JEDAN JE ANDRIJA PRLAINOVIĆ: Velemajstor, spartanac i ‘gladijator’…

Beše u utorak veče na Tašmajdanu spektakl. Ne onakav kakav su naši zlatni Delfini zaslužili, jer tribine nisu bile pune, ali svakako spektakl jeste to što su prodefilovale reprezentacije koje su osvojile sve što se moglo osvojiti ovog leta, od Evropskih igara u Bakuu, Svetskog juniorskog prvenstva, Svetskog seniorskog u Kazanju, Svetske lige. Uživanje je bilo i gledati Vladimira Vujasinovića kao prvog trenera reprezentacije, a Dejan Savića koji sa strane gleda sve ono najbolje što Srbija ima…

Džentlmentskim dogovorom njih dvojice u bazenu su se od standardnih A reprezentativaca našli kapiten na ovom meču Filip Filipović, Andrija Prlainović i Nikola Jakšić. Blistao je na golu Dimitrije Rističević, Viktor Rašović i Gavril Subotić su već duže vreme pri reprezentaciji, šansu su dobili Manojlović, Asanović, Repanović, Gogov, Vico, Dobožanov je bio na klupi… Neki će ovaj meč pamtiti po debiju za reprezentaciju i po tome da su igrali sa velemajstorima Filipovićem i Prlainovićem. Ovoga puta bih o Prlainu.

Mnogo bitnije od toga da je bio najbolji igrač na meču sa Francuzima i toga da je sa četiri gola pokrenuo ekipu ka prvoj pobedi u ovogodišnjoj Svetskoj ligi je primer koji godinama unazad daje mladim igračima. Član idealne postave SP u Šangaju, najbolji strelac OI u Londonu sa 22 gola i član idealne postave, sportista godine u izboru OKS 2012, MVP Fajnal-fora Lige šampiona 2013, najbolji sportsita SD Crvena zvezda za 2014, dobitnik Majske nagrade, MVP SP u Kazanju, a čak i da nema svih tih individualnih priznanja, tu su brojne medalje osvojene sa reprezentacijom, a i osvajač je Lige šampiona sa tri razičita kluba, Partizanom, Crvenom zvezdom i Pro Rekom i pregršt duplih kruna sa klubovima.

Meč na Tašu završio je sa zašivenom arkadom i još jednom je javno držao čas vaterpola, patriotizma, fer-pleja. Andrija je neko ko uvek igra od početka do kraja, maksimalno, požrtvovano. Sa njim i Filipom u timu, koji su sa kombinovanim sastavom reprezentacije odradili samo jedan trening, ipak je svima bilo jasno da Srbija ni tada ne može da izgubi. Za reprezentaciju uvek i sve, do poslednjem atoma snage. Davno je odabrao Srbiju umesto Crne Gore, a nema ko ne bi učinio sve i dao mu državljanstvo i pozlatio ga samo da igra za njih… Od reprezentacije neke bogate i moćne zemlje, trenera, kluba, igrača i saigrača… Strahinja Rašović je, igrajući dve godine u Zvezdi sa Andrijom pričao, a to sigurno misli i sada, da bi voleo da celu karijeru provede sa njim u istim klubovima. To isto misli i bilo koji njegov saigrač iz reprezentacije, od recimo kuma Stefana Mitrovića, preko Duleta Pijetlovića, Fiće i ostalih, ali i svih onih koji su sa njim igrali u klubovima.

Pitam se da li se taj čovek ikada umara? Sećam se recimo mečeva sa ŽAK-om, Beogradom, Nisom… bez potcenjivanja bilo koje ekipe, ali “večiti“ su mogli da ih dobiju i bez njega. Zašto se kvasi kada se igra sa nekim lakšim rivalima, često puta sam to pomislila znajući koliko je mečeva na vrhunskom nivou odigrao u reprezentaciji, Ligi šampiona i koliko se daje i troši se, pa i kako ga čuvaju i koliko ga tuku pokušavajući da ga zaustave… Kao što je u utorak uveče stajao mirno i staloženo pored bazena odgovarajući na sva pitanja sa koncima iznad oka, tako je bezbroj puta stajao sa zavijenim prstom, šakom, izlepljen, sav u modricama i ogrebotinama, kao da je upravo završio gladijatorsku borbu.

To je Andrija. Skoči u bazen i igra. Obavi svaki zadatak koji mu se poveri, baš kao letos u finalu SP u Kazanju kada mu je Savić uoči meča rekao da celu utakmicu neće izlaziti iz bazena. Nema problema, odigrao je majstorski i osim zlata dobio i priznaje za MVP. Tako on igra stalno, za klub, za reprezentaciju, a to ko je sa druge strane, Mađarska, Hrvatska, Crna Gora, Pro Reko, Partizan, Zvezda, Banjica ili Nais nije ni bitno.

Na konstataciju da uvek igra bez rezervi, da ne odmara ni onda kada saigrači mogu i bez njega da završe posao, Andrija je samo rekao:

-Pa dobro i slegao ramenima uz poznati karakteristični osmeh na licu. On uživa da igra, a ogromne zasluge nikada ne pripisuje sebi niti sebe stavlja u prvi plan. Tako je bilo i posle meča sa Francuzima.

– Što se ove utakmice tiče, Savić je u dogovoru sa Vujasinovićem odabrao ovakav sastav. Logično je da se šansa pruži mlađima, Filip i ja smo više bili tu zato što nam fale utakmice u klubu i što nam je ovaj meč značio da ostanemo u takmičarskoj formi (sa Pro Rekom igraju samo evropska takmičenja, ne i domaća). Drago mi je što je sve ispalo ovako kako je ispalo na kraju i što je došlo ovoliko ljudi. Ova utakmica će mnogo značiti ovim mladim momcima, neki od njih su prvi put bili na velikoj sceni. Ovo će im biti podstrek za dalji rad – pričao je Andrija za HotSport.

Njima nje trebalo ništa da se kaže, dovoljno je bilo da dva velika majstora gledaju na delu i da uče?

-Ma dobro sad to… Imaju oni sjajne trenere od kojih mogu mnogo da nauče. Eto, imaju šansu i da uče od nas na pripremama i okupljanjima reprezentacije. Koliko sam imao prilike da vidim i da ih upoznam, većina njih su pametni momci. Jako brzo uče i napreduju i ne treba im ništa ponavljati, a kamoli neke osnovne stvari. Neki od njih su sa nama već duže vreme, neki polako prilaze reprezentaciji. Nemamo problem sa mladim igračima, vredni su i imaju pred sobom lepu budućnost – zaključio je Prlainović.

I imaju od koga da uče ne samo kako se postaje vrhunski sportista, kako se igra i ophodi prema reprezentaciji, već i kako se postaje čovek. Mladi gledaju i upijaju, od Dekija i Vujasa, preko Fiće i Prleta i svih ostalih…

Zato smo i gledali defile selekcija koje su osvojile četiri zlata. Talenat, rad, vrhunski treneri i saigrači, srpski inat… Za sada to donosi ovakve rezultate. Klinci i dalje treniraju, ali sa ovakvim stanjem u srpskim klubovima daleka budunost je neizvesna.

I sam Andrija je bezbroj puta upozoravao na to…

0

0