Nešto više od nedelju dana deli nas od novog borilačkog spektakla u organizaciji Balkan Boxinga i No Limit Fighting Networka u Sarajevu. Ukupno deveti po redu Balkan Boxing biće održan u hotelu “Malak” u Sarajevu, 24. jula.
Sve je spremno za to da region još jednom u ringu vidi najbolje boksere sa ovih prostora, pa ćemo između ostalog gledati i borbe Almira Memića, Benjamina Poturka, Ahmeda Džananovića, Miloša Janjanina, Lea Cvitanovića…
Paralelno sa organizacijom Balkan Boxing 9, imali smo prilike da vidimo i novi Bokscast, u kojem je nedavno gostovao upravo Almir Memić, koji je pričao i o rivalstvu sa Jovanom Nikolićem, dok je u narednoj epizodi gost bio upravo Jovan Nikolić.
On je pričao o odnosu kakav ima sa Memićem, njihovoj poslednjoj spektakularnoj borbi, ali i najavljenoj profesionalnoj borbi njih dvojice, gde će oba boksera dobiti po 100.000 evra honorara, prema rečima Nenada Borovčanina, prvog čoveka Bokserskog saveza Srbije.
U novoj epizodi “Bokscasta” Jovan Nikolić je podelio i neke eomotivne priče iz svoje karijere za koje niko do sada nije imao priliku da čuje.
Posebno se izdvaja ona kada je boksovao za Srbiju na Evropskom prvenstvu faktički jednom i to „slabijom“ rukom, jer mu je druga bila slomljena. Samim tim činom pokazao je koliko znači boriti se za svoju zemlju.
Jovan Nikolić nas je pre svega uveo u to kako je došlo do povrede.
– Dolazimo do narednog Evropskog prvenstva. Ja povređen. Mislim da neću napraviti ništa. Rekao sam sebi: „Baš katastrofa.“ Na sparingu lomim šaku. Imao sam neke rukavice koje su bile istrošene već dve godine. Rekoh, ajde da odradim još jedan sparing, ne znam ni sam zašto ih nisam zamenio. Sve mislim mogu još da traju. Drugar digne gard, ja bacim desni kroše i pogodim ga pravo u čelo. U tom trenutku osetim kao da mi je neko zabo nož u šaku – počinje priču Nikolić, pa nastavlja:
– Odmah bacam rukavice, skidam bandažu i stavljam ruku pod hladnu vodu. Već kreću suze, ali ne od bola, nego od besa. Neverovatno koliko sam bio besan. Što baš sada? Treba da radim najbitnije takmičenje u karijeri, a meni puca šaka ili šta god da je bilo. Završim trening i odem pravo u Urgentni da se snimim. Kažu mi: „Nije ti ništa. Drži led, namaži kremu i biće sve u redu.“ Ali meni je sve to bilo sumnjivo – istakao je srpski bokser.
Iako je osećao neverovatan bol, Jovan Nikolić uopšte nije posustajao sa treninzima.
– Prođu tri dana. Držim led, ali ništa se ne menja. Otok isti, bol isti. Kažem sebi: „Dobro, treniraću samo levom rukom, pa šta bude. U međuvremenu idem na terapije i radim shock wave. To je terapija udarnim talasima koja služi za razbijanje kalcifikata, ali nikako nije za prelom. Ja sam radio shock wave na prelom. To uopšte ne bi smelo da se radi – rekao je Nikolić, pa dodao:
– Ne možete da zamislite kakve sam bolove trpeo. Govorio sam sebi: „Ako hoćeš da budeš šampion, izdrži ovaj bol.“ Gurao sam sebe preko svake granice, a zapravo nisam imao pojma šta radim. Isto kao kada sam ranije povredio leđa i terao preko bola. Zato uvek kažem ljudima – kada se povredite, budite pažljivi prema sebi. Dobro proverite šta je u pitanju, jer nemate pojma šta može da se desi ako pogrešite terapiju.
Problemi su krenuli da se gomilaju pred pomenuto prvenstvo.
– Nisam mogao da skinem kilažu. Zaglavio sam na 77-78 kilograma i nema šanse da spustim težinu. Trčim po Avali, ne jedem ništa, ruka me boli, para nema, sve mi se skupilo. Auto mi se pokvario. Vozio sam Alfu, sipao neko loše gorivo na lošoj pumpi i auto više nije hteo da vuče. Ostavim ga kod kuće i uzmem mamin Punto 1.2 iz 2001. ili 2002. godine. Raspada se. A po Beogradu moraš da budeš brz, svuda juriš, a ja sa Puntom idem 80 na sat autoputem – priseća se Nikolić i dodaje:
– Sve je bilo protiv mene. Slomljena šaka, gladan, nervozan, bez para… Da ne ispadne sada neka tužna priča, ali stvarno mi je tada bilo teško. Sve me je stislo, ali rekao sam sebi: „Idem na Evropsko, pa šta bude.“
Kada je stigao na Evropsko prvenstvo, krenuo je da radi i adrenalin.
– Sećam se da sam primio kortikosteroide. Dobili smo sva odobrenja od Antidoping agencije i rekli su da probamo blokadu, možda će pomoći. Međutim, nije pomogla apsolutno ništa. Mene je šaka bolela svaki put kada udarim. Ali čim uđem u meč, kao da nije bilo ničega. Prvi meč radio sam protiv Grka. Rekao sam sebi da neću da forsiram desnu ruku, nego da ću sve odraditi levom. On zatvoren, ide napred, a ja samo levom rukom i pobedim ga. To mi je i danas fascinantno – seća se svoje prve pobede, a potom i drugog meča:
– Mislim da sam tek pred drugi meč primio blokadu, ali ni tada nisam osetio neku razliku. Posle svakog meča imao sam oko 75 kilograma. Noćima nisam spavao. Dobijem temperaturu usred noći, preznojavam se. Verovatno organizam doživi ogroman šok od skidanja kila, stresa i svega što se dešava. Ujutru ustanem, izmerim se, doručkujem i čekam novi meč. Posle meča me Petar pokupi i odmah idemo u Ahilej teretanu da skidam kilažu. Obučem šuškavac, majicu, još jedan šuškavac preko, kapu, patike… Sat vremena trčim, pa još petnaest ili dvadeset minuta vozim bicikl. Posle toga idem u saunu. Ne odjednom, ali ukupno još pola sata. A ja već mrtav. Odradio paklen meč, pa odmah pravo na skidanje kila. Sa 75 kilograma uveče spustim na 71. I tako svaki drugi dan. Raspadao sam se.
Teški momenti doveli su do toga da i jedan bokser kakav je Jovan Nikolić zaplače.
– Sećam se jednog trenutka kada izlazim iz teretane pored košarkaške arene. Više mi je muka od svega. Krenem da plačem. Zvuči možda glupo, ali nije to više bio samo fizički umor. Psihički mi je postalo preteško. Govorio sam sebi: „Bože, je l’ mora baš sve ovako da bude teško? Samo da prođe ovo.“ Ipak, meč za mečom prolazi. Hvala Bogu, tokom borbi me šaka nije bolela. Kažu da je to adrenalin. Čim siđem sa ringa i udarim negde rukom, odmah zaboli, ali tokom meča ništa – istakao je Nikolić, pa se prisetio i velikog finala.
– Kada je došlo finale, nisam ga doživljavao drugačije od prethodnih mečeva. U drugi i treći meč sam već ušao punom snagom i udarao normalno, posebno protiv Španca. Tako da sam i u finalu dao pun gas. Najkritičnije mi je bilo u trećem meču protiv Savkovića. Na sparingu sam protiv njega bio mnogo dominantniji nego na samom meču. Tada sam se malo pogubio i pitao se šta se dešava, ali sam uspeo da izguram i taj meč. Posle toga dolazi Moldavac. Mislim da mi je upravo ta pobeda protiv njega bila najslađa od svih. Vratio sam se na ono što se desilo dve godine ranije, kada mi je uzeta pobeda. Bio sam besan i na njega. Čak smo se posle toga dopisivali. Pisao sam mu: „Je l’ moguće da se toliko raduješ i da kačiš sve to, a znaš da nisi bio bolji od mene?“ Da mi je samo napisao: „Brate, takav je bio biznis. Sredili su mi pobedu“, rekao bih: „Dobro, u redu.“ Ovako je rekao nešto „Sudije valjda znaju posao“, pa sam ostao nedorečen i besan na nepravdu. Nisam mogao da shvatim kako može iskreno da bude srećan zbog nečega za šta zna da nije zasluženo.
Zaključio je da je zbog toga bio presrećan što je svojim rukama zadovoljio pravdu.
– Zato sam te dve godine nosio u sebi. Kada sam ga ponovo dobio za protivnika, rekao sam sebi: „Sad ću da ga otkinem.“ I stvarno jesam.
Sigurno je uz mene bila i viša sila. Mi ni ne vidimo šta se dešava oko nas. Kad je neka teška situacija, a nešto te nosi. Ko te drugi nosi, nego Svemogući. Prikazuje mi se Bog kroz mnoge situacije i mnogo puta mi je pomogao – poručio je Jovan Nikolić.
Čitavo gostovanje Jovana Nikolića u podkastu “Bokscast” možete ispratiti putem zvaničnog kanala Balkan Boxinga.
0
0
Loading ...
