JOSIP ILIČIĆ ZA HS: ‘Marin me je zvao u Zvezdu, nikad se ne zna! Malo pre svega sam se čuo sa Mihom i osetio da nije dobro!’ (FOTO)

‘Siniša nam je otvorio vrata u Italiji, a nikada neću zaboraviti upoznavanje sa Dekijem. Mogao bih i knjigu da napišem, ali ljudi verovatno ne bi razumeli moju priču.’

Sinonim za fudbal u Sloveniji, sinonim za pobednika u Italiji i sinonim za borca na najvažnijem polju – životnom. Učitelj istrajnosti, koja se može definisati kao najteži zadatak obavljen nakon tek završenog iscrpljujućeg posla, ali i učitelj te čarobne igre sa loptom koja nakon viševekovnog postojanja i dalje vlada planetom.

Dete ulice sa gospodskim manirima, kao i mađioničarskim zanatom, koji mu je kasnije omogućio da lucidnim trikovima izaziva divljenje miliona zaljubljenih u istu ‘damu’ – loptu. Ona je izabrala njega, jer dame vole sigurnost.

Dugačak put je iza njega, koliko fudbalski, za toliko više onaj životni. Reč je za njega najvažnija, pa se vratio da ispuni davno dato obećanje i pomogne klubu u nameri da se izdigne, a sebi da ponovo bude srećan.

Legendarni slovenački fudbaler, Josip Iličić, odvojio je vreme za srpske redakcije koje su boravile u Antaliji, među kojima je HotSport.

JI: Veoma je lepo vratiti se kući. Odlučio sam da se makar na polosezonu vratim i dođem malo sebi. Bilo mi je previše igranja utakmica na svaka tri dana toliki niz godina. Izmorilo me je kao čoveka. Posle svega što sam proživeo bilo mi je potrebno da spustim loptu, dođem kući i razgovaram na našem jeziku, kao i da oživim sebe kao fudbalera. Poslednje vreme u Italiji nije funkcionisalo onako kako bi trebalo da bude. Neke moje, možda i pogrešne odluke, navele su me na to da sada dođem kući i uživam u igranju fudbala, onome što najviše volim da radim. Ostvarila mi se najveća želja da se ponovo nađem na terenu i iskreno ću ovo reći, nikada mi lepše nije bilo nego sada.

Josip je stekao status legende u Bergamu, ali došlo je vreme za dane u mirnijem okruženju. Život profesionalnog sportiste iziskuje ogromna odricanja i napore, koji neretko stvaraju snažan pritisak.

JI: Ko nije doživeo ne može ni da opiše. Stalno neki pritisak i stres. Živiš svaki dan samo za fudbal. Vremena za odmor nema, ni za normalan život takođe. Sve je to zaista jako lepo, ali u jednom momentu dođe kraj. Ja sam u pravo vreme odlučio da to prekinem. Nisam otišao u neku drugu državu, već sam se vratio u Sloveniju. Videćemo za dalje korake, sada želim da odradim sezonu do kraja i vidim da li mogu sve to ponovo izdržati. Još uvek sam vezan ugovorom za Atalantu, ali sigurno se neću vraćati tamo. To je završeno za mene. Mislim da sam mnogo toga napravio u Itaiji, ostavio sjajan utisak, ali teško će doći do povratka.

Palermo, Fiorentina i Atalanta su istorijski značajni klubovi na Čizmi, ali ne spadaju u sam krem italijanskog fudbala. Pravo je pitanje kako popularni Jojo nije završio u redovima nekog od velikana, kada se u obzir uzme činjenica da su ga želeli u svakom prelaznom roku. 

JI: U Italiji se to često pitaju, uvek se o tome pričalo. Zašto? Zbog čega? U svim klubovima za koje sam nastupao stizale su ponude, ali nikada me nisu pustili. Ja sam sa druge strane ipak veoma srećan zbog svega što sam postigao za to vreme. Stalno sam hvatao periode kada su moje ekipe bile u vrhu. Bilo je izuzetno lepo u Palermu i Fiorentini, ali najlepše u Atalanti koju smo podigli. To je priča koja ostaje da živi za sva vremena. Ono što smo zajedno napravili je teško ponovljivo. Videti toliko ljudi da plače zbog mene dovoljno je jasan znak koliko smo mi dali tom klubu, ali i koliko su oni nama vratili. Došao je taj kraj koji sam ja očekivao. Jednostavno, nisam više mogao da izdržim. Očekivanja su uvek bila velika, od mene pogotovo, ali život ide dalje. Fudbal je takav kakav je. Otvorio sam neki novi list u svojoj karijeri. Nije tek tako lako napraviti neki korak. Moji predsednici nikada nisu želeli da ja pojačam rivale, a oslabim samim tim i ekipu za koju igram. Ja sam to prihvatio i pomirio se sa činjenicom da neću biti deo kluba koji pripada samom vrhu svetskog fudbala. Ipak, ostvarili smo neke istorijske rezultate i ja ne žalim ni za čim. U svim klubovima sam ostavio dobar utisak. I dan danas da se vratim u Italiju ljudi bi sve to prepoznali.

Prisustvo Iličića na terenu bio je dovoljan razlog za osmeh na licu legendarnog Đan Pjera Gasperinija. Uopšte ne čudi što je za vreme njegovog odsustva i borbe kroz koju je prolazio, iskusni stručnjak osmeh zamenio za suze. Velika dela su učinili sa grbom Atalante na grudima, a međusobno poštovanje je bezgranično.

JI: Najviše sam ukapirao koliko sam mu značio onog momenta kada sam otišao. Čoveka od 60 godina nikada nisam video da toliko plače, koliko je on plakao zbog mene. Prošli smo mnogo toga, pogotovo mislim na period kada mene nije bilo zbog bolesti i povreda. To su bile krizne situacije u kojima je on meni dao do znanja da ne može bez mene. Jedva je čekao da se vratim, da bi se i on mogao uzdići kao trener. To je bio loš period za Atalantu, postojale su šanse da ga smene, a tad mi je dao znak da sam najbitniji šraf u timu. On mi je zabranio mnoge transfere, jer nije mogao da zamisli tim za mene. Tada sam shvatio da nikada neću napustiti taj klub dok sam u stanju da igram. Rezultati najbolje govore o njemu. Mislim da je on po kvalitetu uz Spaletija najbolji italijanski trener. Ne pričam o rezultatima, već o kvalitetima koje on poseduje. Uspesi koje je on nanizao najprimetniji su iznutra. Ja kroz moju karijeru to nisam doživeo.

❤️ pic.twitter.com/mlC27LA1w2

— Lega Serie A (@SerieA) September 1, 2022

Navijači ne zaboravljaju 173 utakmice, 60 golova i 44 asistencije. Mnogo osmeha, mnogo radosti i trijumfa ostaju urezani u sećanju svih pristalica kluba iz Bergama. Špalir ispred tunela, ovacije, transparent i pesma – oproštaj kakav dolikuje jednom majstoru. 

JI: Mnogo mi znači! San svakog igrača je da mu prirede ono što sam ja doživeo. Iskreno, nisam ni hteo da idem. Kada sam potpisao raskid ugovora nisam ni želeo da idem, već samo da budem kući i provedem vreme sa familijom. Ja sam bio spreman na sve to. Znao sam da mi je potrebna kuća, porodica i prijatelji. Malo klubova zna da ceni pojedince koji mnogo doprinesu klubu, a ja sam doživeo nešto toliko lepo u Bergamu. Imao sam tu sreću da sam prepoznat u klubu. Ne samo te suze, nego mnoštvo drugih lepih stvari koje su učinili zbog mene. Prvenstveno mislim na slike po gradu. Svi bi navijači potpisali da se vratim i zaigram, ali za mene je to sada završena priča. Fokusiram sam trenutno samo na Maribor i pripreme. Želimo da nadoknadimo ono što smo propustili u prvom delu sezonu.

Za vreme mandata na klupi Crvene zvezde Dejan Stanković nije krio želju da vidi Iličića u dresu svog kluba. Na ‘Marakani’ očigledno i dalje imaju slične ambicije, a Iličić je ekskluzivno otkrio kako je došlo do kontakta sa srpskim šampionom. 

JI: Interesovanja je zaista bilo! Odmah sam na početku rekao da to u datom momentu ne bi bilo fer ni prema meni, ni prema klubovima koji su me želeli. Bio mi je potreban odrđeni period kako bi prošao kroz neke stvari. Nisam radio pripreme, nisam trenirao, stao sam sa sportskim životom. Fizički to ne bi bilo izvodljivo i izdržljivo. Zvezda kao Zvezda je veliki klub, a pogotovo bi od mene svi imali očekivanja i to od samog starta. Ja nisam bio spreman za tako nešto i zahvalio sam se na ponudi. Mogu da kažem sve najlepše o Crvenoj zvezdi. Imam mnogo prijatelja koji su igrali na ‘Marakani’ i pričali su mi uvek najlepše o klubu. Ranije sam se čuo sa nekim ljudima iz Zvezde. Uvek sam želeo da odem i gledam taj derbi o kojem svi toliko pričaju, ali teško je verovati da bih nekada mogao doživeti to iz ugla igrača. Ovde je moj dom, ovde se osećam najlepše, ali nikada se ne zna. Možda su ljudi iz kluba i videli nešto na ovim utakmica haha. Stvar je u tome da imam neke druge životne prioritete. Imam suprugu, decu – porodicu. Zvezda je nešto mnogo mnogo ozbiljno. Hoću da odradim posao u Mariboru do kraja, pa za dalje ćemo tek videti. Mnogo sam dobar sa Markom Marinom, čujemo se često, a mnogo puta smo igrali zajedno. Pričali smo o Zvezdi, ali ja kad osećam da nešto ne mogu da izvedem onda ne radim to. Sav fokus usmeren je na Maribor. Ostao sam im dužan nešto i pre još 14 godina obećao da ću se vratiti u ulozi fudbalera. Sada sam to ispunio. Želim da im pomognem. Ali sa Markom sam i dalje u kontaktu, kao i sa gotovo svim momcima sa Balkana sa kojima sam igrao. Marin i ja se znamo mnogo godina. Sve su to normalne priče. Pitao me je da li me interesuje tako nešto. Odgovorio sam mu da nisam spreman za to. Nikome nisam zatvorio vrata nikada, što je najvažnije od svega. Ako već ne budem igrao, nadam se da ću barem doći u Beograd da odgledam utakmicu.

Iskusni as je svestan činjenice koliko njegov povratak doprinosi klubu na svim poljima. Osim kvaliteta na terenu, njegovo prisutvo privlači veliki broj navijača, sponzora, medija, ali i skauta velikih evropskim timova. 

JI:Iskreno, sve ono što sam doživeo u karijeri teško se može ponoviti. Bio sam na ivici da završim karijeru, a onda Maribor, pa Palermo… Imao sam neke probe u Šerifu i drugim klubovima. Danas sretnem te ljude koji ne mogu da veruju da sam napravio takvu karijeru, a kod njih nisam prošao. To je fudbal,brzo se okreće. Dosta ti je jedna utakmica. Pokušavam da prenesem svim mladim igračima da sam samim dolaskom u Maribor odlučio da pomognem njima. Znam da moje ime doprinosi klubu, više ljudi će doći da gleda utakmice. To je od velike važnosti za klub. Sada na priprema u Antaliji dolaze ljudi iz Zvezde, Partizana, Čukaričkog… Uvideli su neke kvalitet i verovatno dolaze da gledaju igrače. Hoću da objasnim mladima da je upravo to njihova najveća šansa. Ko do sada nije poznavao Maribor, sada ga zna.

U razvojnoj fazi karijere ofanzivac je bio na ivici odluke da završi profesionalnu fudbalsku priču i vrati se igranju malog fudbala. 

JI: Bio je to čudan period. Ispao sam iz lige sa jednim klubom iz Ljubljane, za koji ne znam ni da li sada postoji. Krenuo sam na nekoliko proba koje nisu prošle i potom odlučio da neću više da igram dok mi ne istekne ugovor. Taj predsednik mi je tražio neku odštetu koju ja nisam mogao da platim, jer mi nisu ni davali plate. Tada sam hteo da napustim veliki i vratim se malom fudbalu, koji je ujedno i moja najveća ljubav. Tako sam počeo i odrastao, pa i dan danas volim da ga igram.

Tomislav Pavličić je jednom prilikom izjavio da Josip važi za ‘jedinu grešku braće Mamić’, s obzirom da je bio na njihovoj meti, a oni su izabrali drugu opciju. 

JI: Da vam iskreno kažem, puno klubova koji su me tada gledali sada pričaju tu priču. Od Udinezea, pa dalje… Na kraju je samo jedan čovek preuzeo sve na sebe, moj prijatel, pokojni predsednik Palerma. Jedini je stao uz mene i rekao da ću napraviti nešto više u fudbalu, da ću imati značajnu ulogu. Tada niko od tih klubova nije imao hrabrosti da dovede nekog igrča iz Slovenije. Istina je da sam bio blizu Dinamo Zagreba, ali nažalost na utakmici koju su gledali ja sam se brzo povredio i tu je priča završena. Niko ne zna šta bi se posle desilo. Ako slušate od ljudi iz Dinama, onda znate da oni govore o novom Luki Modriću.

Iličić je bio na meti Bolonje, po posebnoj želji pokojnog Siniše Mihajlovića. Veliki prijatelji van terena nisu dobili priliku da sarađuju, ali Josip nikada neće zaboraviti momente provedene sa čovekom kojeg smatra ‘vladarom Italije’. Gotovo da je sa suzama u očima govorio o ‘levici iz Borova’. 

JI: Istina je, želeo je mene u Bolonji. Imali smo baš lep i korektan odnos. Njegovu bolest sam doživeo kao tragediju. Pozvao me je lično i pitao me da dođem i pomognem mu. Marko Arnautović je hteo da dođem, kako bi zajedno ispisali nove stranice istorije Bolonje. Već tada sam iskreno u Sinišinom glasu čuo da nije baš dobro. Više puta sam ga pitao da li je bolje… To je život. Bilo mi je mnogo žao, ma osećao sam se katastrofalno. Samo par dana pre toga sam se čuo sa njim. Sve najlepše imam da kažem o tom čoveku. Kada god smo se videli imali smo o čemu da pričamo. Povezali smo se kroz naše karijere u Italiji. Mnogo mi je drago što sam upoznao osobu poput njega. Mnogo velika stvar je napraviti u Italiji ono što je Miha uradio kao stranac. Imam ga samo u lepim sećanjima.

Vodili su borbe sa različitim protivnikom, na drugačijim frontovima, u isto vreme. Jedno je zajedničko – čitava armija navijača i obožavatelja iz celog sveta je stala iza njih. 

JI: Javio sam se Siniši kada mu je bilo loše, ukazao poštovanje. Došao sam u zemlju u kojoj je on vladao. Mnogo mi je značilo što sam došao u državu gde je imao ko da me brani. Svi znate da je Siniša uvek govorio sve najlepše o Balkancima. Svima nam je otvorio vrata u Seriji A. Teško je za strance u tako jakom takmičenju, ali nastavili smo tradiciju i pokazali se u dobrom svetlu. Dolaze nove generacije u koje ja lično verujem.  Balkan poseduje mnogo velike talente, veće od tih svih u Italiji.

Koliko je balkanska veza jaka najbolje mogu da vam potvrde zaposleni u Fiorentini. U jednom momentu dres ljubičastog kluba istovremeno su nosili Josip Iličić, Stefan Savić, Nenad Tomović, Milan Badelj, Jasmin Kurtić, Rikardo Bagadur…

JI: Bilo nas je za jednu ekipu. Baš smo se slagali sjajno, družili i uživali. Toliko Balkanca na jednom mestu, pa drugima nije bilo baš lepo. Znali su da ne mogu protiv nas. Šta god bi se desilo stajali smo jedni uz druge. To su momenti za koje fudbaler živi. Jedno je sigurno, život ide dalje. Ostali smo prijatelji, čujemo se, a nadam se da ćemo se posle karijera svi negde zajedno videti i otići na večeru. Sa svima sam ostao super. Evo na primer, sa Edinom Džekom nikada nisam igrao zajedno, a postali smo kućni prijatelji. Bogatstvo je biti u kontaktu sa takvim ljudima i igračima svetske klase.

Tokom bogate karijere Slovenac je imao priliku da deli svlačionicu sa ljudima koji su obeležili jednu epohu u svetu najpopularnije igre. 

JI: Ljudi misle da su oni drugačiji… Svetski prvaci, poznate ličnosti, a oni su isti kao i svi ostali. Đilardino, Mikoli i Ambrozini su moji prijatelji sa kojima se i dalje čujem. Mogu otići da se vidim sa njima kada god poželim. Mentalitet koji me krasi, otvorenost i spremnost na razgovor o svemu, jedan je od razloga zbog kojeg su me zavoleli.

Retki su oni protiv kojih nije imao priliku da zaigra, ali kada je u pitanju prvi kontakt sa Dejanom Stankovićem Slovenac pamti i konverzaciju sa tadašnjim kapitenom srpske reprezentacije. 

JI: Moja prva utakmica protiv Intera u karijeri omogućila mi je upoznavanje sa Dekijem Stankovićem. ‘Probudite me, ovo sanjam’, pomislio sam prilikom izlaska na teren. To se dogodilo kada je Inter osvojio tripletu. Svi ti igrači prolaze pored mene, a onda se pojavi Deki i kaže: ‘Ooo gde si mali? Dobrodošao u Italiju’. Meni je to značilo, pamtiću zauvek. Nadam se da sam i ja nekom od mladih momaka pomogao i pokazao da se i iz male zemlje i malog kluba može doći do vrha.

Njegova posvećenost u poznim igračkim godinama motiviše mlađe igrače da krenu šampionskim putem i možda ostvare barem slične rezultate poput Josipovih. 

JI: Meni je bio cilj da svaku utakmicu budemo bolji. Volim da budem direktan, uvek kažem kako jeste. Kada nisam mogao da pomognem, poručio sam da to nije za mene. Igram za najveći klub u Sloveniji. Ne možeš to ako si neko ko pokušava da se spasi. Trudim se da sada prenesem pobednički mentalitet na ekipu. Volja i želja za dokazivanjem vode do rezultata. Poslednjih šest mečeva smo pobedili. Kad sam došao nisam ni gledao tabelu, samo sam želeo da svaki igrač bude bolji za 15, 10, ili jedan odsto. Kuća nije samo do plafona, nego ima i krov. Uvek može bolje. Smatram da sam svima dokazao da mogu i oni, ako ja sa 35 godina ovako treniram. Uvek sam pričao da će se igrači morati prilagoti meni, ali u šali. Baš je kontra, ja se prilagodim njima. Kada sam došao u Maribor nastavio sam da učim. Fudbal u Sloveniji kada sam ja počinjao bio je mnogo drugačiji. Imao si lidere i karaktere, a mladi igrači žive totalno drugačije. Ja ih razumem, ali za mene nije bilo ni telefona ni plejstejšna. Oni imaju sve. Treba mnogo raditi. Ja se vidim u fudbalu i posle karijere. Ponuda neće faliti. Od kada sam otišao iz Italije telefon mi stalno zvoni, žele da budem sportski direktor ili pomoćni trener. To znači da sam ipak ostavio neki trag. Gasperini je više puta spomenuo da bi voleo da budem njegov pomoćnik. Nadam se da ću još uvek igrati, ima mnogo toga ispred mene. Hvala Bogu fizički se osećam dobro, samo da ne bude povreda. Za drugo se ne bojim.

O borbi kroz koju je prolazio prethodnih meseci i godina bruji cela planeta. Iz čitave situacije izašao je kao veliki pobednik i poslao primer celom svetu da ne postoji dovoljan razlog za odustajanje. Duhovne vrednosti rangira u vrhu, dok o materijalnim ne razmišlja. 

JI: Život je borba, nema popuštanja. Kada je teško tada shvatiš koliko znači svaki minut i dan, porodica i najbliži. Mogao bih mnogo toga da pričam, čak i knjigu da napišem, ali mislim da to nije fer prema mojoj porodici koja je sve to preživela sa mnom. Ljudi verovatno ne bi ni razumeli. To su neke stvari koje su me napravile boljim i jačim. Ne gledam na materijalne stvari, nego uživam u svakom momentu. Mnogi su mi pričali gde ću ja posle takve karijere da se vratim u Sloveniju, ali ja igram fudbal jer ga volim, a ne zbog novca. Najbitnije mi je bilo da se vratim negde gde sam srećan, a ovde se osećam baš domaće. Ne razmišljam ni o čemu, osim o fudbalu. Maribor mi je pomogao da napišem neku svoju istoriju. Imao sam mnogo bolje ponude, ali dao sam reč i to mora biti tako. Smatram da je to bilo okej sa moje strane.

Josip se na debiju za Maribor pojavio sa primetnim viškom kilograma, ali posle pet minuta svima je postalo jasno da je klasa večna i neprolazna. Nakon samo nekoliko meseci iskusni as nalazi se u odličnoj formi. 

JI: Došao sam na igralište iz restorana. Nisam trenirao tada, bilo je teško. Sva sreća pa nikada nisam imao povrede teške. Sada sam uhvatio formu, treniram svaki dan. Ja sam na kvalitet napravio karijeru, ne na fizičke predispozicije. Ja sam fudbal naučio na ulici i tako ću igrati do kraja. Kada ne budem mogao više fizički, tada ću se povući.

‘Josipe, možemo li da napravimo zajedničku fotografiju?’, nije samo pitanje fanova i navijača, već protivničkih fudbalera koji neretko žele da upoznaju Slovenca. 

JI: To je znak da si nešto uradio i da ostali to prepoznaju. To mi mnogo znači. Nekada je znalo da bude naporno. Kao nekome ko je odrastao na ulici i živeo u tom okruženju, znalo je teško da mi pada neprestana pažnja. Drago mi je da me mladi prepoznaju. Došao sam sa 35 godina u klub koji volim iz ljubavi. Uvek im kažem da fudbal igraju zbog sebe i familije, a tek na kraju zbog para. Najbitnije je da volite to što radite. Uvek sam hteo da radim ono što najviše volim. Svoje ćerkice isto tako učim, onda će doći do uspeha. One treniraju tenis. Cilj mi je da mlađe naučim da im ne bude teško da odu na trening. Kada bude najteža utakmice da ujutru odeš na trening. Spremili smo se na to. Glava je najbitna u svemu, kako u fudbalu, tako u privatnom životu. Ko zna sa glavom zna i sa nogama – zaključio je Josip Iličić.

19

0