Bio je jedan od najboljih levih bekova Jugoslavije i Srbije i Crne Gore.

Rukometaš kome su pobede bile u krvi Danas Ivan Lapčević važi za ostvarenog porodičnog čoveka i sportskog radnika. Sa Lapčevićem smo govorili o rezultatima Srbije na Svetskom prvenstvu, stanju rukometa, ali i mnogim drugim temama.


Ivan Lapčević (42) karijeru je počeo u Aleksandrovcu, nastupao je za niški Železničar, odakle je otišao u Barselonu, potom u Gumerzbah, Vesprem, Puerto Sagunto, a karijeru je 2012. završio u Romanji. Dobro mu je poznata važnost malih sredina za razvoj sporta.

– Rukomet u Srbiji se mnogo promenio i to nažalost na gore. Nekada je to bio prepoznatljiv sport sa svojim pečatom, gde su hale širom države bile ispunjene do poslednjeg mesta. Centri poput Niša, Leskovca, Šapca, Aranđelovca, Crvenke, Kaća, Beograda, Priboja, Kikinde, Pančeva i mnogih drugih gradova bili su poprište vrhunskih rukometnih predstava za koje su ti gradovi živeli. Danas rukomet praktično nikoga ne interesuje. Hale su prazne, a utakmice dosadne. Igrači su neprepoznatljivi i jednostavno rukomet diše na škrge i održava se poslednjim atomima snage. Uskoro će doći do definitivnog gašenja i onog minimalnog uzbuđenja koje trenutno postoji i postaćemo amaterski sport, ističe Lapčević.

Koliko je za razvitak rukometa bitno ‘oživeti ga’ u malim sredinama?

– Istorija rukometa krojila se u malim sredinama. Vremenom su veliki gradovi počeli da rađaju velike klubove, ali i dalje male sredine igraju veliku i značajnu ulogu u okviru rukometnog sporta. Danas postoji ravnoteža između velikih gradova gde se igra rukomet, ali činjenica je da je rukomet sport manjih sredina i da se treba vratiti tom izvornom principu. Ono što je prirodno, uvek je i najjače. Male sredine su bile i biće srce rukometa.

Sa reprezentacijom tadašnje Jugoslavije Lapčević je osvojio bronzanu medalju na Svetskom prvenstvu u Egiptu 1999. godine. Ponovio je isti uspeh i u Francuskoj 2001. Izmedju ova dva prvenstva igrao i polufinale Olimpiskih igara u Sidneju. U teško vreme za našu državu tada je rukomet bio jedna od svetlih tačaka po kojoj smo bili prepoznatljivi u svetu. Nažalost, rukomet je danas sport na marginama našeg društva. 18. mesto na ovogodišnjem svetskom prvenstvu u Nemačkoj i Danskoj to i potvrđuje

– Rezultat Srbije na ovogodišnjem prvenstvu je očekivan. Ranijih godina postojala je nada, a izostajali su rezultati. Ovoga puta nije bilo ni nade. Zato se ovaj katastrofalan rezultat doživljava kao normalan. Bez velikih pritisaka na stručni štab i igrače, koji zaista nisu ništa krivi. Dobili smo rezultat adekvatan kvalitetu koji posedujemo. Pravo pitanje je ono – kako smo uspeli da spustimo kvalitet na tako nizak nivo?

Koliko je Srbija daleko od medalje?

– Srbija je danas miljama daleko od medalje. Veoma smo lak zalogaj za vrhunske reprezentacije, a njih ima sigurno desetak. Mogu da nas dobiju u svakom trenutku i bez mnogo muke. Sa reprezentacijama srednjeg kvaliteta možemo da se nosimo, ali ne možemo lagano da ih dobijemo. Mi smo na nivou srednjeg kvaliteta, sa tendencijom pada na dole, a to nije isti nivo i dimenzija koji su potrebni za osvajanje medalje.

Da li bi razmotrio ulazak u trenerske vode i eventualno sedanje na klupu reprezentacije?

– Biti trener u Srbiji je jako težak posao, zato što uslovi za rad trenera su nezamislivo komplikovani. Kao trenutni trener mađih kategorija mogu da kažem da ambijent rada sa pionirima, kadetima, juniorima, nije ništa jednostavniji od ambijenta takmičenja nacionalnih selekcija. Očekivanja su velika, a uslovi za rad i stvaralaštvo i više nego loši. O sedenju na klupi reprezentacije ne razmišljam ni u jednom trenutku, jer sam svestan da je to cilj koji bi bio logičan san svakog trenera na svetu. Izuzetak je naša zemlja, gde je biti u reprezentaciji ili pri njoj više kazna nego nagrada. Na tom mestu morate biti spremni da doživite i vidite sve, pa čak i ono što u najvećem ludilu niste mogli da zamislite. Svi sanjamo snove, nadajući se da će nam njihovo ostvarenje doneti ogromnu radost i ispunjenost, osim u našem rukometu, gde je san ne mešati se puno. Biti daleko, izbeći po svaku cenu blamažu i negativna iskustva koja nam ostaju nakon svakog novog rukometnog angažmana.

Šta treba preduzeti da rukomet vratimo na zdrave noge?

– Mnogo toga. Potrebno je krenuti od početka, ali to podrazumeva aktivnog čekanja i sušnih rezultatskih godina. Moramo poput bebe krenunti od početka i učiti da hodamo korak po korak. Međutim, s obzirom da nema srpljenja, mudrosti i taktičnosti, ostaće sve kako jeste.

Da li pratiš dešavanja u niškom Železničaru?

– Drago mi je da postoje ulaganja i želja da se Želja vrati među rukometne velikane i počne da funkcioniše na evropskom nivou. Međutim, još uvek je to jako daleko od onoga šta je potrebno. Klub stoji na krhkim i nestabilnim nogama i veliko je pitanje šta će se desiti narednih meseci i godina.

Da li bi mladi sportisti trebalo da jure po svaku cenu inostrane karijere?

– Da imaju kvalitet ovde gde jesu sigurno ne bi jurili nešto bolje. S obzirom da ga nemaju i vide da gube svoje dragoceno vreme, mladi traže način i put koji će ih odvesti do željenih rezultata. Organizovan, ambiciozan klub sa perspektivom za mlade igrače, to je želja svakog od njih. Pošto to ne mogu da dobiju kod nas, igrači masovno odlaze u inostranstvo. Međutim, i tamo umesto da rade sa njma, da ih obučavaju, oni jednostavno očekuju da im mlad igrač reši problem i da odmah krenu da pobeđuju. Pod ovakvim pritiskom igrači padaju jer ne mogu da se nose sa tom odgovornošću i umesto da napreduju oni stagniraju. Tako da smo u raskoraku. Jednostavno nikako nije dobro otići mlad u inostranstvo, ali sa druge strane, nije dobro ni ostati ovde i igrati u letargičnom okruženju.

Prošao si ‘sito i rešeto’ u karijeri. Neki savet za te mlade igrače?

– Moraju da se bore i ne smeju da odustaju tako lako. Rukomet je sport koji ulazi u krv čoveku i teško iz nje izlazi. Ako ima talenat, mlad igrač bi trebalo da pokuša sve da bi naplatio svoj talenat, u svakom smislu te reči. Kroz bogata iskustva života, druženja, prijateljstva, putovanja, finansije i pre svega medaljama na velikim takmičenjima.