KRSTIČIĆ ZA DLAKU IZBEGAO TRAGIČAN ISHOD: Rekli su mi da ću živeti još 48 sati!
Nije mu bilo lako, ali je ipak otvorio dušu i otkrio svoju dramatičnu ispovest, pa čak se može reći i najveću životnu pobedu.
Nenad Krstičić u uskršnjem intervjuu za Kurir po prvi put se vratio deceniju unazad u period života kada je preživeo pravu životnu dramu i izbegao tragičan ishod.
– Teško mi je da pričam o tome. Ali, kad je sve prošlo mogu reći da je to iskustvo za ceo život. Sve se desilo iznenada. Operisao sam meniskus u novembru 2008. i oporavljao sam se. Otišao sam na jednu utakmicu Sampdorije i tamo sam na stadionu pojeo picu i čips. Vratio sam se u klupski hotel i počeo je stomak da me boli. Dva dana me nije prolazila mučnina, bio sam malaksao, nisam mogao da jedem – počeo je priču za ‘Kurir’ Krstičić.
Posle toga sadašnji fudbaler Crvene zvezde završio je u bolnici.
– Došao sam u bolnicu pred katolički božić. Svi su bili na odmoru, a ja sam bio četiri dana na infuziji. Pojavila mi se žlezda na vratu koju su mi izvadili i poslali na ispitivanje. Bilo mi je bolje i otišao sam odmah za Beograd. Otišao sam kući sa ciljem da se vratim 2. januara. Međutim, čim sam sleteo vratila mi se malaksalost i mučnine. Dva dana mi nije bilo dobro, roditelji su bili uznemireni, a ja im nisam sve ispričao jer nisam želeo da ih opterećujem. Budio sam se u četiri ujutro, kako bih tušem masirao stomak. Otac mi je treći dan rekao, ne mogu da te više gledam. Ili zovi ove u Italiji, ili te vodim kod lekara.
Šta su rekli u klubu kada si ih nazvao?
– Otišao sam nazad i to sam jer moji zbog praznika nisu mogli da dobiju vizu. Stigli su i rezultati, a menadžer mi je rekao da nije dobro i da moram da se vratim. Došao sam i u krvi su mi pronašli uvećanje u belim krvnim zrncima. Normlano stanje je bilo 200, a meni je bilo 2.000. Ništa mi tada nisu pričali jer su hteli da me sačuvaju.
Da li je istina da su ti lekari otvoreno rekli da imaš još 48 sati života?
– Jeste! Baš tako su mi rekli. Odmah su me uključili na hemoterapiju. Sutradan mi je stanje već bilo bolje i sa 2.000 spalo je na 800. Ali, kada su došli predsednik i direktor Sampdorije u bolnicu shvatio sam da je nešto ozbiljno u pitanju.
Kako si i kada saznao za dijagnozu i bolest?
– Tek posle nedelju dana, kada mi je stigla majka. Lekari i menadžeri su mi objasnili o čemu se radi. Tada su mi rekli koliko je bilo strašno. Sreća je što nisam tada dobro znao italijanski. Da sam ih razumeo šta pričaju i šta je po sredi, verovatno bih psihički pao i razmišljao o najgorem. To mi je pomoglo da pozitivno razmišljam. Kada su mi dali prvu hemoterapiju, mislio sam da je to infuzija. verovao sam da je stomačni virus, da sam se otrovao i da ću za par dana na treniram. Neka sitnica. Ali nije bilo tako.
Koliko si se dugo zadržao u bolnici?
– Do kraja aprila 2009. godine. Onda sam pauzirao još osam meseci. Praktično, imao sam pauzu od 15. novembra 2008. kada sam operisao meniskus, pa sve do aprila 2010. Tada sam počeo, odigrao sezonu za primaveru i onda ušao u prvi tim.
A zatim kruna – poziv u nacionalni tim Srbije 2012. godine od tadašnjeg selektora Siniše Mihajlovića.
– To su mi saopštili usred treninga. Trener je prekinuo trening, okupio nas i rekao mi da sam dobio poziv iz reprezentacije. Imao sam 22 godine, hteo sam da skačem od sreće. Bukvalno sam se pogubio. To je za mene bio najlepši dan u životu. San svakog igrača – ispričao je Nenad Krstičić.