TUŽNA SUDBINA PRVAKA JUGOSLAVIJE: Osvajao trofeje, a danas kopa po kontejnerima, a Beograd ga podseća na pokojnog sina! (FOTO+VIDEO)

Ostavio je dubok trag u košarci na ovim prostorima

Legendarni košarkaš Mihajlo Manović, nekadašnja zvezda jugoslovenske košarke i proslavljeni trener, danas skuplja plastične flaše duž splitske Rive. Mnogi koji prolaze pored njega ne znaju da je reč o čoveku koji je nekada bio u centru sportske slave, donoseći radost ljubiteljima košarke u Splitu i širom Jugoslavije.

Manović, rođeni Beograđanin, započeo je svoju karijeru u košarci 1966. godine igrajući za Radnički sa Crvenog krsta, a zatim je deset godina proveo u dresu Jugoplastike. Tokom svoje karijere, osvojio je 2 FIBA Kupa Koraća, dve titule prvaka Jugoslavije i tri titule Kupa Jugoslavije. Bio je deo legendarnog tima u kojem su igrali košarkaški velikani poput Željka Jerkova, Damira Šolmana i Mlađana Tudora.

Skansi, Vukićević, Šolman, Plećaš i u pozadini sa brojen 6 Mihajlo Manović #jugoplastika #stareslike pic.twitter.com/j8IqIQ0wQw

— Socijalist ⭐ (@socijali_ST) July 30, 2017

Međutim, život Manovića nije bio samo pun uspeha na terenu. Ratna zbivanja u Jugoslaviji dovela su do teških vremena za Manovića, koji je postao žrtva nacionalističkih sukoba. Na obe strane, etiketiran je kao Četnik i Ustaša, što je samo dodatno komplikovalo njegovu situaciju.

Najveća tragedija u Manovićevom životu bila je gubitak sina 2007. godine, što je bio samo početak niza nesrećnih događaja. Boreći se sa zdravstvenim problemima, beskućništvom i gubitkom porodične imovine, Manović je odlučio da živi u Splitu.

– Sina su mi ubili 2007. godine, kad je bio na pragu tridesete, a ja imao pedeset i osam. Znate kako kažu, da jedna nevolja ne dolazi sama, e ja sam školski primer. Teško sam se razboleo. Operisao sam karcinom bubrega, žuči i dvanaestopalačnog. Skoro sam umro od sepse. Tada mi je doktorka u Beogradu rekla da sam medicinski fenomen. Otišao sam u penziju, majka je preminula, stan u Beogradu je pripao sestri koja je takođe umrla, a njena deca su ga prodala. Ostao sam bez ičega. Jedina nekretnina u Beogradu mi je sinovljev grob na Bežanijskoj Kosi, koji posetim dva puta godišnje, jer je autobuska karta od 80 evra preskupa za nekoga ko ima penziju 100 evra – rekao je Manović.

Danas, Manović skuplja flaše duž splitske Rive, ponosno noseći svoju sudbinu. Iako je prošao put od zvezda do trnja, Manović ne kuka. Zahvalan je na svakom novom danu i pronalazi radost u malim stvarima poput šetnji obalom i kupanja u moru. Iako je njegov život možda drugačiji nego što je nekada bio, Manović ostaje istinski ljubitelj sporta i kulture, noseći svoju sudbinu sa dostojanstvom i hrabrošću.

0

0