Definitivno grana izveštavanja koja prilično pati od raznih klišea!
Sportsko novinarstvo danas više nego ikada liči na sopstveni eho. Rečenice se ponavljaju iz vikenda u vikend, iz prenosa u prenos, iz teksta u tekst, dok se sport menja, ubrzava i komplikuje. Umesto da taj razvoj prati, novinarstvo se često povlači u sigurnost fraza koje svi prepoznaju i niko ne dovodi u pitanje. Kliše više nije samo stilski problem, već način razmišljanja. On određuje kako se utakmica najavljuje, kako se tumači i kako se pamti.
VEČITI DERBI NEMA FAVORITA
Jedan od najtvrdokornijih primera tog mentalnog automatizma jeste tvrdnja da u večitom derbiju nema favorita. Ta rečenica se izgovara gotovo ritualno, kao da je deo nepisanog kodeksa domaćeg sportskog govora. Izgovara se bez obzira na tabelu, formu, širinu rostera, finansijsku realnost ili kontekst sezone. Izgovara se čak i kada je razlika između timova očigledna, kada jedan ulazi u derbi sa kontinuitetom, sistemom i stabilnošću, a drugi sa improvizacijom, krizom ili privremenim rešenjima.
Problem sa tom rečenicom nije u tome što derbi može da iznenadi. Naravno da može. Sport je pun primera u kojima je slabiji tim pobedio jačeg. Problem je u tvrdnji da favorit ne postoji. Favorit skoro uvek postoji, nekad jasno, nekad suptilno, ali njegova uloga se briše kako bi se svi unapred zaštitili od odgovornosti procene. Kada se kaže da nema favorita, niko nije pogrešio ako pobedi očekivani pobednik, ali niko nije pogrešio ni ako se desi iznenađenje. Derbi se tako pretvara u mit, u maglovitu zonu u kojoj su svi ishodi unapred opravdani, a stvarni razlozi gurnuti u stranu.
Takav narativ ne čuva derbi, već ga osiromašuje. Umesto da se objasni zašto je jedan tim u boljoj poziciji, šta to znači za tok utakmice i gde su realne šanse slabijeg, publika dobija romantičnu, ali praznu priču o večitoj ravnoteži koja u praksi retko postoji. Derbi nije manje veliki ako ima favorita. On je veliki jer nosi pritisak, istoriju i težinu, a ne zato što je navodno lišen logike.
Praktično smo toliko, posebno u fudbalu, naviknuti da se klubovi neretko sa slabijim sastavima i bez otpora predaju pred večitim rivalima, da nam je apsolutno nestvarno kako to neko može da izađe na teren i bori se svih 90 minuta iako je drastično slabiji. Normalno je da favorit ne pobedi uvek, ali ga itekako ima.
SVE U NOVINARSTVU JE PRE BILO BOLJE
Sa tim klišeom tesno je povezan i drugi, jednako ukorenjen narativ – da je ranije sportsko novinarstvo bilo bolje, ozbiljnije i hrabrije. Ta teza se često izgovara sa dozom nostalgije, kao da je nekada postojao zlatni period u kojem su tekstovi bili čisti, analize duboke, a novinari nepogrešivi. Međutim, takva slika je u velikoj meri proizvod selektivnog pamćenja. Ranije je bilo drugačije, ali ne nužno i bolje. Postojali su isti obrasci, iste fraze i isti autoriteti čije se reči nisu dovodile u pitanje.
Razlika je u tome što je danas sve vidljivije. Produkcija je masovnija, greške su brže uočljive, a publika glasnija. To ne znači da je novinarstvo izgubilo potencijal, već da je izgubilo komfor. Pozivanje na prošlost često služi kao izgovor da se u sadašnjosti ne uloži dodatni napor. Lakše je reći da danas „ne može kao nekad“ nego pokušati da se napiše tekst koji će zaista nešto objasniti. Kliše o zlatnom dobu često je samo još jedan način da se opravda odsustvo analize u sadašnjosti.
Prosto je teško zamisliti kako moderni sportski novinar poznaje sastave, statistiku ili slične stvari na nivou kolega iz devedesetih godina. Znanje je bilo niže, informacije ređe i teže dostupne, tako da samim tim banalno je porediti. Sada su novinari u obavezi da poznaju čitave sastave rivala srpskih timova u evropskim takmičenjima, praktično čitavu Evroligu primera radi, te ispratiti unakrsne duele svih stranih timova. Prosto novinari su daleko potkovaniji informacijama, znanjem, odnosno brzinom rada, gotovo da više nema fokusa na irelevantne stvari, nego sve što je jako bitno mora da se plasira ekspresno.
NEUTRALNOST KOD SPORTSKIH NOVINARA
Posebno problematičan sloj modernog sportskog diskursa jeste insistiranje na navodnoj neutralnosti novinara i komentatora. Neutralnost se danas često shvata kao izbegavanje stava, kao konstantno balansiranje i relativizacija svega što se vidi na terenu. U toj verziji neutralnosti niko nikada nije bio loš, niko nikada nije pogrešio presudno, a sve se svodi na opšte formulacije o borbi, želji i detaljima.
Prosto u većini slučajeva ko god kaže da ne navija ni za koga, nije iskren. Svi novinari su ljudi, posebno u polarizovanoj zemlji kao što je Srbija usled večitih rivala, neukusno je skrivati to, prosto niste pošteni ni prema sebi ni prema publici.
Koji god sport da pokrivamo, svi imamo neke favorite i to ne treba kriti. Posebno ovo važi za komentatorske kolege, jer sve se prepozna i čuje, emocija ne može da se lažira nikada, eventualno proključa u nama koji god sport da se pokriva.
STALNO KRIVLJENJE DRUGIH ZA NEUSPEHE POJEDINACA
Još jedan kliše koji se uporno provlači kroz sportsko izveštavanje jeste stalno posezanje za sudijom kao centralnim objašnjenjem. Sudijske greške postoje i o njima treba govoriti, ali njihovo pretvaranje u glavni narativ često služi kao dimna zavesa. Kada sudija postane prva i poslednja tema, iz fokusa nestaju taktičke odluke, individualne greške i loša priprema. Sport se tada pretvara u priču o nepravdi, a ne o igri.
Takav pristup možda zadovoljava emociju navijača, ali ne doprinosi razumevanju. Novinar koji automatski poseže za sudijskim alibijem ne informiše publiku, već je podstiče da traži krivca svuda osim tamo gde on najčešće jeste – u sopstvenim odlukama i slabostima.
Svi ovi klišei imaju jednu zajedničku osobinu. Oni oslobađaju od odgovornosti. Novinara oslobađaju obaveze da misli dublje, komentatora obaveze da se jasno izjasni, a klubove obaveze da se suoče sa sopstvenim greškama. Sport, međutim, ne funkcioniše po tim pravilima. On je surov, konkretan i nemilosrdan. U njemu favorit postoji, greške imaju ime i prezime, a rezultat je posledica, a ne čudo.
Ako sportsko novinarstvo želi da povrati smisao, mora da se odrekne sigurnosti klišea. Mora da se usudi da kaže ono što vidi, a ne ono što je najbezbednije izgovoriti. Tek tada sport prestaje da bude niz istih rečenica i ponovo postaje igra koja se razume, a ne samo oseća.
0
0
Loading ...
