POTRESNI DETALJI IZ MANILE: Doktor reprezentacije Srbije otkrio zbog čega je Boriša mogao da umre!

Njegovo stanje je bilo kritično

Srbija je proživela dramatične trenutke sa srećnim završetkom na Svetskom prvenstvu u košarci u Manili. Boriša Simanić, mladi košarkaš koji je preživeo ozbiljnu povredu na Filipinima, postao je heroj i simbol snage i izdržljivosti. Njegova priča je priča o hrabrosti, posvećenosti i podršci zajednice koja je sada svedok njegovog oporavka.

Borišin život visio je o koncu nakon teške povrede bubrega tokom meča na Svetskom prvenstvu. Zahvaljujući brzoj i odlučnoj intervenciji lekara, među kojima se posebno izdvaja Dragan Gaga Radovanović, Boriša je prošao kroz tešku operaciju i izbegao smrtonosnu opasnost. Dr. Radovanović je neprekidno bdio nad njim, odlučno se boreći za Borišin život i pružajući mu potrebnu medicinsku podršku.

– Sad kad se sve slegne ostaje prvo jedno veliko zadovoljstvo što je sa Borišom sve prošlo kako treba. I što taj oporavak sad ide zadovoljavajuće. Boriša dolazi redovno na kontrole i to zaista ide u dobrom toku. On se mnogo bolje oseća, rehabilituje se psihološki i to je važna stvar, posebno kad čovek prođe sve ono, što je Boriša prošao. I sada je potrebno vreme – počeo je intervju za „Kurir“ Dragan Radovanović i nastavio:

– Emocije koje su bile tamo i kroz koje je on morao da prođe bile su vrlo duboke. Posebno posle povrede i dve operacije. Njegova ta cela situacija je zahtevala odrđeno vreme da prođe. Sad će bti skoro dva meseca od svega toga. Kad se sve sabere onda vidite prvo bilo je važno prepoznavanje povrede, centralne rupture bubrega. To je uvek teška povreda spojena sa velikim i ozbiljnim životno ugrožavajućim krvarenjem. I što smo odmah krenuli u bolnicu. Deset minuta posle povrede bili smo u ambulantnim kolima.

Da li se Boriša žalio na bol?

– Jeste, žalio se na veoma jak bol. Video sam odmah po još nekim simptomima o čemu se radi. Otišli smo u bolnicu. A, kod njih je različit sistem od onoga na koji smo navikli. Tako je to u drugim zemljama. Došli smo uveče, a u bolnici su bili uglavnom specijalizanti i mlađi lekari. Neiskusni. Oni su trebalo da ga zbrinu. Odmah sam rekao o čemu se radi i šta treba da se uradi, da nam je odmah potrebna posebna vrsta snimanja na skeneru kako bismo videli.

– Oni to nisu odmah uradili, jer su tražili autorizaciju od strane hirurga ili urologa koji nisu bili u bolnici. Ali, sam izgurao svoje da se to uradi bez autorizacije, jer sam im objasnio da je krvarenje ozbiljno. Poslali su snimke svojim lekarima koji nisu bili tu i procenili su da to može da sačeka do sutra. Da se ponovi još jedan skener i da se odluči. Video sam odmah da to neće moći tako da bude i pokušao sam njihovim lekarima pošaljem poruku, opet preko specijalizanata koji su bili u bolnici. Očigledno to nije imalo u tom trenutku odjeka, pa sam ostao sa Borišom u bolnici jer sam znao šta se dešava.

– Krenuli su jaki bolovi, počeli su da mu daju injekcije snažne protiv bolova. A, u stvari bolovi su bili znak jednog značajnog i velikog krvarenja u prostoru samog trbuha. I onda sam tražio da se ponovi ultrazvuk, ili da ga ja uradim. Rekli su mi da posle pet sati nemaju ultrazvučni aparat, pa sam tražio da se ponovi skener. Uz pomoć gospodina Predraga Bogosavljeva kojeg smo morali da aktiviramo, jer smo videli da se u bolnici igramo „gluvih telefona“, da se podigne uprava bolnice na uzbunu. I onda su oni odobrili još jedan skener i kada su videli šta je tamo, odmah su se pojavili hirurg i urolog jer su shvatili u kakvom je stanju Boriša. Imali su sreće što sam bio tu, da prepoznam to krvarenje i budem uporan da se sve odmah isprati i da se ne čeka sutrašnji dan.

– Urađena je operacija i u prvom trenutku su aspirirali veću količinu krvi, oko dva litra. Pokušali su da spasu bubreg, tako što su ga ušili. Posle toga taj postoperativni tok nije išao zadovoljavajuće od početka. Bubreg nije mogao da preživi, došlo je posttarumatskog izumiranja tkiva, do pojave komplikacije i curenja sadržaja bubrega u duplju, do pojave zapaljenja trbušne maramice i moguće sepse. I opet lekara nije bilo u bolnici.

Koliko je bilo teško organizovati transport Boriše za Srbiju?

– Problem je u tome što kada se leti na visinama preko 10.000 metara, a mi smo leteli i preko 13.000 metara kako bismo zaobišli oblake i oluje, parcijalni pritisak kiseonika u kabini pada. To utiče na putnike, na disajne funkcije. Zato pacijenti moraju da budu u kakvom takvom dobrom stanju kako bi mogli da podnesu naporan put. Dobra je stvar što su fizioterapeuti reprezentacije moji saradnici, ljudi koje poznajem sa klinike gde radim. I njima je svakodnevni posao podizanje hirurških bolesnika. Insistirao sam na tome i oni su relativno brzo spemili Borišu za put. Radili su vežbe disanja, vežbe u krevetu, podizali ga da hoda i korača. To je značajno doprinelo njegovoj pripremi i stanju koje je dozvoljavalo da uđe u avion.

– I druga stvar. Anestezilog doktor Nikola Vasilijević i anestetičar Dejan Pešić, moji saradnici iz bolnice, došli su u Manilu jer sam ih zamolio. Stigli su da bi se s nama vratili čarter letom. To je bila važna stvar, jer je to bio jedini način da se Boriša vrati sa nama. Komercijalnim letom sigurno ne bi mogao. U dogovoru sa Eir Srbijom napravljen mu je apartman sa bolesničkim krevetom. Bili smo u zadnjem delu aviona sami, naša medicinska ekipa, Borišini majka i devojka i ja. Iz Beograda smo doneli monitore i sve aparate koji su nam bili potrebni da pratimo Borišino stanje tokom leta. I tad je prvi put Boriša prošetao kroz avion. Otišao je do saigrača jer je želeo da bude sa njima i to mu je bila prva šetnja posle operacije. I kada smo došli u Beopgrad, odmah je smešten kod mene u bolnicu. Da ga stabilizujemo posle leta, da uradimo sve potrebne analize. I na kraju krajeva smo odahnuli, jer je sve dobro prošlo.

Kako ste doživeli slavlje na balkonu skupštine grada i Borišino pojavljivanje pred hiljadama ljudi?

– Sve je dobro prošlo! Kako Borišin izlazak na balkon, tako i prijem kod predsednika. Obezbedili smo da on može sve vreme da sedi, što je bilo važno. Svima nama, a najviše Boriši bilo je važno da on bude tu i da bude deo svega toga. Iskreno, bilo me je strah kada je Boriša izašao na balkon i kada je počeo da pozdravlja masu. Bio sam sve vreme na oprezu, naročito kad je ustao. Ali, bili su tu igrali uz njega i sve je prošlo kako treba. Boriša je posle toga bio presrećan. Ranije smo se vratili u bolnicu i on je bio u potpunosti ispunjen. Velike zasluge za ovaj uspeh reprezentacije Srbije na SP su njegove. Na razne načine.

Po pitanju Borišinog zdravlja, hoće li on moći da se oporavi i igra košarku?

– Imate primera gde su sportisti igrali na vrhunskom nivou sa jednim bubregom. Nije to sporno. Ali, naravno, mora da prođe vreme. Da ovaj bubreg prihvati funkciju za oba u svakodnevnim okolnostima. Da njegove rane zarastu dobro. I za to je potrebno tri meseca. Posle toga može da se razmišlja o načinu ulaska u sport. Prvo pojačana fizička aktivnost, a onda i treninzi. Za sve vreme mora da se prati funkcija bubrega.

7

0