LEPOTA FUDBALSKOG AVGUSTA I UVEK ISTI MAJ: Hoćemo li konačno gledati film sa nepredvidivim krajem!?

Da li je Simeonov Atletiko bio samo „incident“ u nizu rutinskih majskih ponavljanja?  Dajte nam neku novu Grčku, neki Porto, ma dajte bar Liverpul, Volfsburg, Romu, Valensiju ili Lion! 

Avgust je mesec januar za sve istinske ljubitelje fudbala. Englezi su počeli u poslednjem vikendu za nama, Francuzi takođe, Italijani, Španci i Nemci tek treba da krenu sa startnih pozicija. Ipak, na kraju, u maju, uvek slave isti. Porodica Anjeli i crno-beli deo Italije, Ibrahimović i bogati Sveci iz Pariza, Katalonija, Minhen. Na ostrvu je malo drugačije, ali titula dugo samo menja vitrine klubova iz Mančestera i Čelsija.  

Italijanski klubovi već četiri godine gledaju u leđa velikanu iz Torina. Prethodnih godina se postavlja samo pitanje konačne bodovne razlike. Posle prošlogodišnjeg finala LŠ, Juventus je još moćniji u svakom pogledu. Milanski uspavani giganti se bude ali su još uvek mamurni. Seća li se neko Kapelove Rome iz 2000/2001? Zar ne ide taj pehar uz Totija?

PSŽ je u Francusku doveo Di Mariju; „Anhel je naš adut za ušati pehar Lige Šampiona!“ Svi u glas su to rekli. Oni sa maramama na glavi, kapiten I ostali. Ibrahimović, I pored drugačijih najava, ostaje deo pariskog glamura I svi oni zajedno su već prvaci države. Fudbal bi pobedio i spustio ih na zemlju ako bi se pio šampanjac u prostorijama, recimo Olimpika, lionskog ili marseljskog. Tri godine uzastopno šeici slave.

Koliko vam govori, recimo, kvota od 1.25 na pobedu Bajerna protiv Leverkuzena? Kakve su šanse, na primer, Dortmunda protiv kluba koji im dve godine uzastopno uzme najboljeg igrača? Pozajmi im novac? Desio se Klop, ali kao da neće još dugo. Nije već tri puta za redom.  Zafale li vam ponekad Miske, Džeko i Grafite?

U Španiji večita borba Katalonije i Madrida, onog bogatijeg kluba. Siromašniji, gore pomenuti, na trenutak su vratili veru u nekog novog Davida. Poslednjih jedanaest takmičarskih godina, osim jedne, na postolju su zavšavali Real i Barselona. Mesi i Ronaldo. Dva „državna projekta“, oružja političke borbe, teško može neko ugroziti. Čak i Rafael Benitez, čudotvorac iz Valensije 2004. sada je među njima. 

Najviše znoja za bod potroši se u Engleskoj.  U ligi gde je od pre par godina veća zarada nego u LŠ svi su konkurentni, a titulari uvek isti. Jedan Liverpul, petostruki prvak kontinenta, ne može im ništa. U moru novca koji se potroši, gde je nada za one koji troše manje. Od 2004. i trijumfa Arsenala, na postolju su Siti, Junajted i Čelzi.

Živimo u državi gde se sve deli na crveno i crno-belo. Mnogi jedva čekaju dan u kojem će neka Čuka ili Voša razdvojiti “večite“. Fudbalu je više nego ikad potrebno da Mirko Ivanić podigne pehar. Da Mesi i Ronaldo gledaju u leđa Džeksonu Martinezu, Toti još jednom probudi Rim, Zlatan konačno ne bude broj 1 u nacionalnom prvenstvu, Murinjo čestita pobedu Rodžersu, a Nemačka upozna novog Klopa.     

Piše: Slobodan Višković

0

0