Olimpijske igre su završene, srpski sportisti mogu dobrim delom biti zadovoljni, ali je bilo i onih koji su razočarali navijače, poput streljaša. Trener Ivane Maksimović, njen otac Goran, obratio se javnosti otvorenim pismom.

Povezane vesti

Pismo, bez izmena, prenosimo u celosti:

„DA SE NE PONOVI – MOJ OSVRT NA OLIMPIJSKE IGRE RIO 2016

Pre nego se obratim javnosti, zelim od srca da čestitam svim osvajačima medalja koji su na briljantan način proneli slavu države i srpskog sporta na OI, ali i svima koji su se  kvalifikovali i učestvovali, što je veliki uspeh.

Želim da se zahvalim Ministarstvu omladine i sporta i OKS na finansijskoj podršci bez koje nije bilo moguće realizovati program priprema u celom olimpijskom ciklusu.

Po završetku Olimpiskih igara u Riju želim da dam osvrt na događaje koji su prethodili odlasku na OI, a za koje smatram da su možda uticali na mentalnu stabilnost naših strelaca u Riju kako je to sportski direktor reprezentacije ocenio na kraju. Posvetiću se samo mom strelcu, Ivani Anđušić Maksimović.

Odluka i posebno obrazloženje sportskog direktora streljačke  reprezentacije, da u stručni štab za Rio ne uvrsti  trenere strelaca iz Prve grupe kategorisanih u OKS, već trenera koji na više od pola priprema i takmičenja uopšte nije bio sa timom, izazvala je veliko negodovanje u skoro celom timu. Na sastanku sa strelcima i njihovim trenerima, sportski direktor je dao ’ „stručno obrazloženje“ – da nikad do sada nije bio na OI i da najverovatnije neće imati drugu priliku da ode.
 Odluka je Ivanu dosta pogodila, jer je predstavljala poniženje i omalovažavanje svega  postignutog u karijeri.  I ako je jedini naš strelac koja je u kontinuitetu od Londona , svake godine osvajala medalje na velikim  takmičenjima, srebro na OI i tri evropske medalje, sportskom direktoru nije bilo dovoljno. Odluka je donesena pred sam put na OI i nije dala mogućnost za adekvatnu reakciju ili popravak. Da li je i jedan naš sportista, koji je bio kandidat za visok plasman, bio bez svog trenera u Riju ili u kvoti OKS ili o trošku Saveza? Mislim da nije. Jedino se to dogodilo kod strelaca.

Upoznao sam Olimpijski komitet Srbije o ovome i zatražio pomoć da kao njen lični trener idem na OI. Ponuđeno mi je jedino što je moglo u tom trenutku, smeštaj s kojim su raspolagali. O tome sam upoznao Generalnog sekretara i uputio molbu  UO saveza da mi pokriju troškove odlaska u Rio. Dobio sam odgovor posle tri dana od predsednika Saveza da to nije u finansijskom planu i da Savez ne može to da finansira. Ako OI nisu u finansijskom planu saveza koji kompletno funkcioniše od budžetskih sredstava, bez sponzora i donatora, sta jeste!? A imali smo za gala ispraćaj na OI. 

Takva odluka je prelila čašu nepoštovanja, degradiranja i omalovažavanja Ivane, kao jednog od najuspešnijih naših strelaca u poslednjoj deceniji i mene kao sportskog stručnjaka koji je doneo tri medalje sa OI kao selektor reprezentacije Srbije – jedna iz Atine i dve iz Londona.
 Otišao sam za Rio o svom trošku, da pokušamo da četiri godine napornog rada i odricanja dovedu do rezultata. Dosta ljudi iz streljackog sveta i rukovodstva mislilo je da idem o trošku Saveza. Toliko o transparentnosti i objektivnom obaveštavanju javnosti.

Svi koji su bili na OI znaju koliko je teško kretati se, prevoziti, posebno ući na borilišta , bez akreditacije.
 Za prvo Ivanino takmičenje sam stigao kada je već bila na vatrenoj liniji i ako sam krenuo tri sata ranije, a njen psiholog Đorđe Koldžić, koji je takođe bio van tima, pola sata po završetku njenog gadjanja. Zbog toga nismo ni uspeli da odradimo pripremu pred samo takmicenje kako smo  planirali.

Uprkos svemu, Ivana je skoro perfektno gađala kvalifikacije vazdušnom puškom. „Ubila je“ 399 krugova, 39 centara i samo jednu devetku. 9,6 i za 0,5 krugova nije ušla u finale. Falilo joj je samo malo sportske sreće. Njen stručni tim je u potpunosti podržao Ivanu  da  nosi zastavu na otvaranju OI, jer je izuzetna čast da na taj način predstavljaš zemlju i predvodi  najbolje sportiste koje Srbija ima. To je bio samo dodatni motiv da da 100% sebe na strelištu što je uradila. Ivana je fizički spremna i nije joj bio nikakav napor da 50-tak metara pronese zastavu svoje zemlje, a već oko 23.30 je bila u krevetu. I bez otvaranja, ne bi ranije zaspala jer svi vrhunski sportisti znaju kakva je noć pred takmičenje.

Sve ovo sam izneo ne da bih pravdao Ivanu ,već da ukažem na propuste koji ne smeju da se dešavaju u buduće, jer imamo strelce vrhunske klase ali i rukovodstvo koje to ne može da prati.
 Deset dana po završetku igara , ni predsednik,  generalni sekretar, niti iko iz Upravnog odbora nisu našli za shodno da se obrate javnosti i barem zahvale našim strelcima na borbenosti i maksimalnom trudu. Nismo doneli očekivane rezultate, ali streljaštvo je sport koji je od 1988.godine doneo 12 olimpijskih medalja Srbiji.

Drugim trenerima ostavljam da odluče, da li će izaći u javnost s onim što pričaju nezvanično“.

Goran Maksimović