Rosić o razgovoru sa čovekom koji je mogao da mu promeni karijeru!

Nije svaki fudbalski put satkan samo od velikih utakmica, pobeda i uspeha. Dragan Rosić je tokom karijere prošao kroz brojne izazove, ali i situacije koje se ne događaju svakodnevno.

Jedna od njih bila je susret sa saudijskim šeikom Turki Al Šeikom, koji je za njega imao potpuno drugačije planove u Almeriji. Rosić je, ipak, znao šta želi i nije odustao od fudbalskog puta koji je izabrao. Danas je golman Vojvodine i, kako sam ističe, nalazi se u jednom od najlepših perioda karijere.

Za HotSport je u opširnom razgovoru govorio o neobičnim iskustvima iz Španije, reprezentativnom pozivu, periodu u Radničkom iz Niša, ali i ambicijama koje ima sa novosadskim klubom.

OD VATROGASCA DO PROFESIONALNOG GOLMANA

Iako je danas među stativama, Rosić je kao dečak imao potpuno drugačije planove za budućnost. Želeo je da postane vatrogasac poput svog oca, čiji ga je posao posebno inspirisao.

Biti vatrogasac je stvarno herojski posao. Gledajući sve te podvige koje je moj pokojni otac ostvarivao spasavajući ljude, naravno da se u meni zbog toga probudila želja da se i sam bavim tim poslom. Ipak, na njegovu inicijativu sam se odlučio da budem golman, što je svakako najvećim delom njegova zasluga. Postoje određene sličnosti u odgovornosti između ova dva posla, ali, naravno, velika je razlika između bavljenja sportom i spasavanja ljudskih života. Sličnosti sa golmanskom pozicijom postoje, pre svega kada je reč o odgovornosti, ali svakako je mnogo veći podvig biti vatrogasac.

Tokom odrastanja mnogi golmani imaju svoje uzore čiji stil igre pokušavaju da usvoje. Rosić je u razgovoru za HotSport otkrio da kao dečak nije imao idola, već da je kroz godine i rad sa trenerima postepeno gradio sopstveni stil i usavršavao golmanske veštine.

Kao mali sam imao uzore, ali ne volim da kažem da sam imao idole. Moj lični cilj je da se usavršavam i da budem bolji nego juče. Kada govorimo o uzorima, to su golmani koji brane na vrhunskom nivou. Gledajući njihove mečeve, pokušavam da „upijam“ njihove poteze, postavke i slične stvari. Svakako da sa trenerom Srđanom Žakulom imamo priliku da pratimo golmane na vrhunskom nivou. Eto, mogu da otkrijem da smo pre neki dan gledali novog golmana Aston Vile – Suzukija i da me je zaista prijatno iznenadio.

Golman Vojvodine nam je otkrio kako održava koncentraciju u utakmicama u kojima nekada i nema „toliko posla“, a onda jedna situacija može da promeni ishod celog meča.

Kada govorimo o koncentraciji, sigurno je da je golmanska pozicija najzahtevnija u fudbalu, a samim tim i najteža. Mogu slobodno da kažem da je u Vojvodini baš tako – ima dosta mečeva u kojima nemam mnogo posla, ali se dogodi da dođu jedna ili dve situacije u kojima moraš da budeš na svom nivou kako bi održao ekipu u igri, rekao je Rosić, pa nastavio:

Ono što meni pomaže jeste konstantno razmišljanje o svojoj poziciji, čak i u momentima kada mi napadamo protivnika. Tada razmišljam o sebi, svom kretanju, poziciji na kojoj se nalazim, razgovaram sa igračima… Sve to drži golmana budnim. Nekada čak i ti kratki razgovori sa samim sobom tokom utakmice mogu da pomognu da ostanem fokusiran na meč i „ne zaspim“.

BORBA ZA MESTO MEĐU STATIVAMA

Tokom perioda u kojem je Nenad Lalatović predvodio Vojvodinu, Matija Gočmanac imao je prednost među stativama jer je bio bonus igrač, dok je Rosić čekao novu priliku. Iako mu nije bilo lako što ne brani, razumeo je odluku trenera, a posebno je istakao da je sa Lalatovićem imao odličan odnos.

Tada, u periodu kada je Lalatović bio trener, nisam bio među stativama jer su naši bonus igrači pružali slabije partije, zbog čega je izbor za bonus igrača pao na golmana. Matija je zahvaljujući tim partijama izrastao u jednog od naših najboljih igrača. Kasnije nije zadržao mesto na golu samo zbog toga što je bio bonus igrač, već zato što je svojim odbranama skrenuo pažnju na sebe. Na kraju je, nažalost, imao taj peh protiv Spartaka kada se povredio, nakon čega sam ja dobio šansu.

 

Прикажи ову објаву у апликацији Instagram

 

Објава коју дели FK Vojvodina (@fk_vojvodina)

O Lalatoviću je imao samo reči hvale.

Što se tiče mog odnosa sa Lalatovićem, on je i tada bio sjajan. On mene nije sklonio sa gola niti mi uskratio mesto među stativama koje zaslužujem, već je tada dobio šansu neko ko je bolje branio od mene. Samim tim, nije došlo do narušavanja odnosa među nama. Mi smo taj odnos izgradili još u Nišu, gde smo imali sjajnu saradnju, a kasnije se ona nastavila i u Vojvodini. Mislim da ću i danas, iako već dugo ne radimo zajedno, kada se budem sreo sa njim, moći normalno da se pozdravim i popričam jer ga smatram dobrim čovekom i trenerom.

Rosić je dodao da mu je podrška saigrača i navijača pomogla da ostane motivisan i nastavi da radi.

Sama činjenica da sam u ovako velikom klubu, kao što je Vojvodina, i da šansa može da dođe i u takvom klubu bila je osnovna motivacija. Tu šansu moraš da dočekaš spreman. Pored toga, dodatnu motivaciju pružali su mi navijači koji su verovali u mene i kada sam tek došao ovde i nisam bio standardan, kao i sada kada sam prvi golman. Zavoleli su me, a i ja njih, zato je to s jedne strane bila i obaveza da čak i u trenucima kada ne braniš budeš na 100%.

OD LUČANA DO KUĆE SAUDIJSKOG ŠEIKA I ČUDNE PONUDE

Dolazak u Almeriju obeležio je jedan od najneobičnijih trenutaka u Rosićevoj karijeri. Umesto prilike da se odmah izbori za mesto u timu, Turki Al Šeik ponudio mu je drugačiji plan, a Dragan nam je otkrio kako je izgledala cela situacija.

Jedna od najčudnijih situacija u mojoj karijeri, pa i u životu, bio je susret sa šeikom iz Saudijske Arabije. Turki je u tom trenutku bio fudbalski nestručan čovek koji je preuzeo Almeriju i na neki svoj, biznis način, okrenuo celu fudbalsku priču. I mene je video kao nekoga ko mu nije potreban na terenu jer nisam bio prvi golman, već je želeo da me iskoristi na neki drugi način, ne znajući da stvari u fudbalu baš i ne funkcionišu tako. Želeo je da putujem po Evropi i treniram sa poznatim golmanima, rekao je Rosić, pa nastavio u istom tonu:

U tom trenutku je, verujem kao i danas, bio okružen ljudima koji ne smeju da mu kažu „Ne“. Čak ni ljudi sa kojima sam otišao tamo, a koji su bili dosta stručniji, nisu smeli da daju negativan odgovor. Nekako sam u toj situaciji bio prepušten samom sebi i svakako da je bilo neprijatno i teško voditi taj razgovor. Ipak, moja odluka je bila jednostavna čim sam čuo pitanje – odlučio sam da odbijem ponudu, samo sam morao da smislim adekvatan odgovor zbog cele situacije. Na kraju se sve fino završilo jer je on to zaista dobro prihvatio, iako možda nije očekivao takav odgovor, uzimajući u obzir da mu svi govore „Da“.

Čuvar Vošine mreže ne krije da je cela situacija bila jako stresna za njega.

Ne mogu a da ne kažem da su razgovor sa njim i sama ta situacija bili veoma stresni za mene. U tom trenutku sam još uvek bio nesnađen jer sam iz Lučana, jednog malog mesta, došao u Španiju, a onda se desilo to sa šejkom. Istog dana sam najpre bio u Almeriji, a onda sam seo u avion i otišao kod njega u Rijad, u njegovu kuću koja je izgledala kao jedan gradić sastavljen od mnoštva manjih kuća. Ali, na sreću, na kraju se sve dobro završilo.

ŠPANIJA, RADNIČKI I POZIV U REPREZENTACIJU

Povratak iz Španije omogućio je Vošinom golmanu da iz prve ruke uporedi fudbalske uslove u Superligi pre odlaska i u trenutku kada se vratio u Srbiju.

Kada sam se nakon tri godine vratio iz Španije, ono što sam prvo zapazio da se promenilo jeste infrastruktura. Tu pre svega mislim na terene koji su u mnogo boljem stanju nego kada sam branio za Mladost iz Lučana. Činjenica je da nas ne prate rezultati u Evropi, pa i u reprezentaciji, zbog čega se naš fudbal u javnosti degradira i smatra lošijim nego ranije, ali se ne slažem sa tim. Smatram da je fudbal u Srbiji napredovao u odnosu na neki raniji period, pre svega zbog finansijske situacije, što omogućava i dovođenje boljih igrača, rekao je Rosić.

Granada se jeste spominjala kao nova opcija za Rosića, ali je golman jasno stavio do znanja zašto nije želeo da napusti „Staru damu“.

Granada i Vojvodina su bili u kontaktu više prelaznih rokova, ali smatram da je na kraju doneta najbolja odluka, bar što se mene tiče. Istina je da sam i sam razgovarao sa sportskim direktorom Granade određeni vremenski period. Ipak, na kraju je prevagnulo to što sam u Vojvodini zaista srećan! Mogu slobodno reći da su ovo trenutno najlepši momenti u mojoj karijeri – a i to što sam želeo da sa Vojvodinom napravim nešto veliko bili su dovoljni razlozi da ostanem ovde. Pored toga, i sam klub je pokazao zaista veliku želju da me zadrži, što je meni bilo izuzetno važno.

Radnički iz Niša zauzima posebno mesto u Rosićevoj karijeri. Upravo u tom klubu dobio je priliku za novi početak nakon teškog perioda u Španiji, a odnos koji je izgradio sa ljudima u klubu i navijačima ostao je snažan i nakon njegovog odlaska.

Radnički ima posebno mesto u mojoj karijeri. Dolazak na Čair gledao sam kao neki novi početak jer smatram da sam imao, manje-više, neuspešnu epizodu u Španiji. Otišao sam tamo mlad i neiskusan i jednostavno je povratak u Srbiju bio neminovan. Došao sam u Radnički i krenuo ispočetka, a sjajno sam bio prihvaćen i od strane saigrača i navijača, ali i samog kluba. Zato i kažem da taj klub ima posebno mesto u mojoj karijeri, rekao je Rosić za Hotsport, pa nastavio:

Radničkom uvek želim, pa i sada, da se vrati na staze stare slave jer smatram da je među pet najboljih klubova u Srbiji i da tu treba i da bude. Tužno je sve ovo kroz šta trenutno prolaze, ali verujem da će se ponovo uzdići. Ono što bih takođe naglasio jeste da su ljudi koje sam upoznao u Nišu van fudbala veoma prijatni, srdačni i druželjubivi. I sam grad ima dušu, zbog čega se svaki put kada se vratim tamo osećam izvanredno.

Prvi poziv u reprezentaciju za Rosića je bio ostvarenje velikog cilja, ali i susret sa potpuno novim iskustvom. Kako je priznao za Hotsport, u početku je imao određenu dozu treme i osećaj da se našao među igračima koji su do tada za njega bili velike zvezde. Ipak, atmosfera u reprezentaciji pomogla mu je da se brzo oslobodi i oseti kao deo ekipe.

Prvi poziv za reprezentaciju dobio sam kada sam bio u Radničkom iz Niša i, da budem iskren, u tom trenutku sam osetio određeni kompleks niže vrednosti. Doći iz Superlige u A reprezentaciju, u kojoj su sve sami vrhunski igrači i velika imena poput Tadića i Mitrovića, nije mala stvar. Ja sam tada sebe video kao „klinca iz Čajetine“ koji se samo tu stvorio.

Mogu da kažem da nije bilo nimalo lako, ali zahvaljujući sjajnoj atmosferi u reprezentaciji i svim tim ljudima, kako u ekipi tako i van nje, kao i stručnom štabu, nakon dva-tri dana zaista sam se osetio kao da sam tu godinama. Upravo su oni doprineli tome da iz tog perioda ponesem samo lepe stvari, iako sam u početku bio zabrinut zbog toga kako ću se pokazati.

Iako smatra da bi mogao da bude vrhunski golmanski trener, Dragan trenutno ne vidi sebe u toj ulozi.

Zaista volim golmanski posao, samim tim, jako puno analiziram i svoje postupke, ali i druge golmane i trudim se da naučim nešto od njih, zbog čega bih sigurno to sutra mogao iskoristiti kao trener. S druge strane, posao golmanskog trenera me ne privlači, bar ne u tolikoj meri. Smatram da bih možda već sada radio na tome i završavao licencu, ali pošto nisam ni blizu toga, za sada ne vidim sebe u toj ulozi.

FOTO: Anđela Pejdo

KUP KAO BOLNA LEKCIJA, ZVEZDA KAO NOVI IZAZOV

Eliminacija od Slovena iz Rume bila je jedno od najvećih razočaranja za Rosića od dolaska u Vojvodinu. Iako nije igrao, posebno ga je pogodilo ispadanje iz Kupa, pa je bilo važno da ekipa što pre pokaže reakciju, što je i učinila protiv OFK Beograda.

Ispadanje od Slovena je za mene najveći lični udarac od kada sam došao u Vojvodinu, jer od kada sam tu na Kup gledam kao na neki kraći put da dođemo do trofeja. Od kada sam u klubu, igrali smo tri finala i samim tim se Kup na neki način podrazumevao. Ipak, sada smo završili učešće već na samom početku i ispali na način na koji smo ispali, zbog čega verujem da je ovo bio najbolniji poraz za sve nas. Ova nedelja je bila teška za sve nas, ali mi kao klub rastemo, igramo sve bolji fudbal i sve više sazrevamo, što pokazuje i činjenica da smo sposobni da izađemo iz ovakve situacije u kojoj smo se našli pre utakmice sa OFK Beogradom.

Posle remija sa Mladošću i eliminacije iz Kupa, pobeda nad OFK Beogradom vratila je Vojvodinu na pravi put. Pred novosadskim timom sada je duel sa Crvenom zvezdom, koji bi mogao da utiče na nastavak borbe za sam vrh tabele, a Rosić se na kraju razgovora osvrnuo na predstojeći duel.

Rečenica koju često govorimo jedni drugima, kako pre utakmice, tako i u običnim razgovorima, jeste: „Mi ne moramo da pobedimo nikog, mi moramo da želimo da pobedimo; moramo da želimo da pobedimo više nego protivnik“. Onda nastupa ljudski faktor – ljudi smo, dešavaju se greške i pehovi, nekada i protivnik igra dobro, dakle, nećemo uvek pobeđivati. Kada bi bilo drugačije, već sada bismo mogli da kažemo da su naše ambicije najviše moguće i da želimo da jurimo titulu jer ćemo pobediti sve do kraja, ali to nije tako i to smo videli na više primera ove sezone. Smatram da ono što moramo da uradimo u ovoj utakmici jeste da želimo i verujemo u pobedu, kako u ovoj, tako i u svakoj utakmici do kraja. Mi smo u svlačionici bili svedoci da, kada imamo takav pristup, pobede same dođu. Što se ambicija tiče, želimo da budemo ekipa kakva smo bili protiv OFK Beograda i Železničara iz Pančeva, a rezultati će doći sami, zaključio je Rosić za HotSport.

FOTO: Anđela Pejdo

0

0