ZORAN RENDULIĆ ZA HOTSPORT: ‘Vreme je za nove izazove! U Čukaričkom sam stekao samopouzdanje i želim da budem šef stručnog štaba’

‘U Francuskoj sam bio cimer sa Žiruom. Tada je bio 4. napadač u ekipi, ali je ubrzo pokazao o kakvom majstoru je reč.’

Kao dete se zaljubio u fudbal i tako je nastala neraskidiva veza između lopte i njega. Zoran Rendulić je rođen 1984. godine u Sarajevu. Nisu to bili najbolji dani za odrastanje, ali dve stative, prečka i lopta su bili sasvim dovoljni za osmeh na njegovom licu. Kao igrač se afirmisao u Radu, a kasnije je sa uspehom nastupao za brojne klubove širom Evrope i sveta. Igrao je za Rad, Borac iz Čačka, Rid, Javor, Grenobl, Pohang, Šenjang, Čukarički, Crvenu zvezdu i Ordbasi. Kako se bližio kraj seniorske karijere, znao je samo jedno – da neće napustiti svet fudbala. Zoran je odlučio da se oproba u ulozi trenera. Godinama je bio deo stručnog štaba ekipe Čukaričkog, a jedan kratak period je proveo u IMT-u kao šef stručnog štaba. Rendulić smatra da je sada idelan trenutak za novi iskorak i želi da započne samostalnu trenersku karijeru. Nekadašnji štoper Zvezde ističe da je mnogo napredovao na Banovom brdu i zahvalan je na prilici koju je dobio. Popularni ‘Rendula‘ je za HotSport govorio o novim izazovima, igračkim danima, a prisetio se i anegdota kojih, kako i sam kaže ima mnogo.

Kada i gde ste ostvarili prvi kontakt sa loptom?

ZR: Rođen sam u Sarajevu. Otac me je poveo ‘Željin‘ stadion kada sam imao sedam godina. Trenirao sam u njihovoj školici fudbala i onda smo 1992. godine izbegli iz Sarajeva i stigli u Beograd. Sve nam je ostalo tamo i u početku je bilo mnogo teško. Nakon godinu dana provedenih u Srbiji, ponovo sam se vratio na fudbalski teren.  Ipak je to moja prva ljubav. Živeli smo blizu stadiona Rada i to je postao moj matični klub. Izuzetno lepe godine sam proveo na Banjici. Kasnije sam stigao u Železnik, pa zatim u Borac. U tom periodu je ekipa iz Čačka igrala odlično i te sezone je izborila plasman u Superligu. Nakon toga je usledio kratak boravak u Austriji.

 Kao mlad igrač ste krenuli put Francuske. Liga 1 je veoma poštovana u svetu fudbala. Kakve uspomene Vas vežu za Grenobl?

ZR: Grenobl se tada plasirao u najkvalitetnije fudbalsko takmičenje u Francuskoj To je vreme u kome je Lion bio apsolutni lider. Dominantna ekipa u nacionalnom šampionatu. U svojim redovima su imali Žuninja, Benzemu, Kalstroma,Esijena, Ljorisa… Jedna od prvih utakmica koju sam odigrao je bila upravo protiv njih u gostima. Moram priznati da smo i mi imali kvalitetan tim. Tada su mi saigrači bili Olivije Žiru, Sofijan Feguli, Romao… Kada sam stigao u klub, moj cimer Žiru je bio četvrti napadač u ekipi. Imao je zanimljiv put i ubrzo je pokazao o kakvom majstoru je reč. Ekipu je sa klupe predvodio Meša Baždarević. U ligi je nastupalo dosta igrača sa naših prostora. Družio sam se sa Čavom Dimitrijeviće, Ljubojom, Vitakićem… Sa njima sam i danas u kontaktu. Bile su to dve zanimljive godine. Stekao sam veliko istkustvo i prijatelje.

  Kada se sve sabere, najveći deo profesionalne karijere (što igračke, što trenerske) proveli ste na Banovom brdu.

ZR: Moj prvi kontakt sa ekipom Čukaričkog dogodio se 2013. godine. Vladan Milojević je postao šef stručnog štaba, a mi smo sarađivali još u Javoru iz Ivanjice. Tih godina sam sa uspehom nastupao u Kini i odlično sam se osećao. Redovno sam održavao kontakt sa Vladanom i došli smo do ideje da tokom pauze u Kini treniram sa ekipom na Brdu. Dešavalo se da dva i po meseca radim sa ekipom. Svi u klubu su me odlično prihvatili i gospodin Obradović mi je rekao da su mi vrata na Banovom brdu uvek otvorena. Odlučio sam da 2015. godine potpišem za Čukarički. Bilo je sjajno! Igrali smo na visokom nivou i osvojili smo Kup Srbije.

Nakon odličnih partija u redovima ekipe koju je sa klupe predvodio Vladan Milojević, usledio je dolazak na stadion ‘Rajko Mitić’.

ZR: Šest najboljih meseci u mojoj karijeri je prethodilo dolasku u Crvenu zvezdu. Izabran sam u idealnih 11 igrača Superlige. Povrede su me zaobišle i osećao sam se sjajno. U Zvezdu me je pozvao Grof Božović. Nisam dugo razmišljao i prihvatio sam ponudu. Miodrag mi je bio trener još u Borcu iz Čačka. Bio sam tu skoro dve godine. Atmosefa u ekipi je bila fenomenalna. Povredio sam list u dva navrata, ali opet je bilo mnogo lepo. Dolazili smo ranije i ostajali dugo posle treninga… Svi smo se družili i uživali. U Zvezdi sam stekao kumove i prijatelje za ceo život. Kasnije je usledio odlazak u Kazahstan. Povrede su se ređale, a i godine su me polako stizale. Došao sam u Čukarički i tu sam završio igračku karijeru. Nekoliko godina pred kraj karijere sam odlučio da želim da se oprobam u trenerskom poslu. Stalno sam razmišljao o tome i u Čuki su me odmah predložili za asistenta. Tražio sam sebe, radio, volontirao i posle šest meseci zaslužio mesto u stručnom štabu. Tada sam prvenstveno bio zadužen za rad sa defanzivcima i prekide.

Često ističite veliku ljubav prema Čukaričkom. Napustili ste ekipu zajedno sa prethodnim stručnim štabom. Da li i dalje imate podršku rukovodstva kluba?

ZR: Osećam se kao deo tog kluba. Stalno kažem da je Čukarički moja druga kuća. Vredno sam radio i stekao sam samopouzdanje u Čukaričkom. Zahavalan sam svima u klubu i omogućili su mi
da mnogo napredujem u ovim godinama. Sada je vreme za nove izazove i želim da se oprobam u samostalnom radu. Moje ambicije su da budem šef stručnog štaba. U sjajnim sam odnosima sa rukovodstvom. Imam podršku predsednika Obradovića i direktora Matijaševića. Cilj mi je da se jednog dana vratim u moj Čukarički kao glavni trener. Idem korak, po korak.

  Proveli ste ceo pripremni period sa Brđanima. Radili ste u stručnom štabu Dušana Đorđevića i upoznati ste sa  ekipom. Kakva su Vaša očekivanja i koliko Čukarički može ove sezone?

ZR: Čuka je po kvalitetu u samom vrhu srpskog fudbala, odmah iza Crvene zvezde i Partizana. U klubu su odlični uslovi i svi vredno rade. Očekujem da će ponoviti rezultate u Superligi iz prethodne sezone i da će uspeti da obezbede učešće u Evropi. U klubu se mnogo radi sa mladim igračima i akcenat je na njima. Oni se odlično razvijaju na Banovom brdu, a zatim dolazi do odličnih transfera i odlaska u inostranstvo.

U jednom periodu ste bili šef stručnog štaba IMT-a. Za kratko vreme ste uspeli da osvojite i jedan trofej. Koliko Vam znači to iskustvo?

ZR: Bio je to moj debi u samostalnoj trenerskoj karijeri. Dali su mi šansu i to je odlično iskustvo. Tako je, osvojili smo Kup Beograda. To je samo počekat, to uvek ističem jer želim nove izazove i
nemam strah od istih.

U klubovima, pogotovo beogradskim, pričalo se da ste jedan od glavnih zaduženih za dobru atmosferu u svlačionici. Da li želite da podelite neku zanimljivost sa našim čitaocima?

ZR: Drago mi je što to čujem – rekao je popularni ‘Rendula‘ sa osmehom na licu. Bilo je zaista puno smeha i zabave tokom cele karijere. Često se prisetim jedne priče iz perioda koji sam proveo u dresu Borca. Bilo je to pre 15-ak godina. Šef stručnog štaba bio je Grof Božović. Za razliku od drugi trenera, Božović nas nikada nije kažnjavao trčanjem krugova oko terena. Tog dana se dogodio izuzetak! Bio je to poslednji trening pred utakmicu za vikend. Grof je odlučio da radimo u slabijem ritmu i na kraju treninga smo se posvetili napadu. Zadatak je bio izuzetno lak. Napadali smo ’10 na 0′, na prazan gol. Krenemo sa centra i sigurno sedam, osam puta u nizu promašimo prazan gol. Grof se ozbiljno naljutio, prvi put… Mislio je da mu to namerno radimo i iznervirao se. Naredio je da krenemo sa trčanjem oko terena i besan je otišao u svlačionicu. Nakon pola sata, stariji saigrači su odustali. Bili su ubeđeni da je Miodrag već krenuo kući i otišli su u svlačionicu. Nas nekoliko mlađih igrača je nastavilo sa trčanjem. Poštovali smo trenera, bili najmlađi u ekipi i samim tim nismo smeli da prekinemo sa trčanjem. Izlazi Grof posle nekih 45 minuta iz prostorija kluba i ne može da veruje šta vidi. Okrenuo se ka asistentu i rekao mu: ‘Vojo, vidi ove budale… Oni još trče’. Nasmejao se i otišao kući. Nismo to lako podneli ha-ha-ha – zaključio je Zoran Rendulić u razgovoru za HotSport.

0

0