Saša Đorđević nikada nije bežao od otvorenog razgovora o srpskoj košarci, a sada je ponovo dotakao nekoliko tema koje već godinama izazivaju polemike.
Trener Bahčešehira zapitao se zbog čega domaći klubovi ne koriste evropska takmičenja kao prostor za rast, zašto se gotovo čitava košarkaška javnost bavi Evroligom, ali i zbog čega mladi srpski igrači sve teže dobijaju priliku da kroz seniorsku košarku izgrade ozbiljne karijere.
Đorđević je o svemu govorio u velikom intervjuu za Meridian sport, nakon odličnog početka sezone Bahčešehira i istorijske pobede nad Fenerbahčeom rezultatom 98:83. Bio je to prvi trijumf njegovog kluba protiv velikog gradskog rivala, ali se razgovor ubrzo sa turske košarke preselio na situaciju u Srbiji.
„Zašto su nam svima puna usta Evrolige?“
Đorđević smatra da srpski klubovi ne bi trebalo da gledaju samo ka najvišem nivou evropske košarke. Kao veliki problem vidi preskakanje stepenica i nedovoljno korišćenje drugih međunarodnih takmičenja za razvoj igrača, klubova i čitavih košarkaških sredina.
„Ne bih tako analizirao, samo bih postavio pitanje: ‘Zašto naše ekipe ne igraju evropska takmičenja?’ I zašto ne igraju sa jasnim ambicijama da probaju da osvoje neko od njih. Liga šampiona, FIBA Evrokup… Zašto su nam svima puna usta Evrolige? Svi se bavimo i svi smo stručnjaci samo za Evroligu. Čekajte malo, nemojte da preskačete stepenice! O čemu pričate? Pa, pokažite stručnost na nekim drugim nivoima.“
Ideja nekadašnjeg selektora Srbije jeste da se kroz evropske utakmice ponovo podignu klubovi iz sredina koje imaju ozbiljnu košarkašku tradiciju.
„Podignite svojom stručnošću sredine do šanse da se nešto osvoji. Pa kroz trofeje izgradite neke momke, sredine, entuzijazam, probudite navijačke uspavane lepotice iz naših gradova koji imaju košarkašku istoriju.“
Za Đorđevića cilj ne mora odmah da bude osvajanje evropskog pehara. Važno je da klubovi imaju ambiciju i da domaći košarkaši dobiju mogućnost da kroz takve utakmice stiču iskustvo.
„Zašto se ne potruditi i reći: Mi hoćemo da idemo do kraja, da uđemo u prve četiri, pa da probamo da dođemo do finala, da odigramo ponovo neko finale na tom nazovi nižem nivou. Ne moraju čak ni da dođu do kraja, već da kupe iskustva igrajući protiv boljih, snažnijih, jačih ekipa. Mi o tome uopšte ne vodimo računa.“
„Ma, dosta bre! Dajte da se priča o košarci!“
Još direktniji bio je kada je tema postao razvoj mladih igrača.
Đorđević smatra da srpska košarka mora mnogo više da se bavi onim što se događa na terenu i putem koji talentovani košarkaši treba da prođu od mlađih kategorija do ozbiljne seniorske uloge.
„Slušamo stalno o nekim statutima i pravilnicima… Ma, dosta bre! Dajte da se priča o košarci! O košarci koja ne daje šansu deci sa naših prostora da izrastu, pa da za dve-tri godine zakucaju na vrata velike ekipe, ne samo naše nego i evropske i da naprave karijere.“
Srbija, prema njegovim rečima, i dalje ima talentovane generacije. Problem vidi u tome što uspeh u mlađim kategorijama mora da bude praćen ozbiljnom prilikom u seniorskoj konkurenciji.
FOTO: Screenshot
„Imamo mlade reprezentacije koje dolaze do finala, postoje neki momci koji su igrali ta finala, od Topićeve generacije, pa evo sada Kusturice. Zašto se bojimo da damo šansu mladima i pustimo ih da igraju?“
Đorđević: „U svakom klubu sam imao igrača od 18 godina u petorci“
Svoj stav Đorđević zasniva i na iskustvu iz trenerske karijere.
„Pričate sa čovekom koji je u svakom klubu, bukvalno gde god sam radio, imao igrača od 18 godina u petorci. U svakom! Sa čovekom koji je tako naučen još kad je bio mlad igrač. Ja sam dobijao takvu šansu i znao da uz četiri iskusna igrača mogu nešto da doprinesem.“
Tokom trenerske karijere radio je sa brojnim mladim košarkašima, među kojima su bili Danilo Galinari, Alesandro Đentile, Jorgos Papajanis, Vasilis Haralampopulos, Mario Hezonja, Mario Nakić i Alesandro Pajola.
Upravo je Pajola danas jedan od primera na kojima Đorđević objašnjava koliko poverenje trenera može da utiče na razvoj mladog igrača.
„Zašto mi nemamo nekog takvog Pajolu?“
Italijanski reprezentativac je ovog leta, posle deset godina u Virtusu, stigao u Partizan.
Đorđević ga izuzetno dobro poznaje iz zajedničkog perioda u Bolonji i ne krije zadovoljstvo što će ga sada gledati u dresu crno-belih.
„Mnogo mi je drago što je tamo! Zaslužuje svaki minut proveden na terenu, to je zlata vredan momak i igrač. Daće doprinos, kao što je već i dao na prvoj utakmici. Zna košarku, vole ga saigrači, cene treneri. Uvek daje 100 odsto sebe. Čuli smo se ovog leta.“
A onda je postavio pitanje koje najbolje opisuje njegovu poruku o razvoju igrača u Srbiji:
„Zašto mi nemamo nekog takvog Pajolu? Zašto kod nas nekog klinca koji odigra dobro, neki trener ne istrpi kao što sam tad ja odlučio sa njim.“
Đorđević je potom objasnio da Pajolina minutaža u Virtusu nije bila slučajnost. Bila je rezultat svesne odluke da se ulaže u mladog igrača, čak i kada je u tom trenutku postojao kvalitetniji izbor.
„Kad sam bio u Virtusu, prišao sam mu i rekao: ‘Kape, ti si u ovom trenutku bolji od njega, ali odlučio sam se za Pajolu jer je on budućnost italijanske košarke.’“
Takav pristup nije prvi put primenio u Bolonji. Slično je postupao i ranije, a kao posebno upečatljiv primer izdvojio je Danila Galinarija.
Italijan je u Milanu sa samo 18 godina dobio veliku ulogu, uprkos tome što je tako mlad igrač neminovno prolazio kroz oscilacije.
„Amerikancima sam u Milanu, kad je Galinari imao 18 godina, kazao: ‘On će igrati 30 minuta, budućnost je kluba i italijanske košarke. Biće u NBA i vi to morate da istrpite.’ Rekli su: ‘OK treneru, jasno nam je, nema nikakvih problema.’ I igra mali, igra loše, ali igra. Pa se trudi, pa igra dobro. I ne može drugačije da izraste.“
0
0
Loading ...
