Borković za HotSport: Ako bude potrebe ‘čuknuću’ i Leba (VIDEO)

Trenutno, a verovatno i ikada, najbolji srpski automobilista Dušan Borković punom parom se sprema za novu trkačku sezonu u kojoj će se takmičiti u Svetskom šampionatu na kružnim stazama (WTCC). HotSport je ugostio bračni par Borković, Dušana i Andrijanu, kako bi vam kroz razgovor sa njima iz prve ruke dočarao o koliko velikoj stvari se radi.

Dušan će biti prvi Srbin koji će se takmičiti u ovom šampionatu koji je po gledanosti trenutno popularniji čak i od Formule 1, a imaće čast i da se nadmeće sa nezvanično najvećim automobilistom svih vremena i svojim idolom Sebastijanom Lebom koji je devetostruki reli šampion i koji je prihvatio ponudu Sitroena da se preseli u WTCC.

Nakon odlične sezone u ETCC (European Touring car Cup) u kojoj si zauzeo treće mesto u generalnom plasmanu logično je bilo da se ode korak dalje, kako je došlo do selidbe u prestižno takmičenje poput WTCC (World Touring Car Championship)?

Pre svega 2011. godine kada sam odlučio da krenem put međunarodne scene počeo sam da vozim brdske staze jer je to bio nejjeftiniji vid trkanja u FIA, to evropsko prvenstvo na brdskim stazama. Imao sam plan da tek u nastavku karijere dođem do svetskog prvenstva na kružnim stazama s obzirom da je to mnogo skuplje. Morali smo prvo da probijemo led dobrim rezultatima na evropskoj sceni na brdskim stazama. Već 2012. godine sam postao evropski šampion na „brdu“, napravili smo dobru priču sa sponzorima i samim tim smo odlučili da pređemo na kružne staze. ETCC je bio logičan sled jer je to prva stepenica ispod svetskog šampionata za koji u tom trenutku nisam bio spreman. Dobro sam se snašao u ETCC, bilo mi je malo frka na početku sezone kako ću se sve to ići jer se radi o dosta iskusnijim vozačima. Čak su mi i iz tima govorili da probam lagano da se spuštam kroz plasman, međutim ja sam se sve vreme nalazio među prva tri i već na trećoj trci u Salcburgu sam pobedio i dobro sam se pokazao, nakon čega je stigla ponuda za WTCC. To je sad već „treća dimenzija“ gde voze najbolji vozači sveta. Našao sam se među 16-17 najboljih, među kojim je i najkompletniji vozač sveta Sebastijan Leb. Biti sa njim na stazi je velika stvar.

Ove godine su zbog ulaska Leba totalno promenjena pravila. Skroz novi automobili sa novim specifikacijama. Sitroen, za koji će voziti Leb tražio je od FIA i WTCC da se to uradi za njih. Međutim, kako nisu mogli svi timovi da kupe nove automobile, dozvolili su da BMW i Seat budu u toj drugoj klasi – Jokohama TC2. Prvo mi je bio plan da i ja vozim drugu klasu, međutim oni su želeli da i mi (Nis Petrol Kampos rejsing tim) uđemo u tu prvu klasu. Borimo sa da obezbediimo sponzore i nekako smo uspeli u tome, ali borićemo se i dalje.

Ima li pomoći države koju ćeš promovisati na najbolji način pošto će na Eurosportu biti prenošene sve trke?

Trke WTCC su jedna od gledanijih stvari na Eurosportu, zvaničan podatak je da je prošle godine 550 miliona ljudi gledalo trke ovog šampionata i jeste velika promocija države s obzirom da su trke prestižan i jedan od najskupljih sportova. Voziće se na pet različitih kontinenata i naći se tu je velika stvar i za mene i za našu zemlju, ali svestan sam da država nije u stanju da prepozna značaj da ima vozača u takvom šampionatu. Na primer Leb koji je višestruki sportista Francuske, koji je velika zvezda, u njega njegova država i dalje ulaže. Još uvek to nije na tom nivou na kojem bih ja voleo da jeste i mislim da bi trebalo naša zemlja da se uključi mnogo više. Hajde da kažemo da ove godine planiramo da „probijemo led“, pošto je u planu da to bude višegodišnje učešće i želimo da nam ova godina otvori vrata ka sponzorima.

Koliko je WTCC popularan govori i podatak da će u ovoj sezoni u ovom takmičenju učestvovati devetostruki WRC šampion Sebastijan Leb, kojeg si već pomenuo. Kakav je osećaj kada znaš da će na stazi pored tebe verovatno nekada i u direktnom duelu biti takva legenda ovog sporta. Imao si slično iskustvo pošto si imao duel na stazi sa Mikom Hirvonenom.

Kada sam prvi put video Hirvonena na Srbija reliju, ja još uvek nisam bio na međunarodnoj sceni. Dobio sam Micubiši evolušn od sponzora, a on je vozio auto koji nema apsolutno nikakve veze sa mojim. Došao je ovde da uradi neki test. On je trebalo da bude mnogo brži od svih, ali kada je reli krenuo ja sam mu sve vreme disao za vratom u šta ni on sam nije mogao da veruje. Tada sam se oduševio svojom brzinom i znanjem, a oduševio sam i njega. Protiv Hirvonena sam vozio na trci koja nije takvog karaktera kao što je WTCC, što je potpuno druga dimenzija. Sebastijan Leb je takođe klasa iznad Mike Hirvonena, tako da će mi biti još teže. Sada su više oči uprte u mene. Ovu godinu ću pre svega pokušati da iskoristim da napredujem. Neće me biti sramota da budem ni na primer 16. u plasmanu pošto su to sve klasa vozači koji godinama voze u ovom ili sličnim šampionatima, a ja sam jedini početnik među njima. Jedino što je sigurno je da ću davati sve od sebe, a kako ću da se snađem to ćemo da vidimo.

Bliži se početak sezone, prva trka je sredinom aprila u Maroku, najavio si da ćeš finalne pripreme obaviti u Valensiji i Barseloni.

Sredinom marta će automobil (Chevrolet Cruze) da bude potpuno gotov. Sezona počinje 13. aprila u Maroku. Imaćemo tri dana testova u Španiji, a tamo je 21. marta i zvaničan dan za testiranje. Potom se selimo u Francusku i na kraju u Belgiju na čuvenu stazu Spa Frankošamp. Nemam predstavu kako će se turing automobili snaći na toj brzoj stazi koja se takođe nalazi u kalendaru.

Na „brdu“ imaš titulu prvaka Evrope, a u poslednje vreme si sve više okrenut „krugu“, a poznato je da nemaš ništa protiv ni reli trka. Šta najviše voliš odnosno šta misliš koja disciplina najviše odgovara tvojim vozačkim karakteristikama?

Kada sam počinjao vozio sam karting koji ide u krug i tu sam se najbolje snalazio, kasnije sam počeo da vozim brdske stazu gde je neko moje „ludilo“ došlo do izražaja jer sam smeo daleko više nego drugi vozači, a opet i u reliju sam isto bio hrabar i brz. Ne znam, sada kada vozim krug vozi mi se reli i obrnuto. Birao bih između relija i kruga, ne brdo jer je to kratka disciplina koja pokazuje brzinu u pet ili 10 klometara, reli opet duže traje, tri dana. Ne bih iz ove perspektive mogao da kažem volim ovo ili volim ono, jednostavno volim sve. Kružne staze su bolje zbog medija, a samim tim i sponzora. Voleo bih da za nekoliko godina se oprobam i na WRC reliju, a takođe mi je želja Dakar reli, ali ne da se vozikam već da se stvarno trkam. Ali to bih eventualno uradio pred kraj karijere, ako treba da se ubijem bolje tada nego sada.

Kada se spomene automobilizam svi odmah pomisle na Formulu 1, ali tvoja velike želje bile su upravo WTCC i Naskar, prva ti se ispunila nadaš li se da bi mogla i druga?

Naskar mi se sviđa zbog Amerike, zato što tamo imaju potpuno drugi pristip automobolizmu i to je kod njih pravo ludilo. Na čuvenoj Dajtoni bude po 300.000 ljudi. Naskar asocijacija samo na prodaju stvari i suvenira zaradi skoro četiri milijarde dolara. Samo taj podatak dovoljno govori koliko su tamo fanovi ludi za trkama. Ali ne bih voleo sada da idem tamo jer je WTCC mnogo tehnički zdraviji. Sada razmišljam samo o WTCC-u jer su to trenutno najinteresantnije trke za gledanje na svetu, gledanije od Formule 1. Ima više preticanja i udaranja, ljudi vole duele i kraće trke. Ovde je sprint od 10 do 12 krugova gde ne smeš da napraviš grešku, jednostavno svi su u braniku, svi se guraju, kamere su postavljene u svaki deo automobila, da se sve vidi kako bi publici bilo što interesantnije.

Iako si očigledno zavisnik od adrenalina, koji je trenutak kada i kao takav ‘besmrtnik’ osetiš strah i kako se za razliku od nas ostalih običnih smrtnika tada osećaš?

Nemam nikada strah od sudara, više se plašim da neću biti dovoljno dobar na stazi. Da razmišljam o tome kako će mi se nešto desiti nikada ne bih ni seo u auto. U našem sportu je normalno da uvek nešto može da ti se desi. Na primer ja nedelju dana pre trke postajem potpuno drugi čovek. U našem sportu praktično ne moraš ništa da radiš dan pre trke, a da ti puls bude 160 ili 170. Što se tiče samog sudara nemam strah. Imao sam dosta udesa, imam samo strah da neću odvesti perfektno, onako kako ja želim. Uvek imam bojazan da ću napraviti neku grešku, neko će me pobediti zbog toga i onda tako sebi malo napravim konfuziju, ali nije to strah…

Šta bi radio da nema adrenalina, koliko on čini tvoju ličnost i ako nešto postoji pored njega, šta je na drugom mestu?

Da sam adrenalinski čovek to mi je od malena. Ustvari ne mogu da kažem da sam neadrenalinski čovek, ja sam jednostavno malo lud u smilslu da volim da se nadmećem. Ja ću na primer da odem da stanem na snoubord i slomiću ruke i noge sve živo samo zbog toga što želim da probam i da budem bolji od nekog drugog. Uvek hoću sa nekim da se nadmećem, ja čak i dok jedem gledam koliko brzo to rade drugi zato što hoću da završim prvi. Što se tiče adrenalina u normalnom životu jesam malo temperamentan, ali pokušavam sve to da smanjim. Jesam pravi sportista i jesu sportisti malo temperamentniji pogotovo u ovom sportu, ali s obzirom da sve to dižemo na malo viši nivo pokušavam, a čini mi se i da uspevam da to sve vrlo dobro kontrolišem.

Kako se koncentrišeš na trku, da li imaš neke posebne rituale?

Ne volim da se vozim avionom i kada je na primer trka u Francuskoj, testiranja u četvrtak i petak, ja vozim dan i noć pre toga da bih posle mogao normalno da spavam. Ne stajem ni na pumpama, samo jednom na 2-3 minuta, vozim po 2.000 kilometara 20 i nešto sati bez prestanka i onda me to nekako opusti. Tako mnogo bolje spavam pred samu trku pošto je pritisak mnogo veliki. Ranije sam imao mnogo više takvih gluposti, koju majicu nosim, kakvu čarapu obujem, da sam počeo da se gubim u tome. na primer, nosio sam 15 godina istu majicu, koja je bila pocepana i ofucana, ali mi je bila da tako kažem srećna. Sada više ne smem to da radim jer su u WTCC stvari standardizovane i sve se kontroliše. Imao sam dugo običaj da ako sam dobar na kvalifikacijama da se ne okupam pred trku da ne bih „sprao brzinu“. Što se tiče brijanja uvek se obrijem da me ne bi „brijali“ na stazi.

Imao si i teških povreda, ali si jedva čekao da skineš gipseve i da se vratiš vožnji – postoji li neka povreda ili bilo šta slično što bi te odvuklo od volana?

Ne, ne postoji povreda koja bi me izbacila. Jedino kada fizički ne bih bio sposoban da vozim. Ja sam sa devet godina polomio obe ruke, imao sam dva i po meseca gips preko celih ruku i gotovo nijedno dete u tom uzrastu posle toga ne bi ponovo selo za volan. Ja sam prvo mislio da sam umro, zato što sam se isprevrtao i bio sam potpuno nepomičan, i dalje imam rane od tog udesa. Poslednjih 15 dana sam imao samo na pola ruku gips i još sam imao bolove, a ipak sam tražio sam da opet sednem i da vozim tako. Malo je nedostajalo da mi zbog povreda odseku šaku, trebalo je da se seče. Šest meseci sam se oporavljao da bih mogao da radim šakom i opet sam posle svega seo da vozim.

U Srbiji automobilizam trenutno nije naročito popularan, kako si se od svih sportova opredelio baš za ovaj?  

Ranije je automobilizam bio veoma gledan i popularan. Na Ušće je dolazilo po 100.000 ljudi, tako da se ne bih složio da nije popularan. Na primer u isti dan je bio fudbalski derbi pa tamo ode 50.000 ljudi, a na trke dođe 100.000. Kada sam ja počinjao da se bavim automobilizmom i kod nas je bilo jakih imena. Neki od njih su bili lažnjaci, a neki su bili pravi. Kada sam bio mali tu su bili Paja Komnenović, Mika Đelmaš…

Ali, kada sam počeo da vozim gledao sam Leba, sa Šumaherom sam rastao, uvek sam pratio najbolje, nisam hteo da pokušavam sebe da poredim sa rangom naših vozača nego sam gledao ove malo veće. Leb mi je definitivno i dan danas idol. Sada će to biti malo teže, trkaću se sa njim stazi, trebalo bi nekada i da ga „čuknem“, ali mislim da hoću… On će bez dileme biti jako brz, ali se nadam da Leb na primer jednom da bude 15. a ja 14. Posle toga u novinama može da izađe naslov „Borković dobio Leba“, to što sam na primer zauzeo 14. mesto, to nema veze. Valjda će mu se desiti nešto u nekoj trci. Sada imamo i zanimljiv način kvalifikacija. Prve su normalne svi su vozači, u drugim su prvih 10, a u trećim pet najbržih voze za sebe, ali za tu prvu trku iz drugih kvalifikacija 10. startuje prvi, ako bih uspeo da budem 10. onda bih u drugoj trci krenuo prvi i tu mogu da se borim sa svima, to je dobro i za medije i za sve. Makar nekoliko krugova da se zadržim na prvom mestu. Videćemo koliko će tu automobili biti brzi, to se još ne zna. Sitroen razvija svoj automobil već dugo, još od juna, imali su toliko testova da su u rikverc isterali više nego što ću ja pravo, ali to je Leb. Honda ima fabrički tim, Lade će biti jake, za njih će voziti svetski šampion iz 2012. Haf i Tompson koji je britanski šampion u BTCC-u. To su sve vrhunski vozači koji već 15 godina voze samo to.

Koliko je u Srbiji izvodljivo i isplativo baviti se profesionalnim automobilizmom?

Ovde nema toliko para generalno jer za ovakav projekat su potrebni milioni koje je u Srbiji teško skupiti. Meni ionako nije cilj da zaradim od automobilizma, glavni motiv mi je da uspem i da pobeđujem.

S obzirom na to da si profi vozač, da li si nekada imao problema u gradskom sobraćaju što se tiče ograničenja brzine i poštovanja propisa? Da li te vuče da voziš brzo?

Ne. Ja na to gledam ovako, da li će bokser da se tuče na ulici, ako je siguran u sebe, on je sportista i nema potrebu da se bije na ulici. Tako ni ja nemam potrebu da se bilo kome dokazujem da sam brži od njega i da se zbog toga trkam u saobraćaju. Pri tome obožavam da vozim polako i uživam u tome da vozim 130-140 km/h na autoputu, ne brže.

Da li tvoji prijatelji vole ili pak strahuju da se voze na mestu suvozača?

Nije im svejedno kada je u pitanju na primer neka test vožnja, ali ovako u saobraćaju ne.

Koji je tvoj automobil iz snova?

Bio mi je Nisan GT-R i sada ga imam. Za uloženo i ono što vraća je najbolji automobil na svetu.

Jednom prilikom si otkrio da nikada ne bi vozio Formulu 1, ali da si je gledao samo zbog Šumahera. Kako na tebe kao na nekog ko se bavi automobilizmom utiče podatak da se čovek posle svega što je preživeo, nadživeo, povredi na taj način kao što se njemu desilo?

On mi je bio tada najveći idol, uz njega sam rastao i učio neke cake. Jedna je od najvećih sportskih zvezda ikada. Žao mi je što mu se to desilo. Neverovatno je da mu se posle takvih udesa koje je imao tokom karijere, desi ovako nešto, da se sa 20 na sat tako povredi, neverovatno.

Kao takvog fanatika, sigurno je teško pratiti te, razumeti te, da li si u tom smislu usamljen, odnosno na koji način te podržava lepša polovina i ima li ona neki svoj ‘volan’ gde moraš da joj uzvratiš podrškom i da li zbog toga moraš da se odrekneš svoje opsesije?

Ona sve radi. Velika mi je podrška, ja njoj baš i nisam neka. Na trkama odrađuje najveći deo posla za mene, a kako je tamo uglavnom muški svet, da bi imala drugaricu dobila je psa Mazu. Ona mi je stvarno velika podrška i bez nje nikada ne bih došao na ovaj nivo.

Užu porodicu trenutno čine supruga Andrijana i pas Maza. Hoćeš li Mazi uskoro obezbediti neko dete sa tvojim prezimenom da se igraju?

Videćemo, „organizovaćemo“ neko dete. Kada nam vreme i obaveze budu dozvolile biće i dete.

hotsport.rs/ Aleksandar Milosavljević

0

0