PONOSNA JE ZBOG SVIH MEDALJA KOJE DONOSI SRBIJI: Tijana Bogdanović pričala o Olimpijskim igrama, jedna stvar joj najteže pada!

Beleži vrhunske rezultate.

Tijana Bogdanović, osvajačica dve olimpijske, dve svetske i dve evropske medalje, kaže da je na početku predolimpijske godine zadovoljna nizom dobrih rezultata. Ona je u opširnom intervjuu pričala o brojnim temama, prisetila se svojih početaka, a otkrila je i šta joj to najteže pada u karijeri.

“Pre svega, ponosna sam na kontinuitet osvojenih medalja koji traje već deset godina, od juniorskih dana, od prve juniorske evropske i svetske, do sada, svake godine sam se vratila sa nekim odličjem. Bilo je drugačije na početku, do pre nekoliko godina sam bila najmlađa skoro svuda gde bih se pojavila, u RIju sam bila najmlađa učesnica i činilo mi se da od mene niko ništa i ne očekuje i da je uspeh sve što osvojim. Sada, na Svetskom prvenstvu u Meksiku, sam bila najstarija posle Mahdija, sve ostalo su bila mlada, nova lica i jako mi je drago što je tako u našem sportu. Ne tako davno smo bile samo Mica (Milica Mandić) i ja.”

Rezultati se ne menjaju, ali mnoge stvari nisu kao kada je bila samo ‘devojčica koja obećava’.

“Sada se od mene očekuje više, ali pre svega ja očekujem od sebe najviše i ima više i stresa i straha. Preispiutujem se, da li mogu, sećam se da je Mica pričala da je teže ostati u vrhu nego stići do njega. Kada si dete i sve ide, u naletu si, medalje dolaze… Kasnije je teže, ja sam na niz medalja ponosna upravo zbog toga, što pred svaku borbu proazim kroz veći stres i osećam veći pritisak, koji sama sebi stvorim, da pokažem sve što sam radila na treninzima.”

U novembru 2022. godine Tijana se sa Svetskog prvenstva u Meksiku vratila sa medaljom.

“Svetsko prvenstvo u Meksiku bilo je naporno, naravno da je naporno fizički, ali je i psihički bilo veoma teško. Pred sve tri borbe do medalje sam prolazila pakao, ali su baš ti strahovi i doveli do toga da pobeđujem. U polufinalu sam izgubila sa malom razlikom i bilo mi je jako krivo jer sam bila blizu. Moj trener Gale (Dragan Jović) upravo to koristi da me ‘gura’ i motiviše.”

Saradnja sa tri puta najboljim trenerom sveta traje već dugo.

“Mene je Gale vodio svuda, kao privezak sam bila, još od juniorskih dana. Posle zlata u Londonu Milice Mandić smo otišli u Rio i tada je krenuo zajendički put. Zahvalna sam mu što je prepoznao moj talenat. Zna me jako dobro, kroz svaku borbu me gura, zna kako sa mnom, kada da me izgrdi, kako da se ponaša kada ne radim dobro.”

Za devojku koja ima 22 godine početak, iako je krenula rano, nije bio tako davno.

“Počela sam sa četiri godine, stariju sestru i mene su roditelji odveli u najbliži klub, sestru pa mene posle dva, tri treninga. Tekvondo mi se svideo, eksplozivan, brz sport, tada mi se svidelo i što treniramo bosi. Stvarno sam ga odmah zavolela, a to se i vidi, posle dvadeset godina sam i dalje tu. Kažu da se odmah videlo da mogu da napravim nešto veliko, oduvek sam bila borac i volela da pobeđujem. Imam snimak takmičenja kada sam imala šest godina i na tom snimku se vidi koliko sam se radovala pobedama. Imala sam uvek podršku roditelja i sestre, ona je sada trener kod nas u Galebu, i imam podršku tu, atmosfera je sjajna, puno je šampiona od kojih može da se nauči, mislim da i deca koja danas dolaze mogu puno toga da nauče od nas.”

Uspeh koji ju je lansirao u orbitu, medalju iz Rija, i pripreme za to, dobro pamti.

“Nije bilo lako, ipak sam imala 17 godina, ali sam u klubu imala svu podržku, i psihologa i nutricionistu, išla sam u Sportsku gimnaziju gde su imali razumevanja za moj sport, nekada mi pravdali neke izostanke, pomagali mi oko domaćih i priprema za odgovaranje. Morala sam tada uporedo da učim, putuje pripremam se, ali sam bila puna samopouzdanja. To nije uobičajeno za taj uzrast, ja sam imala dve medalje sa evropskih, jednu sa svetskog juniorskog, Gale je gurao da idemo na seniorske turnire, da se suočim sa najvećim šampionkama. Kada sam videla da mogu i njih da pobeđujem, išli smo turnir po turnir. Paklena je bila ta 2015, na kraju sam bila na 23 turnira, sa 20 sam donela medalje. Tek danas vidim koliko sam snage imala kao devojčica…”

Sve, kaže, u njenom sportu voli, a postoji i jedna muka.

“Skidanje kilaže je, svakako, najteža stvar. Ja stvarno volim tekvondo i volim da treniram, ali sam jedna od najviših devojaka u svojoj kategoriji do 49 kilograma. Takve sam građe da teško mogu u višu kategoriju, nutricionista zbog toga ima puno posla, ali skidam kilažu na zdrav način ishranom, samo poslednjih dana moram da se namučim, idem u saunu, treniram sa više odeće, ali se snađemo. Jeste težak deo, ali je sastavni deo našeg sporta.”

Srebrna medalja iz Rio de Žaneira, bronza iz Tokija, dva učešća na Olimpijskim igrama i dve medalje. Sledeće igre su u Parizu, sledeće godine.

“Pariz je nešto o čemu razmišljam, naravno, želja mi je i cilj da odem tako i uspešno završim takmičarsku karijeru. Sabirali smo bodove ovih dana, trenutno sam peta i to je dovoljno za normu, ali ima još godinu dana, puno se bodova vrti, može da se dođe u prvih pet ali i da se ispadne. Prerano je da se razmišlja o tome, ali Pariz jeste i cilj i želja.”

Još koja reč o ljubavi prema sportu. Tijana smatra da je tekvondo pravi izbor za decu.

“Ovaj sport mi je doneo puno iskustva, mi mnogo putujemo, obišla sam zaista pola sveta, otišla u najrazličitije zemlje, stekla mnogo prijatelja, pre svega u klubu ali i iz inostranstva. U klubu vlada porodična atmosfera, to je zaista moja druga kuća, osećam se sigurno. Sigurna sam da deca koja dođu mogu lepo da se razviju, i motoriku, ali i psihički i fizički da rastu kako treba, uživaju na treningu i, kasnije, ako žele, odu u takmičarske vode. Znam da mnogo toga mogu da nauče.”

I o deceniji rada sa Draganom Jovićem…

“Gale me jako dobro poznaje, zna kada je potrebno da me probudi, šta da mi kaže kada sam loša da bi se nešto promenilo. Dobro se nosim sa padovima, deset godina sam u profesionalnom sportu, ukupno 20 u sportu i naučila sam za to vreme i da pobeđujem i da gubim. Pobede me ispunjavaju, ali i sa porazima znam da se nosim. Bez obzira da li sam izgubila zasluženo ili ne, na primer u tom finalu u Riju, to je moglo da bude zlato a ne srebro, ne mučim se. Kada bih sebe mučila takvim razmišljanjima, ništa ne bih dobila. Kroz sport se nauči kako je u životu, ima nepravde, ima padova, ali ima i uspeha i uspona, navikla sam na sve to.”

Za kraj, kako živi uspešna sportistkinja i šampionka?

“Pored treninga, studiram psihologiju, stvarno se trudim da idem rame uz rame sa generacijom, odslušala sam sva predavanja, ostaje da dam sve ispite. Imam veliku porodicu, nas četvoro, starija sesstra je dobila nedavno sina, najviše vremena provodim sa njim. Emotivno sam ispunjena, mislim da vodim lep život i uživam u njemu.”

0

0