‘SLUČAJ NIKOLE RAĐENA’: Treba li o drogi u Srbiji da se ćuti i jesu li sva ta zlata ‘pobelela’?

Suspendovani vaterpolo reprezentativac Nikola Rađen je na prvom Kongresu za prevenciju dopinga u organizaciji ADAS-a, izložio javno odbranu, koja će biti prosleđena FINA. Rekao je šta je rekao, a to je, kao i ceo ovaj ‘slučaj’, izazvalo dosta reakcija javnosti.

Kažu mnogi, šta se pravda? Za to što je uradio opravdanja nema. I nema. Pogrešio je, snosiće posledice i još čeka koliku će suspenziju dobiti. Da se svi nadamo dvogodišnjoj, ali… Trenutak slabosti koštao ga je mnogo u životu, kao i njegovu porodicu, prijatelje.

Opet, kažu ljudi, mogao je da pogreši kao čovek, a ne kao vaterpolo reprezentativac, kao neko ko je odabran da predstavlja Srbiju u svetu. Kažu, prodao nas je… A kako ide taj proces razdvajanja čoveka na ‘samo čoveka’ i samo ‘vrhunskog sportistu’? Kada je donosio medalje onda je svima valjao, a kada je pogrešio, a odmah je priznao da jeste, onda nije ni čovek, nego narkoman…Pa, Nikola Rađen, i bilo ko drugi, će uvek biti sve to, i neko ko je kao vrhunski sportista osvajao medalje sa reprezentacijom i klubovima i neko ko je pogrešio, pao na doping testu, priznao grešku i prvi je progovorio o tome. Dakle, i jedno i drugo. Nema tu razdvajanja!

Prvi je od 52 dopingovanih srpskih sportista koji je smogao snage da o tome javno govori. Ono što je on uradio ne želi da uradi ni jedan drugi sportista, ma u kakvim životnim teškoćama se našao. Svima se dešavaju porodične tragedije, bolesti, povrede, depresije… Nije Rađen ni prvi ni poslednji koji je ‘podlegao pritisku’ i poroku, ali je prvi kod nas koji je ovako oštro i javno osuđen. Recimo, rukometni golman Darko Stanić je postao junak nacije, car koji se vratio posle suspenzije zbog dopingovanja i postao ,ministar odbrane’. Svaka čast na tome, ali ko već sada kaže da Rađen neće učiniti isto? Ili da neće na neki drugi način ostati u sportu? Dajmo vremena svemu ovome…

Ima tu i još jedna jako velika razlika. Od ovih 52 sportista, 51 je uzelo drogu zarad poboljšanja svojih sportskih sposobnosti. Nikola je to uradio van takmičenja. Najbolje bi bilo da nema tih 52 dopingovanih, u Srbiji doping u sportu i jeste na nivou statističke greške, kao što nedavno reče ministar Vanja Udovičić. Ali, tu su, nih 52. Ispade da se više cene ovih 51 koji su o tome ćutali, a možda svi zajedno nemaju medalja koliko Rađen sam… Da li je vaterpolo kod nas stvarno tolika svetinja pa je sve ovo toliko staršno zato što je reč o vatrpolisti? Po dugovima Saveza, problemima i dugovima klubova, tretmanu u medijima, dočeku od 2.000 ljudi, ne bi se reklo…

Mnogi misle da posle svega treba da ćuti, ćuti i ćuti (kada bi mogao da nestane i sakrije se u mišju rupu, to bi bilo najbolje). Ne treba da ćuti! Ovo nije problem o kojem treba da se ćuti. Naprotiv. Ne samo da će Nikolin primer, nažalost, poslužiti kao dobra i velika opomena svim ostalim sportstima, već i svima nama. A o ovom ‘slučaju Rađen’, koji je ostavio gorči ukus od kokaina, slušaju i čitaju i klinci, adolescenti…Oni koji su išli na dočeke vaterpolista, ići će i dalje, divili se i diviće se tim zlatnim momcima… U trenucima očaja i beznađa, prvim susretima sa drogom, životnim iskušenjima, možda se neće setiti reči roditelja i toga kako divnu porodicu imaju, kako se žrtvuje za njih, da oni postanu ispravni ljudi… već ovog haosa i torture, medijske, javne… Možda bi i bilo dobro da se toga sete, kako u stvari imaš sve, a toga nisi ni svestan…Ne vidiš… Idi pod tuš, skoči u bazen, istrči nekoliko krugova, ohladi hlavu, razbistri misli, najlakše je povući crtu. Pa još jednu, pa još jednu, pa onda nešto jače…

Iz nečeg jako lošeg, kao što je ovo po Nikolinu karijeru i život, može za nekoga da proistekne i nešto dobro. Svaka greška se plaća, i to skupo, ali treba biti hrabar, priznati je, pogledati se u ogledalo, nastaviti dalje i raditi na tome da je što manje drugih ljudi ponove. Pre svih, deca.

Ne pitaj šta Srbija može da učini za tebe, već šta ti možeš da uradiš za Srbiju… Pa, Rađen je za Srbiju uradio mnogo, mnogo više nego što će mnogi od nas. Sve te medalje ne padaju u vodu, a nastaviće, kao što vidimo i kao što je i sam rekao, da radi i dalje. Možda se više nikada ne vrati u bazen, to se još ne zna, ali javni nastupi, saveti i govor o problemima zavisnosti, iskušenjima koje vrhunski profesionalni sportista navikao na rad, red, disciplinu i sportski život ima su na neki način neprocenljivi. Ko i porodica i prijatelji koji su tu u svim životnim nedaćama i radostima.

Ne treba ni njemu niti bilo kome drugom da ga cela zemlja razume, uvek će biti onih koji najstrašnjie osuđuju, drogu niko ni ne može opravdati, ali od kada smo svi toliko moralni? Kao da gotovo svakodnevno ne čitamo o monstruoznim ubistvima, silovateljima, pedofilima, incestima… pa je uzimanje kokaina najstrašnija stvar u Srbiji? I vrhunski sportista je samo čovek… Neću napisati čuvenu rečenicu: ‘Ako je kokain droga, onda sam ja narkoman’, ali ne donosimo presudu pre suđenja.

Droga je za osudu, priznavanje greške i želja da se o tome javno govori su za pohvalu. Da li se sve te zlatne medalje ‘pobelele’, svako ima svoje mišljenje…I ponovo će biti dosta komentara kao i posle prvog teksta…

I šta su uopšte ljudi želeli da čuju od Nikole Rađena? Neki ništa, a neki… Ko god izvuče pouku iz celog ovog ‘slučaja Rađen’, dobro je.

Nije na odmet napomenuti da je u Srbiji, po nekim dostupnim informacijama, pre nekih godinu dana bilo oko 14.000 registrovanih narkomana. Većina pacijenata je između 18 i 35 godina starosti, a ima i mlađih. Broj je nažalost na desetine puta veći od ovog… Među njima ima vaših poznanika, komšija, prijatelja, braće, sestara… Sudite li i njima tako strogo? Koliko njih više nije među živima? Šta ste uradili da im pomognete? Kako ste pokušavali? Na koji način ćemo delovati na one koji su trenutno u iskušenju? Na one kojima još možemo da pomognemo?

Kako delovati na sve nas da u ovom ludilu u kakvom živimo nikada ne krenemo tim putem koji je nekada bez povratka? Treba li da se ćuti? Nismo svi u stanju halulcinacija i paranoje! Mislite o tome…

0

0