Feljton: Partizanova dominacija, prvih 12 godina je najteže

Košarkaši Partizana apsolutno su jedinstveni u Evropi. Za poslendjih 12. godina osvojili su isto toliko šampionskih titula, što u tom periodu nije pošlo za rukom nijednom drugom klubu na Starom kontinentu, a crno-belis u to uradli u tri različite zemlje. SR Jugoslaviji, Srbiji i Crnoj Gori i na kraju u Srbiji.

Partizanovcisu za to vreme u finalima po pet puta bili bolji od večitog rivala Crvene zvezde (2006, 2007, 2009, 2012, 2013) i Hemofarma (2004, 2005, 2008, 2010, 2011), dok su po jednom padali Budućnost (2002) i FMP Železnik (2003).

Punu deceniju, ali s pauzom od dve godine koje je proveo u CSKA iz Moskve na klupi crno-belih je sedeo Duško Vujošević. Preciznije, bio je pored klupe, jer on nikad ne sedi, već uvek pored terena skače, sugeriše, a zašto ne biti iskren i reći vrši pritisak na suđenje. Pa to rade svi treneri na svetu, samo on to radi nekako drugačije. Uočljivije, bezobraznije, drskije, ali svakako daleko uspešnije do svih njegovih oponenata.

Ovaj feljton je zamišljen, ne kao potpuna analiza Partizanovih šampionskih godina za poslednjih tuce godina, već samo na kratak osvrt i plitko podsećanje kako je to izgledalo kad su crno-beli započeli najdominantniju vladavinu u Evropi.

Početak istorijskog niza

Sve je počelo tog leta 2001. godine, kad je jedan moj drugar, inače veliki partizanovac rekao: „Nismo mogli da dobijemo boljeg trenera. Otišao nam je Ruso, a došao Dule Vujošević iz Radničkog. Znaš, s njim smo nekada igrali na fajnal foru“.

To je bio početak nove ere srpske košarke. Nismo to tada mogli ni da nagovestimo on kao bolestan navijač crno-belih, niti ja kao neko koji emocije potiskuje u stranu, jer kao novinar na to nemam pravo.

Dve godine pre toga Partizan je u finalima gubio od moćne Budućnosti i te godine su im se osvetili. Dule je napravio tim, koji je konačno mogao da parira neprikosnovenim Podgoričanima, ali ono što je najbitnije, te godine je postavljen sistem, koji će kasnije doneti mnogo sreće svim navijačima crno-belih.

Predsedničku funkciju u Humskoj, od Vlada Divca je preuzeo Predrag Saša Danilović i on je u saradnji s Duletom i sportskim direktorom Draganom Todorićem napravio osovinu koja će narednih godina pokretati „parni valjak“!

U klub nisu dovođeni samo dobri igrači, već oni koji znaju, mogu i na kraju krajeva žele da poštuju sistem. Diktatorski pristup trenera Vujoševića, mnogima se možda nije sviđao, ali samo takvim teškim i napornim radom moglo se doći do rezultata.

Te 2002. godine, kad ni oni najstariji sadašnji prvotimci Partizana nisu bili ni blizu kraja osnovne škole, osvojena je deveta klupska šampionska titula, a samo 12 godina kasnije taj broj se popeo na 20.

Crno-beli su s 40. osvojenih bodova zauzeli drugu poziciju u regularnom delu sezone, budući da je Budućnost s istom zalihom poena bila na čelu. U četvrtfinalu je Crvena zvezda počišćena rezultatom 2:0, nakon toga u polufinalu je na red došao FMP Železnik, ali je i on poražen 3:1, a na kraju je na programu bilo veliko finale protiv Budućnosti.

Šampion se dobio posle samo tri utakmice, a Beograđani su prve dve pobede ostvarili u Podgorici i tako anulirali prednost domaćeg terena ekipe Budućnosti. Najpre je bilo 85:84, potom 74:66, da bi u Beogradu bilo ne ubedljivih, nego preubedljivih 104:80.

Iste godine, osvojen je nacionalni kup, dok u Evropi nije ostvaren zapažen rezultat, zapravo crno-beli su bili tek šesti u svojoj grupi.

Ekipa: Stanojević, Šćepanović, Vujanić, Čanak, Krstić, Materić, Petrović, Ostojić, Avdalović, Glintić, Nađfeji, Gajić, Živković, Samardžiski, Kornel. Trener: Duško Vujošević.

Sutra: 2003. godina

0

0