović, ali mu se nije dalo vremena. Drugi je Slobodan Santrač, koji je prošao grupu i imao viziju. Sada se postavlja pitanje koliko će selektora Piksija da progoni neuspeh u Kataru i kakva je njegova vizija u ovom trenutku. Možda su ovakve igre u kvalifikacijama upravo njegova vizija, da spusti malo euforiju i da ne budu kao pred Katar. Ako mu je to bio cilj, onda je on najveći fudbalski genije na ovim prostorima.

U kvalifikacijama za EURO nismo prošli glatko. Mađarska nas je pobedila dva puta, mučili se sa Bugarima. Da li smo previše podsenjivački ušli u te mečeve?

NM: Nisu igrači ti koji su podsenili protivnike, već javnost. Bugari su poslednjim minutima primali golove, kada su protiv Crne Gore ostali bez bodova, protiv nas bez dva boda kada je Darko Lazović dao gol u poslednjem minutu. Protiv Mađara u Budimpešti imali su pobedu u finišu utakmice, ali nisu uspeli. Bugarska da nije kiksnula te mečeve, bili bi u ozbiljnoj konkurenciji da idu na Evropsko prvenstvo. Takođe, podsenjujemo Crnu Goru, Litvaniju. Niko neće da dođe i kaže ‘Evo izvolte pobedite nas 5:0.‘ Danas svi igraju fudbal i ulažu. U jednom trenutku će i Luksemburg biti blizu Belgije i Holadnije po kvalitetu fudbala. Takođe, i fudbal u Andori je u ozbiljnoj ekspanziji. Njihova mlađa selekcija je ozbiljno namučlla našu reprezentaciju do 17 i 19 godina. To su sve igrači koji igraju u Španiji, Francuskoj, drugu ligu, pa će preći i u prvu.

Dolaskom Dragana Stojkovića Piksija, Srbija je dosta napredovala. Izborena su dva velika takmičenja, A divizija Lige Nacija. Da li je na Mundijalu u Kataru moglo više?

NM: To je bio naš maksimum u tom trenutku. Piksi je selektirao igrače za koje je tada smatrao da su najbolji. Ostalo je bilo kako će on to uklopi i sklopi i kakvu će atmosferu da napravi. To je najbitniji segment, jer ti kad izađeš na teren i dišeš punim plućima, pun samopouzdanja, tebi ne može niko ništa. Ali, ako postoji sumnja, nije izgrađena ta hemija, onda se postavlja pitanje odgovornosti. Selektor je pošteno izašao na konferenciju za štampu i rekao neke stvari, nije se krio nigde.

Selektor Stojković forsira uglavnom igru sa trojicom štopera, koja baš i ne funkcioniše. Da li bi trebalo da se promeni formacija?

NM: To je stvar indetita koji želiš da izgradiš. Kada je Siniša Mihajlović došao da bude selektor Srbije i igrali su pripremni turnir u Monte Karlu pre nego što su krenule kvalifikacije. On je na jednoj utakmici izveo četvoricu igrača pozadi, na drugoj trojicu i u trećoj je kombinovao. U svakom slučaju tražio se modalitet i tu selektoru ne treba zamerati. Stojković igra vrlo ofanzivnu formaciju 3-5-2 ili 3-4-3 i pokušao je da igra fudbal nadigravanja i to se i pokazalo kao uspšeno. Odveo nas je na dva velika takmičenja i u A diviziju Lige Nacija.

Fudbal na Bliskom Istoku je u velikoj ekspanziji, a prvi dokaz je i organizacija Svetskog prvenstva koje po mnogima najbolje organizovano do sada. Kako je to sve izgledalo?

NM: Najbolje organizovano Svetsko prvenstvo ikada, najbezbezdnije, sve je bilo smešteno u jednom gradu. Stadioni su bili na vrhunskom nivou, navijači izuzetno odlični, bez incidenata. Toliko je vladala pozitivna atmosfera na ulicama Dohe, toliko kulturno. Dolazile su porodice sa decom, na primer, danas navijaju za jednu reprezentaciju, sutra za drugu, njima je bilo bitno da se dobro zabave. To je osećaj koji ne može da se opiše. Toliko je bilo bezbedno da si mogao telefon da ostaviš u restoranu i sutra dan te čeka tu ili bi te našli i doneli. Imali su perfketne uslove za igru, prelepa klima u to doba godine. Nikada se više neće ponoviti da u jednom gradu imaš celo Svetsko prvenstvo. To prvenstvo je proteklo u znaku Lionela Mesija. Finale između Argentine i Francuske je najbolja utakmica koju sam ikada gledao. To je bio pravi spektakl, atmosfera neviđena. Toliko je fenomenalno finale da sam navijao da što druže traje. Gledati takva dva velemajstora Embapea i Mesija uživo, jednog protiv drugog, neopisivo. Mislim da ćemo za jedno 15 ili 20 godina biti svesni šta smo gledali. Pored mene je sedeo kolega novinar iz Senegala, nas dvojica smo se prelepo zabavili, smejali sve vreme, stvarno pozitivna atmosfera je bila. Tada sam primetio jednu stvar, pogledam novinarsku ložu, a ono svi gledaju u telefon, a takva utakmica i pomislio sam onda koliko sam ja srećan.

Saudijska Arabija je postala nova destinacija fudbalera. Nekada su to bile MLS liga, Kina, Japan. Da li je ipak ovo nešto potpuno drugačije?

NM: Pitanje je koliko će daleko da idu. Njihov glavni cilj je to Svetsko prvenstvo 2030. godine. Uslove već sada imaju, finansija imaju. Katar je pokazao i da klimatske uslove imaju, čak i u pustinji. Što se tiče novca, igrača. Ja sam već pričao o tome, počeli su da kupuju velike svetske klubove, pogotovu evropke. Kupuju najbolje igrače kako bi jačali ligu. Što se tiče ljubavi prema fudbalu i generalno sportu, to se nikada nije dovodilo u pitanje. Oni su ljudi koji izuzetno vole sport, a fudbal pogotovo.

Nekako se čini da Saudijska Arabija postaje realnost u sportu. Prema podacima UEFE od 1. juna do septembra su potrošili na tansfere čak 857 miliona evra. Takođe, organizatori su zimskih azijskih igara 2029. godine, a kandidati su da organizuju zimske Olimpijske igre 2030.

NM: Oni su apsolutna realnost. Shvatili su da taj novac od nafte moraju da ulažu da bi se vratio na drugoj strani. Oni će ulagati u infrastrukturu, inovacije, tehnološki napredak. Evo na primer šta je Dubai uradio. Oni zarađuju više od turizma, nego od samo nafte.

Premijer liga je definitivno najbolja na svetu, kako bi mnogi rekli ‘druga dimenzija’. Zajedno sa Ligom šampiona i FIFOM, postala je najveći brend na svetu. Koliko je bitan dobar marketing i ulaganje u TV prava?

NM: To je revolucija koja se dogodila početkom 90-tih. Oni su samo na pravi način implementirali i povezali ekonomiju i sport i sve to dali milionima da gledaju kraj malih ekrana. Priredili su jednu vrhunsku zabavu koja je najbliža nama Evropljanima. Spojili su sve, tradiciju, istoriju, kulturu, vrhunske stadione, ekonomiju, biznis, sve su vezali. Sve je lepo upakovano. Tamo imaš neke kadrove koje samo možeš da vidiš u Premijer ligi i nigde više i to niko ne može da iskopira.

Od naredne godine igraće se potpuna drugačija Liga šampiona sa 36 kluoba, a samim tim i više utakmica. Premijer liga traži da ima čak pet klubova, što bi automatski značilo da šesti ide u LE, a sedmi u LK, što praktično pola lige. Da li se tu dosta daje šanse malo slabijim klubovima?

NM: Još uvek se ne zna kako će to da izgleda, koji će benefiti biti od toga. Sigurno će proći bar četiri ili pet sezona dok ne vidimo koji je cilj ovoga. U prvoj godini će to biti samo zbunjivanje ljudi i učenje, u drugoj prilagođavanje, u trećoj, već dosta je bilo prilagođavanja, ajde sad da se igra, e već u četvrtoj i petoj ćemo videti šta je iz toga proizašlo. A to koliko klubova će igrati, to je nacionalni interes. Hoće da naprave Superligu da njihovih pet, šest najjačih klubova uzimaju ogroman novac i da se tu ispoljava njihov interes. Mi tu moramo da sednemo i razmislimo šta je naš interes. Žašto mi ne bismo imali dva kluba u Ligi šampiona i treći da igra kvalifikacije.

Pomenuli smo novi format Lige šampiona, a tu se špekuliše i osnivanje Superlige, Svetskog prvenstva za klubove u širem formatu kao i proširavanja Svetskog prvenstva za reprezentacija. Sa druge strane imamo sve veći premor igrača, koji nekad rezultira i zdravstvenim problemima i učestalijim povredama. Da li je to možda previše utakmica?

NM: Da, jeste previše utakmica. Međutim, to je izrodilo neki novi fenomen, a to su igrači koji mogu da odigraju 70, 80 ili 90 utakmica godišnje, što je pre 30 godina bilo nezamislivo. Ti igrači pomeraju svoje granice i sada imamo dvojicu igrača najboljih u istoriji koji su prošli karijere od 20 i kusur godina bez povrede. Na primer pre 10 godina je bilo normalno pretrčati 7 km na utakmici, a danas ako ne trčiš 10, kao da nisi igrao fudbal. To je pomerilo granice.

Italijanska liga je najavila određene promene. Čak se pominje i smanjenje broja klubova na 18. Čini se da Serje A više nije kao nekada. Šta je najveći problem kod njih?

NM: Oni su bili najbolja liga na svetu kada su imali 18 klubova. Tu je tržište sa jedne strane ogromno, a ti pored Italije imaš još četiri velike države, Španiju, Francusku, Englesku i Nemačku sa strašno velikim uticajem i svi tu nešto uzimaju za sebe. E tu sada dosta utiče i ekonomski faktor. Na Italijne je imao uticaj taj tranizicioni period i prelazak sa lire na euro i tu su imali određenih poteškoća i to se odrazilo na pad kvaliteta samog šampionata.

Srpski klubovi u Evropi su ostvarili dva boda što je prouzrokovao pad na FIFA rang listi. Šta nedostaje našim timovima?

NM: Imamo dobre klubove, ali im neodstaje iskustvo. Mi smo se opredelili da bude razvojna liga. Imamo obavezu da igraju mladi igrači do 21 godine. Ima tu nekih pomaka, jer evo omladinci ne idu više za male pare, tu se sada pominju ogromne cifre. Sve je to neki napredak. Moramo da počenom da tražimo neki svoj interes.

Crvenu zvezdu je letos preuzeo Barak Bahar, dovedena su velika pojačanja koja se nisu baš uklopila. Da li je Bahar bio pogrešan izbor? Mnogi koji su radili sa njim ili igrali protiv njega kažu da je u Izraelu pravio odlične rezultate

NM: Nije pogrešan izbor, samo mu nismo dali dovoljno vremena. On je imao svoju viziju, i to mu je prethodnim klubovima donosilo rezultate. Mi smo poseban narod sa posebnim mentalitetom, a on tu nije mogao da se uklopi. Bahar je u direktnom okršaju sa Dejanom Stankovićem pokazao kakav je trener. Videlo da se ima koncept znanje, viziju. Drugo, možda je uticao i splet nesrećnih okolnosti. On je došao u trenutku kada je u njegovoj zemlji izbio rat. Takođe, došao je u trenutku kada je Zvezde tražila više nego ikada, a on za to nije bio spreman psihički.

Jirgen Klop je najavio povlačenje na kraju sezone iz Liveprula. Da li je doneo takvu odluku u pravom trenutku ili to trebao ranije ili čak da ostane?

NM: Zavisi šta je njegov naredni potez. On jedan vizioniar i jedan od najboljih trenera u istoriji fudbala. Čovek koji preporodio Liverpul i dao mu neki novi indetitet. Zna se ko igra levog i desnog beka, zna se koje golman, ko je uvek jedan štoper, takođe u napadu se zna ko je neprikosnoven. Onda je popunjavao rupe koje su za lucidnost.

Klop važi jednog od najboljih trenera današnjice, ali se čini da je osvojio malo trofeja. Da li je to što je Gvardiola od Mančester sitija napravio mašineriju?

NM: Nije samo Gvardiola zaslužan, već i paklena Premijer liga i igranje na četiri fronta. Ogromna je konkurencija. Sa druge strane nisu to malo trofeja, igrao je nekoliko finala. Ima tu epskih utakmica, konstantno je u vrhu. Liverpul se pre njega mučio da bude među prvih sedam.

Njegov naslednik još uvek nisu poznat, ali bi mnogi voleli da na klupi Liverpula vide Ćabija Alonsa, koji je bio fudbaler tog tima. Koga ti vidiš kao novog trenera?

NM: Ja bih najviše voleo da vidim Alonsa, on je jedan od mojih omijenih igrača. Ima fudbal u malom prstu, to je neverovatan uticaj na igru. On je vizionar, menjao je ritam utakmice kako je on hteo. Toni Kros je preslikani tim igrača kao on. Ta genijalnost se prenela na mesto trenera i napravio je određeni sistem.

Rivalstvo između Klopa i Gvardiola traje dugo i njihovi okršaji i više nego zanimljivi, a van terena vlada veliko poštovanje. Da li to podseća na rivalstvo između Fergusona i Vengera?

NM: Ne, jer su ovo sasvim drugačiji tipovi. Rivalstvo između Fergusona i Vengera je bilo romantično. Njih dvojica su stvarali ovo je što je postalo danas. A ovo danas je postalo stvar novca, Gvardiola je ipak mogao da kupi gol mašinu. Postoji tu još jedna razlika, a to je da nekada nisi mogao da dovedeš više od trojice stranaca, a sad možeš da dovedeš koliko hoćeš. Drugačije je vreme. Ferguson i Venger su to stvarali.

Kada si prenosio Svetsko prvenstvo u atletici upoznao si Krisa Templa, koji je zvanični spiker Engleske reprezentacije i novinar televizije BI-BI-SI. Postoji anegdota kada su igrali Vest Hem i TSC, a on te je zvao da ga upoznaš sa timom iz Topole.

NM: On je strašna ličnost. Zvanični spiker reprzentacije Engleske na Vembliju već godinama, na Olimpijskom igrama takođe. Kris je tamo jedan od najboljih komentatora. Radio je utakmicu između Vest Hema i TSC-a i onda me je zamolio da mu dam neko pojašnjenje o TSC-u. Ja sam mu dva sata pričao, a on mi je na kraju rekao ‘pa ovoliko mi ni rođeni brat ne bi rekao, spremio si me da prenosim komotno celu srpsku ligu’. Ima još jedna priča. Kada smo vodili program na Svetskom prventvu u atletici, hteo sam lepo da ga ugostim i da mu pokažem kako se to kod nas radi. Ja mu odnesem slatkiše, a njega bolelo grlo, pa mu odnesem i spetolete, on se tu baš oduševio. On je tu bio šokiran, kod njih je drugačije kultura, a kod nas je to potpuno normalno – zaključio je Matić.

5

4