Nikola Jokić retko daje intervjue u kojima gotovo dva sata potpuno otvoreno govori o sebi, životu i stvarima koje ga čine čovekom van košarkaškog terena.

Upravo zato gostovanje u podkastu „Jao Mile“ predstavlja jedno od njegovih najličnijih obraćanja javnosti poslednjih godina. Trostruki MVP NBA lige nije pričao samo o Denveru i najvećim utakmicama, već je mnogo više prostora posvetio Srbiji, porodici, braći, detinjstvu u Somboru, konjima, roditeljima i vrednostima koje želi da prenese svojoj deci.

Razgovor je otvorio temom koja je verovatno najviše zanimala domaću javnost.

Reprezentacija Srbije.

Jokić je odgovorio jednostavno, bez velikih najava i spektakularnih obećanja, ali dovoljno jasno da njegova poruka odjekne među ljubiteljima košarke.

„Pošto je plan da igram za reprezentaciju koliko mogu, tako da imam i patike u našim bojama, što da ne.“

Rečenica je izgovorena u kontekstu priče o njegovoj novoj liniji patika, ali je upravo deo o reprezentaciji privukao najveću pažnju.

Jokić nije govorio o rokovima niti konkretnim takmičenjima, već o želji da bude uz Srbiju koliko god mu karijera i okolnosti budu dozvoljavale.

Za igrača koji je godinama zaštitno lice srpske košarke, takva poruka svakako ima posebnu težinu.

Posle velike pobede najviše mu prija tišina

Kada bi neko pretpostavio da Nikola Jokić najviše voli trenutak podizanja pehara, verovatno bi pogrešio.

Jedan od najzanimljivijih delova razgovora odnosio se upravo na emocije nakon velikih pobeda.

Dok mnogi sportisti takve trenutke povezuju sa slavljem, muzikom i euforijom, Jokić je objasnio da njemu najviše prija potpuno drugačiji osećaj.

Tišina.

„Često ostanem sam u svlačionici, pošto imam svoj ritual… Tako da mi stvarno treba vremena, pa me svi čekaju.“

U tim trenucima pokušava da sabere sve ono što se dogodilo tokom utakmice.

Velike pobede kod njega ne izazivaju samo eksploziju sreće, već i ogromno olakšanje.

„To je najbolji osećaj kad ostaneš sam i sve emocije se skupe, pa bude lepo. I tada sam se osećao kao da je posao završen. Možda je olakšanje bila prioritetna emocija, nego euforija.“

Dok publika vidi slavlje i trofeje, Jokić iza svega toga često traži mir.

FOTO: Starsport

Balkon koji mu je ostao urezan u sećanje

Nezaobilazna tema bio je i balkon Skupštine grada Beograda.

Bronzana medalja sa Olimpijskih igara okupila je desetine hiljada ljudi u centru prestonice, ali Jokića nije impresionirala samo masa ispred zgrade.

Pogledao je gore.

Video je ljude i na krovovima.

„Kad smo izašli, ajde što je dole bilo more ljudi, nego su izašli i na krovove.“

Uz osmeh je zatim dodao rečenicu koja je momentalno postala jedna od najupečatljivijih iz razgovora.

„Zato smo mi i nebeski narod. Magičan i unikatan osećaj. To je bilo neopisivo i prelepo.“

Jasno je da je taj trenutak za njega predstavljao mnogo više od običnog sportskog slavlja.

Bio je to susret sa ljudima koji su došli da pozdrave reprezentaciju i igrače koji su Srbiji doneli medalju.

Sombor ostaje njegovo mesto mira

Bez obzira na to što već godinama živi između Srbije i Amerike, Jokić nijednog trenutka nije skrivao koliko mu znači rodni grad.

Sombor za njega nije samo mesto gde je odrastao.

To je prostor u kojem se oseća najmirnije.

„Volim svoju kuću, Sombor, moje ljude… Bežao sam kući dok sam igrao u Megi.“

Govorio je i o periodima koji nisu bili nimalo jednostavni.

Pre Denvera, MVP priznanja i NBA titule postojali su dani u kojima je još pokušavao da pronađe svoje mesto u košarci.

„Bilo je momenata kad sam plakao i kad mi je bilo teško. Valjda je to deo puta.“

Takve priče nude potpuno drugačiju sliku od one koja danas prati jednog od najboljih košarkaša na svetu.

Pre svega postojao je dečak iz Sombora kojem je nedostajala kuća i koji je kroz teške trenutke pokušavao da izgradi karijeru.

FOTO: X @nuggets

Konji nisu samo hobi

Tema konja neizbežno prati skoro svaki razgovor sa Nikolom Jokićem, ali ovog puta je detaljnije objasnio koliko mu zapravo znači vreme provedeno u štali.

Ne dolazi tamo samo da posmatra.

Dolazi da radi.

„Ove godine sam organizovao da svaki dan odem u štalu, da se vozam i meni to mnogo znači.“

Kaže da ima veliki broj konja i da oseća odgovornost prema njima.

Posebno mu prija trenutak kada se sve završi i više nema nikoga oko njega.

„Kad se završi, ja dođem kad nema nikog da ih nahranim.“

Još jedan detalj savršeno opisuje njegov odnos prema konjima.

Na pitanje na šta je potrošio prve ozbiljnije zarađene novce, nije pomenuo automobil, sat ili luksuznu stvar.

„Prvo sam kupio konja.“

Za njega je prvi veliki ugovor pre svega značio sigurnost, a ne mogućnost da promeni način života.

Braća su obeležila njegovo detinjstvo

Jokić se tokom razgovora nekoliko puta vraćao na porodicu.

Posebno na stariju braću Strahinju i Nemanju.

Kako je objasnio, praktično nema sećanja na detinjstvo u kojem njih dvojica nisu prisutna.

„Moje detinjstvo je bilo uvek vezano za braću.“

Košarka, svađe, tuče, plakanje i zajedničko odrastanje sastavni su deo njegovih uspomena.

Danas na sve to gleda sa mnogo više topline.

„I dan-danas se svađamo. Tako i treba. Glupo je da svi isto mislimo.“

Kaže da je upravo kroz njih učio i šta treba, ali i šta ne treba da radi.

Video je različite primere ponašanja, donosio sopstvene zaključke i iz svega toga izgradio veoma snažnu porodičnu vezu.

FOTO: X @nuggets

„Bili su stvarno dobri, iako su me tukli, ali stvarno su bili dobra braća.“

Jokić je dodao i da bi voleo da druga deca imaju odrastanje slično njegovom, jer iza svih svađa i problema ipak je postojala ljubav.

Roditelje je drugačije razumeo tek kada je postao otac

Jedan od najemotivnijih delova razgovora odnosio se na njegove roditelje.

Danas je Nikola Jokić jedan od najpoznatijih sportista sveta, ali nije zaboravio vreme u kojem porodica nije imala dovoljno novca ni za neke osnovne stvari.

„Njihovo vreme, novac… Gde nismo imali za patike. Oni su se žrtvovali.“

Govorio je o kasnim treninzima, putovanjima i svom ocu koji ga je čekao kako bi ga vratio kući.

Mnoge od tih stvari, priznaje, kao dete nije umeo potpuno da razume.

Tek kada je i sam postao roditelj, slika se promenila.

„Sad vidim, kad sam postao otac, šta su sve uradili za mene.“

Koliko su porodične navike ostale iste možda najbolje pokazuje priča da njegova majka i dalje dolazi u Ameriku kako bi mu spremala griz.

NBA, milioni i slava nisu promenili baš sve.

Kako želi da ga njegova deca pamte?

Jedno pitanje posebno je pokazalo koliko se Jokićev pogled na život razlikuje od predstave koju javnost može da ima o njemu.

Upitan kako bi voleo da ga njegova deca predstavljaju svojim drugarima, nije govorio o MVP titulama, šampionskom prstenu ili istorijskim partijama.

Njegov odgovor bio je mnogo jednostavniji.

„Voleo bih da drugarima pričaju da sam ih vodio na razna mesta.“

Objasnio je da njegova deca tokom utakmica više obraćaju pažnju na maskote, atmosferu i sve što se dešava oko parketa nego na samu košarku.

Za njih je Nikola Jokić pre svega tata.

Deluje da upravo takav odnos želi da sačuva.

„Ne treba da budem uzor deci“

Možda i najneočekivaniji deo razgovora bila je Jokićeva priča o uzorima.

Dok mnoge sportske zvezde govore mladima da ih slede, on ima drugačiji pogled.

„Možda se neće svideti, ali ja se ne slažem da treba da me gledaju kao uzora.“

Njegovo objašnjenje zasniva se na ideji da na dete mnogo više utiču porodica, prijatelji i neposredno okruženje nego javne ličnosti.

FOTO: X @nuggets

Kaže da ni sam tokom odrastanja nije osećao potrebu da kopira druge ljude.

Zbog toga smatra da je važnije razviti sopstveni osećaj za dobro, odgovornost i ponašanje nego idealizovati nekog sportistu kojeg poznajete samo kroz televiziju.

Normalnost mu je jedna od najvećih vrednosti

Ako bi trebalo pronaći jednu temu koja se provlačila kroz gotovo čitav razgovor, onda bi to bila normalnost.

Jokić je govorio o prijateljima koji rade svakodnevne poslove, kumu koji je šumar, vikendici, konjima, Somboru i stvarima koje ga udaljavaju od sveta velike sportske slave.

„Meni je normalno da odem na vikendicu, teram konje, pijem pivo…“

Upravo takvo okruženje, prema njegovom mišljenju, pomaže čoveku da ostane čvrsto na zemlji.

Istu vrednost želi da prenese svojoj deci.

Svestan je da ona odrastaju u potpuno drugačijim okolnostima nego on.

Ono što je njemu nekada predstavljalo luksuz, njima je svakodnevica.

„Moj tata je vozio Stojadina, nekad nismo ni imali auto. Zato bih voleo da razmišljaju normalno.“

Kako su nastale asistencije kojima oduševljava svet?

Razgovor se, naravno, dotakao i košarke.

Posebno njegovih asistencija i poteza koji godinama privlače ogromnu pažnju.

Jokić kaže da su se ljudi nekada smejali njegovim idejama.

Dok nisu počele da prolaze.

„Ispadao sam smešan, smejali su mi se, ali sam imao slobodu i opciju da probam.“

Upravo je ta sloboda bila važan deo njegovog razvoja.

Nije sve pripisao talentu.

Rad, pokušaji, greške i dozvola da rizikuje zajedno su stvorili stil igre po kojem je danas prepoznatljiv.

Govoreći o mladim košarkašima, ponudio je i savet koji mnogo govori o njegovoj filozofiji.

„Kad dođeš, najbitnije je da ostaneš.“

Prisjetio se prvih dana u Denveru, kada nije pokušavao da impresionira svakim potezom.

Igrao je jednostavno i pokušavao da zaradi poverenje.

Tek kasnije je pokazivao sve više.

„Od 300 dana ja sam 295 u hali“

Iza opuštene slike koju javnost često ima o Jokiću stoji i potpuno drugačija strana.

Profesionalizam.

Kaže da je imao sreću što je u Denveru naišao na veterane od kojih je mogao da uči.

Posebno je izdvojio Vilsona Čendlera i Džamira Nelsona.

Posmatrao je njihove navike i jednostavno ih kopirao.

„Od 300 dana ja sam 295 u hali.“

Jedna rečenica možda najbolje objašnjava koliko posla stoji iza onoga što publika vidi na utakmicama.

Najveći deo njegove karijere građen je daleko od televizijskih prenosa i pune dvorane.

Na treninzima.

FOTO: X/@nuggets

Zubac, Nurkić i Gober među najtežim čuvarima

Jokić je govorio i o igračima koji mu otežavaju posao u NBA ligi.

Nije izdvojio samo jednog centra, već nekoliko različitih profila defanzivaca.

Posebno je pomenuo Ivicu Zupca, Jusufa Nurkića i Rudija Gobera.

„Zubac me veoma dobro čuva. Nurkić isto… I Rudi Gober je sjajan defanzivac.“

Njegove reči još jednom pokazuju poštovanje koje ima prema rivalima, ali i činjenicu da različiti tipovi centara predstavljaju različite izazove.

Popularnost mu sve više smeta

Iako je jedna od najvećih košarkaških zvezda sveta, Jokić ne krije da postoji deo takvog života koji mu veoma teško pada.

Nedostatak anonimnosti.

Na pitanje koliko mu ona nedostaje, odgovorio je veoma kratko i jasno.

„Mnogo! I sve mi više smeta.“

Objasnio je da problem nije u ljudima, već u osećaju da praktično nikada nema potpuno svoje vreme.

Smatra da i javne ličnosti moraju da imaju pravo na privatnost.

Popularnost je uporedio sa osećajem da vas neko konstantno posmatra, što mu očigledno predstavlja sve veći teret.

Otac i dalje šalje poruke na poluvremenu

Za kraj razgovora stigla je priča koja na zanimljiv način zatvara krug od detinjstva do danas.

Bez obzira na tri MVP priznanja, NBA titulu i status jednog od najboljih igrača svoje generacije, Jokić i dalje ima istog velikog kritičara.

Oca.

„Tata! On gleda svaku utakmicu, nijednu ne propušta.“

Poruke stižu čak i na poluvremenu.

Nekada sadrže ozbiljne analize, a nekada samo kratko pitanje.

„Nikola, šta vi to igrate?“

Jokić se našalio da ocu odgovori da ugasi televizor ako mu se ne sviđa ono što gleda.

Ipak, upravo takve ljude smatra dragocenim.

Ljude koji neće govoriti ono što želite da čujete samo zato što ste uspešni.

Sličan odnos ima i sa braćom.

Njihovu kritiku ne doživljava kao napad, već kao nešto što ga čuva od gubitka kontakta sa stvarnošću.

Iza MVP priznanja i NBA slave i dalje je isti čovek iz Sombora

Gotovo dvočasovni razgovor možda je najviše pokazao koliko Jokić pravi razliku između profesionalnog života i stvari koje smatra zaista važnim.

Košarka mu je donela sve ono o čemu ogromna većina sportista može samo da sanja, ali kada govori o sebi, vrlo brzo se vraća porodici, Somboru, roditeljima, braći, deci i konjima.

Čak i kada priča o reprezentaciji Srbije, njegov pristup ostaje jednostavan.

„Pošto je plan da igram za reprezentaciju koliko mogu“, bila je rečenica koja će sa sportskog aspekta privući najveću pažnju.

Ipak, ostatak razgovora otkrio je mnogo više o čoveku iza košarkaša.

0

0