IGRAJ, VOŠO, napadaj, sve od sebe sada daj!

„Boleće. Biće potrebno vremena. Zahtevaće se posvećenost. Zahtevaće se snaga volje. Moraće se donositi zdrave odluke. Zahtevaće se žrtvovanje. Telo će morati da se napregne do maksimuma. Biće iskušenja. Ali, obećavam vam, kada ostvarite svoj cilj, VREDEĆE.“ 

Od svih izreka i citata o pobedničkom mentalitetu, primenjivim ne samo u sportu, već i u životu, verovatno retko koji daje tako dobro objašnjenje o tome zbog čega se svaka žrtva pre ili kasnije isplati, a ujedno i ohrabrenje da se sa borbom i verom nikada ne odustane, ma koliko ponekad sve izgledalo beznadežno…

Pre nešto više od dva meseca, u vreme kada je Sunce ljudima darivalo znoj netražeći njihov napor zauzvrat, na Zlatiboru je, u miru i lepoti tog prirodnog bogatstva ove zemlje, počela da se piše jedna lepa fudbalska priča. Jedan poprilično novi tim, na jednom opet novom početku, nove kvalifikacije za jedno jako evropsko takmičenje, i 100 godina stari dres, i dalje podeljen na belu i crvenu boju…

To je priča koja je, zapravo, počela da se piše još krajem prošle sezone, kada je Vojvodina tek u finišu prvenstva izborila još jedan izlazak van granica Srbije. Na potvrdu tog izlaska, poznatiju kao „licencu“, ovog leta čekalo se nešto duže, iz prostog razloga što je i izboriti je bilo nešto teže. Međutim, kada je i to konačno nekako rešeno, počele su da se pišu i one lepe stranice ovog Vošinog letnjeg putešestvija… 

Na tim lepim stranicama, ostaće zapisano da se protiv predstavnika mađarskog i letonskog fudbala na „Karađorđu“ okupljalo po 10.000 ljudi, da je Stanisavljević izvođenjem prekida podsetio na jednog koji je, u istom dresu i na istom stadionu, iste stvari radio i pre jedno 25 godina, pa da je ostvarena najubedljivija pobeda na strani u jednom zvaničnom evropskom meču u klupskoj istoriji, pa da je Ožegović postigao gol kakav mnogi navijači u onim najjačim evropskim ligama uživo nisu videli nikad, pa da su se ljudi za revanš protiv Sampdorije u poneljak pre podne gurali za ulaznice zbog utakmice koja se igrala u četvrtak uveče, i da je Vojvodina, posle sumorne prošle sezone, ponovo postala tim koji dobija derbije u Novom Sadu…

Sve to, one navijače Vojvodine koji su rođeni pre nego što je njihov klub po drugi i za sada poslednji put osvojio šampionsku titulu, podsetila je na 1998. godinu i ono fenomenalno takmičenje koje je nekad imala UEFA, a zvalo se Inter-toto kup. 

Stabek, Erebro, Baltika, pa onih nezaboravnih 4:0 protiv Bastije, sve do, takođe nezaboravnog, ali i nesrećnog Verdera iz Bremena, kada je onaj nesrećni Torsten Frings uspeo da izjednači na 1:1 i tako spotakne Vojvodinu na svom poslednjem koraku ka plasman u Kup UEFA… Žilić, Šuškavčević, Bratić, Mrdak, Cilinšek, Matijašević, Lazetić, Vranješ, Lerinc, Drinčić, Predić, Vasković, Janković, Belić i ostali ostaju tužni što se najlepša novosadska fudbalska bajka još od 1967. godine nije završila hepi endom, a gotovo 20.000 ljudi na „Karađorđu“ napustilo je stadion znajući da će, nažalost, proći još dosta vremena dok se opet ne pojavi generacija koja će svojom igrom, borbom, kvalitetom i odanošću prema tom istom crveno-belom dresu ponovo naterati ljude da se guraju u redu za ulaznice, pa makar i 90 minuta stajali između dva sektora stolica na stepenicama…

Ta generacija se pojavila, doduše, još pre dve godine, kada je Vojvodina čak bila najbolji evropski tim u kvalifikacijama za Ligu Evrope, ali neke stvari, o kojima se tokom prethodne dve godine i previše pisalo i govorilo, odlučile su da dalje ode klub koji je bio stabilniji, umesto tim koji je bio kvalitetniji… 

No, kada u četvrtak uveče istrče na teren te plzenjske „Dosan arene“, današnjim crveno-belima u glavi svakako ne treba da bude neka prethodna generacija, čiji rezultat su već izjednačili, a sad mogu samo i jedino da ga premaše… Osim onoga što im je Zaga rekao i preneo, mladići u crveno-belom treba da imaju još samo svest o tome da je privilegija retkih da svojim delovanjem i činjenjem u svom životu istovremeno utiču na živote i sreću drugih, a ta privilegija njima se pruža u četvrtak.

Pobedom u ovom prvom meču, koji je važniji od drugog samim tim jer se igra u gostima, momci koji izbore taj rezultat učiniće da svaki navijač Vojvodine sutra dođe na posao kao da je dobio na lotou, ma koliko god da mu plata kasni i skoro svaki dan jedva čeka kraj radnog vremena… A ukoliko se i drugi osećaju dobro zahvaljujući vama, onda je to pobeda koja se ne može izraziti rezultatom.

I zato, crveno-beli, setite se Zlatibora i onih vrelih letnjih dana koje ste nesebično potrošili na rad, znoj i odricanje. Setite se i igrajte za sebe, za trenera koji vas hvali kad god i gde god stigne, ali i za one koji su odvojili od svoje ušteđevine, uzeli od godišnjeg odmora ili naprasno morali na „bolovanje“ da bi se truckali 900 km do tog Plzenja kako bi bili uz vas. 

Igrajte za sve one koji će vas gledati i biti uz vas kraj TV ekrana, igrajte za one koji su zajedno kisnuli na Trgu dok su na video-bimu gledali onu tužnu utakmicu iz Tiraspolja, igrajte za onog klinca koji je plakao kad je Vojvodina izgubila od Vaduca, igrajte i za dete koje sakuplja lopte, a koje vam je, u svoj onoj euforiji, pohrlilo u zagrljaj kada ste dali gol protiv Partizana, igrajte za sve one ljude koji će biti tu uz Vojvodinu i onda kad joj u Superligi bude gostovao tim za koji do te sezone još nisu ni čuli, igrajte za sve one ljude čije ste simpatije pobrali prethodnih nekoliko nedelja, igrajte za one koji su navijali za taj klub i dok su gledali kako im razni Železnici, Zete i ostali sa „Karađorđa“ odnose bodove dok se klub borio za opstanak, igrajte i za one koji su se gurali na stepenicama protiv Bastije i Verdera i koji i dalje čekaju na jednu evropsku Vošinu priču sa srećnim završetkom, igrajte za sve one koji su deo sebe i svog života poklonili Vojvodini, a nažalost nisu više među živima, igrajte za nekog novog klinca koji će isto tako jednom zaplakati zbog Vošinog poraza, ili oduševljen, srećan što sakuplja lopte, nekim novim crveno-belima posle gola euforično skočiti u zagrljaj…

I dobro znajte da ovde nema pritiska koji treba da vas sputa ili omete. Ne, vi ste svačija očekivanja već uveliko premašili, i sada samo treba da uložite maksimum borbe i znanja kako biste znali koje su vam krajnje granice. Sasvim je normalno da postoji određeni strah da se ne doživi poraz, jer strah i pokazuje da čovek jako ne želi da se nešto desi, a samim tim ga i tera na oprez.

Međutim, ne dozvolite da vam strah pri pomisli na poraz bude veći od uzbuđenja pri pomisli na pobedu, i koliko god da je protivnik iskusniji ili uigraniji, ni slučajno ne sumnjajte u to da li možete da ga porazite, jer taj odgovor ste ovog leta već dali i sami.

Vojvodino, MOŽEŠ!

Piše: Miloš Subotin, urednik bivšeg portala Kapiten.rs i dopisnik HotSporta iz Londona

0

0