Nećemo Beograd

Odavno je poznato da su sportisti, a pogotovo fudbaleri najsujeverniji ljudi na svetu. Pred svaku tekmu ponavaljaju besmislene rituale, na teren zakorače određenom nogom, u autu trče za loptom koja im donosi sreću i tako dalje da ne nabrajam gomilu budalaština.

Upravo zbog toga svaka želja igrača da posle neke uspešne utakmice naredni meč igraju baš na tom stadionu može da se protumači kao sujeverje. Pa tako i zahtev reprezentativaca da meč protiv Belgije ne igraju u Beogradu, nego u Novom Sadu gde su deklasirali Vels rezultatom 6:1.

Međutim, ovoga puta u pitanju je nešto daleko značajnije od pukog verovanja u rutine. U pitanju je želja najboljih srpskih fudbalera da važan duel u kvalifikacijama igraju u fudbalskim uslovima, kakvi su vladali pre neki dan na stadionu Karađorđe.

Shvatile su i srpske zvezde da im je dosta razmažene beogradske publike, koja odlučuje koji im je protivnik po volji ili još gore, koji im je reprezentativac „orlova“ po volji, pa zvižde golmanu Vladimiru Stokoviću kad god dobije loptu. O klubaškim podelama neću ni da pričam.

Eto, zbog toga igrači i kompletan stručni štab zahtevaju da meč igraju u Novom Sadu, ali tu postoji jedan veliki problem. FSS je još odavno za mesto odigravanja prijavio Marakanu i veliko je pitanje hoće li sada moći da promeni tu odluku.

Nema veze, čak i da ne uspeju u toj nameri, sada napokon svi, pa i već pomenuta razmažena beogradska publika shvataju da se utakmice reprezentacije ne igraju zbog Partizana i Crvene zvezde ili ovog i onog igrača, da nije važano ime protivnika, već jedino interes Srbije.

0

0