Ivana Maksimović za HotSport: Ponosna sam na uspehe, ali tek me čekaju veliki izazovi

Kalendarska 2013. bliži se kraju i pravi je trenutak za sumiranje učinjenog u godini na izmaku, ali takođe i vreme kada se uveliko znaju planovi za naredni period.

Tim povodom u LORCA organic caffe-u našli smo se sa osvajačicom srebrne olimpijske medalje iz Londona 2012. godine, Ivanom Maksimović. Nasmejana i u dobrom raspoloženju Ivana je sa nama podelila utiske iz godine na izmaku i najavila za srpsko streljaštvo važnu 2014.

– Zadovoljna proteklom godinom, bila je ovo posle Londona najbolja sezona u mojoj karijeri. Dosta dobrih takmičenja, dobrih priprema, cela godina je bila onako baš ‘200 na sat’. Veliki broj turnira, ali dobrih rezultata, dosta osvojenih medalja. Na sve sam ponosna, pogotovo na evropsku bronzu jer od 1971. godine Srbija nije imala to odličje. Ponosna sam na nju, na medalje sa Mediteranskih igara i na kraju kao šlag na tortu finale Svetskog kupa , srebrni globus. To sam oduvek htela da osvojim,  jer tata kući ima tri pa sam želela da ja imam makar jedan – u dahu je započela Ivana. [stextbox id=“hotsport_text_box“ float=“true“ align=“right“]Da li je na pomolu nova tetovaža? – Već dva meseca razmišljam o tome. Ne bi ništa bilo vezano za sport, jer nemam takve ambicije. Rio je sa te strane daleko, verujem da neću prekinuti taliju da ne istetoviram nešto pre Rija. Mislim da ne važi ono ako kreneš jednu tetovažu uvek želiš neku novu, ali želim još neku.[/stextbox]

Od srebra iz Londona prošlo je gotovo godinu i po dana pa nas je zanimalo kako joj taj uspeh izgleda sa ove vremenske distance, ali i koliko joj se život nakon Olimpijskih igara promenio.

– Mnogi koji se bave sportom u Srbiji bi se složili sa mnom da kod nas uspeh traje neki period i onda nije da se zaboravi, nego jednostavno brzina kojom te život vuče, sve to nekako padne u senku, okrećeš se novim takmičenjima i novim izazovima. Tako je i kod mene. Ali i sada kad se prisetim uvek se naježim, neverovatno sam srećna, zadovoljna i ponosna na sebe i na tim. Recimo, ponekad se desi da se po mesec dana ne setim toga. Jer sve je brzo, koliko se spremaš psihički za nova takmičenja, nekako te nosi cela ta reka i mislim da nije isti osećaj kao neposredno posle Londonda. Život mi se jeste promenio, sada je sve transparentno. Dosta medija je prisutno i to je super, prate svako takmičenje i moju karijeru, streljaštvo. Za sada na sreću nisam imala ni jedno negativno iskustvo i ako su me mnogi upozoravali.

U srpskom sportu uslovi za rad i trening nekako uvek predstavljau hroničan problem. Situacija u streljaštvu ni po čemu se ne razlikuje, ali Ivana ističe da je Olimpijski komitet Srbije obezbedio sve što je potrebno kako bi srpski strelci mogli da ostvare najviše ciljeve.[stextbox id=“hotsport_text_box“ float=“true“ align=“left“]Unutrašnja borba tokom gađanja – Desi mi se dok pucam da ne mogu da se koncentrišem jer mislim na neke situacije koje su mi se desile tog dana. Tada sam jednostavno besna na sebe, jer ne mogu da iskontrolišem svoje misli. Onda kažem sebi, to je to, mogu, spremim se i kad trebam da opalim prođe mi kroz glavu ta misao. Tada se iznerviram, jer to ne mogu da iskontrolišem posle toliko godina iskustva, medalja, treninga. Kada se to desi, obično mi mama kaže da se opustim, sutra će biti bolje. Onda ja kaznim sebe tako što pucam još jedan meč.
[/stextbox]

– Uslovi prate sve to što mi radimo. Olimpijski komitet se trudi da nam obezbedi najbolje moguće uslove za sve što radimo od opreme do kvalitetnih priprema i sve što ide uz to. Kako smo se spremali za London tako je sad i za Rio de Žaneiro i stvarno nemam ni jednu zamerku, ali i dalje čekam da se otvori streljana u Beogradu i ako za to još nema naznaka. Ima priča, kojih je bilo i ranije, ali ne znam šta je potrebno da mi kao sportisti uradimo da bi nam umesto odlaska u Kragujevac, Novi Sad ili Nemačku obezbedili streljanu u Beogradu. Završavamo ovu godinu u samom svetskom vrhu i mislim da to jednostavno zaslužujemo.

Respektabilno strelište svetskog nivoa ne bi samo omogućilo dobar rad našim stelcima već bi i srpskoj prestonici donelo i mogućnost organizacije važnih takmičenja.

– S obzirom na to da što se tiče streljaštva spadamo u velike svetske sile, ljudi nas poštuju i žele da znaju kako treniramo, kako se pripremamo i šta je to u nama. Mi nemamo uslove u Beogradu, a opet smo u vrhu. To njima nikada nije bilo pojmljivo, ali verujem kada bi dobili dobar objekat u Beogradu, da bi često bili organizatori velikih takmičenja, kako evropskih, zašto ne i svetskih šampionata.

Naredna godina za srpske strelce biće veoma važna što zbog broja takmičenja ali najviše zbog Svetskog šampionata na kojem će Ivana imati priliku da obezbedi vizu za Rio 2016.

– Sledeća godina će ja sam sigurna biti duplo napornija od ove. Jer ova je trebalo da bude nekako opuštajuća, posle Londonda uvek bude takoreći ‘relaks’ godina, ali je ipak bila jako naporna, a verujem da će sledeća biti još napornija. Očekuje nas Svetsko prvenstvo u Španiji gde se uzimaju prve kvote za Olimpijske igre. Svi se mi onako oštrimo da dođemo do najbolje forme kako bi septembar dočekali na vrhuncu i da što više nas uzme kvotu u prvom krugu i da onda stvarno budemo mirni naredne dve godine i da se bez opterećenja pripremamo za Rio.

Sezona takmičenja započinje u ruskoj prestonici.

– Za celu sledeću godinu imamo određena takmičenja, već u martu nam je Evropsko prvenstvo u Moskvi, što nam je prvi veći test na početku godine. Zatim imamo četiri Svetska kupa, onako na svim stranama sveta. To će nam biti odlični testovi za to Svetsko prvenstvo koje je barem meni neki primarni cilj za sledeću godinu – jasna je Maksimovićeva.

Kao i u svim individualnim sportovima, nekada su sportisti sebi najteži protivnici, a Ivana to odlično razume. [stextbox id=“hotsport_text_box“ float=“true“ align=“right“] Ivana o imenu na Tviteru @ica_silverlady – Nekoliko puta do sada sam htela da promenim svoje ime na Tviteru, ali kad uzmem zlato sigurno je da ću to uraditi.[/stextbox]

– U poslednje vreme se malo teško koncentrišem pred gađanje. Ali naravno da postoje razne tehnike koje koristim. Od disanja, vizuelizacije, često slušam muziku i malo se distanciram. Zamislim sebe kako ću sve to da odradim taktički i tehnički. To je otprilike nekih sat i po pre meča, tako izgleda neka moja priprema. Odvojim se od ljudi, obučem se, imam taj neki svoj ritual kao i svi. Ali muzika me mnogo opušta, čitam i dnevnik u kome zapisujem sve što mi se dešava. Tako da često, skoro svaki put uzmem da pročitam i razgovoram sa mamom koja mi je trener i koja me najbolje razume. Čim me vidi zna da li sam napeta, da li imam tremu i zna da kaže pravu stvar u pravo vreme. Bez nje bi sve to bilo mnogo teže.

Neminovno je bilo još jednom dotaći se londonskog uspeha i koliko on stvara pritisak tokom gađanja.

– Iskreno tokom meča ne, u meču se borim protiv sebe. Postavljam sebi neke ciljeve kako bi rezultatski nadmašila sebe. Imam neke svoje lične rekorde i trudim se da to svaki put bude što bolje i u većini slučajeva to i uspem. Meni se često dešava ono što nije baš čest slučaj da mi na takmičenjima bude bolje nego na treningu. Tako da što se toga tiče ne, ali u finalu kada predstavljaju svakog sportistu posebno, kraj mog imena uvek navedu srebrnu medalju iz Londona. Kada to čujem nekako krene srce jače da lupa, prisetim se toga i onda kad baš krene finale nekako budem sve napetija, puls mi se poveća. Tako da pritisak postoji, tu je negde uvek u glavi, ali navikla sam da se nosim sa tim. Pored mame i tate koji me prate, svuda sam navikla da ih uvek učinim ponosnim, da ne napravim neke greške kojima bi njih na neki način osramotila pred drugima ili da se postide. Već osam godina živim sa tim.

Pripreme, takmičenja, velika očekivanja, te pritisak, sve je tu međutim vremena za sebe Ivana usled velikog broja obaveza ima sve manje.

– Imam jako malo slobodnog vremena, pogotovo onog koje provodim u Beogradu. To je ono što mi najviše nedostaje. Jer kad smo na takmičenjima, tamo smo po deset dana, za moju disciplinu takmičenje traje oko pet dana i onda imam neko svoje vreme da se opustim, obiđem grad, budem sa prijateljima. Ali nedostaje mi vreme u Beogradu, onako da prošetam Knez Mihajlovom, da izađem sa prijateljima, odem u bisokop, pozorište gde zaista nisam bila dugo. Ali volim sve kao i ostali, da onako normalno provedem jedan dan, da mogu da spavam koliko hoću, da izađem kad hoću i da radim te neke normalne stvari koje svi mladi rade – rekla je na kraju Ivana.

hotsport.rs/B.M.

0

0