ŽELJKO BRKIĆ ZA HOTSPORT: U Proleteru je najlepše, cilj je da postavimo temelje za budućnost!

Bivši golman reprezentacije o karijeri, Proleteru, budućnosti!

Gospodine Brkiću, pre nego što dođemo do sadašnje funkcije u fudbalskom klubu Proleter vratićemo se na sam početak vaše karijere. Kako ste počeli da se bavite fudbalom i kada je to bilo?

ŽB: Bilo je to u novembru 1992. godine. Moji prvi fudbalski koraci vezani su za školu fudbala „Vojvodina“ koju je na SPENS-u vodio prof. dr Mika Radosav, u to vreme bila je to najbolja škola fudbala u Jugoslaviji.

U mlađim uzrastima mnogo više dečaka i devojčica želi da igra, ne da brane. Da li je pozicija golmana bila vaše opredeljenje od samog početka?

ŽB: Na samom početku nisam mogao da se opredelim. Sva deca vole da postignu gol jer je to najveća radost, pa to je bio slučaj i kod mene. Nakon kratkog perioda uvideo sam da mi dobro ide na poziciji golmana, a i drugari su me molili da branim. U odluci da postanem golman imao sam podršku pokojnog oca koji je i sam branio na amaterskom nivou.

Vrlo brzo su u fudbalskom klubu Vojvodina prepoznali talenat koji posedujete i sa dvanaest godina ste prešli u jednu od najboljih fudbalskih škola u našoj zemlji. Kako ste se tada osećali i o čemu ste u tim trenutcima maštali?

ŽB: Od 1992. do 1998. godine bio sam deo, mogu slobodno da kažem, najbolje školice fudbala u Jugoslaviji. Trenirali su me sjajni treneri poput Zorana Grujića, Slavka Molnara i Miroslava Smajića. Imali smo talentovanu generaciju koja je imala odlične uslove za rad. Sa dvanaest godina sam zajedno sa petnaestak dečaka iz te generacije prešao u fudbalski klub „Vojvodina“ gde se moj razvoj samo nastavio.

Posle  napornog rada u mlađim kategorijama put vas vodi i do seniorskog tima Vojvodine za koji debitujete u sezoni 2006/2007. Tu su i pozajmice u Kabel i Proleter – kako danas gledate na tu vašu domaću epizodu?

ŽB: Nosim prelepo iskustvo iz svih klubova. U Kabelu i Proleteru sam branio na dvojnu registraciju. Trenirao sam u Vojvodini i samo dolazio na utakmice. Još tada se videlo da će Proleter biti u najjačem rangu takmičenja jer je organizacija i atmosfera u klubu bila na visokom nivou. U Vojvodini sam branio četiri godine, bio kapiten ekipe i uvek ću se rado sećati tih trenutaka.

Nakon novosadskih klubova sledi selidba u Italiju. Tamo ste nastupali za Udineze, Sijenu, Kaljari, Karpi. Verovatno vam je tih pet godina na Apeninima, u jednoj od najjačih liga sveta, ostalo u lepom sećanju?

ŽB: U Italiji sam proveo pet lepih godina, osetio teški profesionalizam, a povrede koje me nisu zaobišle donekle su uticale na pozitivan utisak i verovatno nešto kraći boravak.

Pre povratka u Vojvodinu, proveli ste i dve sezone u solunskom PAOK-u. Kada se danas osvrnete na svoju klupsku karijeru, koliko ste zadovoljni postignutim? Je li moglo više?

ŽB: Svima, a i meni je jasno da je moglo više. Povrede su me omele da branim na visokom nivou. U Grčkoj sam osam meseci bio van terena što je ostavilo veliki trag, ali se na kraju sve dobro završilo. Bez obzira na sve zadovoljan sam karijerom jer sam bio deo jedne od najjačih liga na svetu, bio učesnik Lige Evrope, branio za reprezentaciju…

Zabeležili ste dvanaest nastupa za mladu i jedanaest nastupa za seniorsku reprezentaciju Srbije. S obzirom na sve što ste do sada pomenuli, sigurno ste i tu  mogli više?

ŽB: Bez dileme… Kao na klupskom planu i u reprezentaciji je moglo više. Splet nekih okolnosti je uticao na sve to, ali gledam napred i želim da izvučem pouke kako bih svoja iskustva preneo na mlađe.

Na leto punite 36 godina. Mnogi će se složiti da su to najbolje godine za golmane, ali vi ste već jedno vreme van terena. Zbog čega ste rešili da tako rano završite uspešnu karijeru? Koliko je bilo teško doneti odluku da okončate nešto čime ste se bavili skoro ceo život?

ŽB: Teško je prekinuti nešto što volite i čime ste se bavili dugi niz godina. Odlučio sam se na taj korak kako ne bih ugrozio svoje zdravlje. Ostao sam u fudbalu jer je to oblast koju najbolje poznajem…

Nakon završetka aktivnog bavljenja fudbalom dolazite u redove fudbalskog kluba Proleter kako bi svoje znanje i iskustvo preneli trenerima i mladim fudbalerima tima sa Slane bare. Kako ste se odlučili baš za Proleter?

ŽB: Nakon razgovora sa ljudima koji vode klub shvatio sam da nam se planovi podudaraju i prihvatio sam njihov poziv. U Proleteru sam proveo najlepše trenutke u karijeri jer je atmosfera i odnos unutar kluba bio nešto što sam samo tada doživeo. I danas ti ljude vode klub tako da smo vrlo brzo našli zajednički jezik.

Primetili smo da čelni ljudi Proletera sve više pažnje pridaju mlađim selekcijama. Šta je vaša funkcija i zadatak i kako planirate da podignete kvalitet rada sa mladim fudbalerima?

ŽB: U prethodnom periodu omladinska škola je bila zapostavljena i ideja rukovodstva kluba je da se funkcionisanje i kvalitet rada podignu na jedan viši nivo. Ja sam tu da svojim znanjem i iskustvom doprinesem napretku. Iako sam početnik na funkciji direktora omladinskih selekcija, nisam početnik u fudbalu. Imam veliku želju i solidno iskustvo, a privlači me i izazov da od temelja uz pomoć saradnika i kluba napravim omladinsku školu kakvu Proleter zaslužuje.

 Rad sa mladima zahteva vreme i strpljenje. Hoćete li imati dovoljno vremena da realizujete sve svoje planove? Znamo da je u današnje vreme sve podređeno rezultatima i da zbog toga trpi i rad sa mladima…

ŽB: U prvom razgovoru sa ljudima koji su me angažovali predočio sam im taj problem. Fudbal je jedan proces, a naš krajnji cilj će biti da za određeno vreme izbacimo u prvi tim igrača koji će moći odgovoriti zahtevima modernog fudbala. Proces je dug i neće biti lako, ali moji saradnici i ja daćemo sve od sebe da ostvarimo taj zadatak.

Šta je osnovni cilj Željka Brkića u Proleteru?

ŽB: Moj cilj se poklapa sa ciljem kluba. Da se omladinska škola podigne na viši nivo i da funkcioniše na zdravim temeljima. Mi sada gradimo temelje na kojima će u budućnosti funkcionisati mlađe selekcije fudbalskog kluba Proleter.

0

0