Legija stranaca koja baš i nije samo prepuna stranaca, neznalice iz uprave koje ispade da znaju mnogo i neograničen budžet koji je morao da odustaje od brojnih imena zbog jačih ponuda!
Februar 2026. doneo je još jedan trofej u vitrine Crvene zvezde. U finalu Kupa Radivoja Koraća savladana je Mega, a predsednik kluba Željko Drčelić podigao je svoj peti pehar od dolaska u klub. Iako su trofeji u Nišu postali gotovo podrazumevani, ovaj ima simboliku mnogo širu od jednodnevnog slavlja – predstavlja potvrdu sistemskog rasta koji traje već nekoliko sezona, a ne namerava uskoro da stane kako stvari stoje.
Od trenutka kada je Drčelić preuzeo odgovornost, Crvena zvezda je počela transformaciju iz stabilnog učesnika Evrolige u klub koji realno pretenduje na minimum – fajnal-for. Taj iskorak nije bio rezultat slučajnosti, već kombinacije jasne strategije, infrastrukturnog ulaganja i hrabrih sportskih odluka, a ne neograničenog budžeta, nesposobnosti uprave i gomile stranaca – to je sve daleko od istine da dalje ne može biti.
Često se kritikuju neki potezi uprave, pre svega neosnovano. Jedna od kritika je produženje ugovora Janisu Sferopulosu, koji je počistio Željka Obradovića u finalu i nije mu dozvolio da pogleda ni ka jednom peharu za vreme njegovog mandata, tog istog Željka koji je bio, jeste i još dugo će biti nedodirljivo i nedvosmisleno najveće ime evropske košarke.
Takođe, sastavljan je tim, doduše kao kalem na ne baš idealno i kvalitetno sastavljen tim iz 2023, koji je u januaru završio planove za Evroligu i borbu za Top 8, jer je sezonu završio sa samo 11 pobeda ukupno, da bi dogodine, na istom uzorku mečeva, Sferopulos i nova ekipa došli do rekordnih 18 pobeda u regularnom delu takmičenja.
Potom su počeli da se produžavaju igrači sredinom sezone, više niko ko je nosilac Crvene zvezde i neophodan ne napušta tim zbog boljih ponuda iz nekog Virtusa, Armanija ili slično, već se nosioci poput Džoela Bolomboja usred sezone čašćavaju višegodišnjim ugovorima. O porodičnosti kluba, nakon što je gotovo godinu dana bio precrtan, niko nije ni pomislio da digne ruke od Džoela, iako se ima para, već se čekalo da se vrati gde pripada, pa da se vidi koliko može – a može baš mnogo.
Dodajmo i da nikada ranije Crvena zvezda nije imala ovakvu posetu i kontinuitet u Beogradskoj areni. Jeste Pionir, pre svega meni, ali i mnogim navijačima, draži za igranje utakmica i gledanje mečeva, ali je napravljen održiv sistem gde je Crvena zvezda sada postala najgledanija, a kontinuirano je već dve godine među dva najgledanija kluba Evrope.
Crveno-beli su prvi put od početka novog formata u dve vezane sezone ozbiljan faktor u Evroligi. Tim je počeo da se sklapa mnogo hrabrije. Realno, ima mnogo više para, ali one nisu pale sa neba Željku Drčeliću i upravi, nego je strategija kluba takva da se ide unapred, na bazi koja je već postojala, shodno mogućnostima velikana kakav je Crvena zvezda. Kada se uzme armija navijača i sposobnost ljudi koji rade tu, te kultni status Zvezde u Srbiji, Crvena zvezda ima lestvicu za te mogućnosti postavljenu baš visoko.
Niko nije branio drugim evropskim klubovima da dovedu, ružan izraz ali često čitan ili čut čak i od ljudi iz sveta košarke, „poluraspadnutog“ Šemija Odželejea, koji je bio ispodprosečni, marginalni košarkaš samo godinu dana ranije u Evrokupu, u karijernom padu forme. Niko nije branio ostalima da, iako su želeli ali samo kao igrača uloge koji će tu i tamo šutnuti, dovedu kriznog Džordana Nvoru iz Efesa i dopuste mu da bude ono što jeste – najbolji napadač sa pozicije tri u Evropi.
Niko nije branio ostalim klubovima da prečešljaju slabija takmičenja pa dovedu Tajsona Kartera i Ebuku Izundua, koji su (Karter je pokazao da može mnogo u Evroligi pre embolije) postali integralni deo sastava, umesto da traže nekompatibilne i nezadovoljne članove evroligaških klubova ili one iz NBA.
Pa iako je lako mistifikovati neka dovođenja kao zaslugu pojedinih legendarnih plejmejkera, pogledajte malo u pravcu Milana Dozeta i Milana Tomića, možda vidite nešto interesantno – figurativno oguljena kolena celog leta oko sastavljanja ovog tima. Dajmo poštovanje i ljudima koji to zaista zaslužuju, s vremena na vreme.
A na kraju je došao i Saša Obradović, trener koji je bio neophodan Crvenoj zvezdi da bi postala ovo što jeste ove sezone – prava mašina protiv koje je malo ko favorit, i to na svom terenu. Postoje timovi koji se nabrajaju na prste jedne ruke i koji mogu da uđu u meč sa crveno-belima kao neko od koga se očekuje pobeda. Košarkašku viziju Janisa Sferopulosa u delo je pretvorio Saša Obradović, a ona sada izgleda prilično moćno.
Bilo je i grešaka, nedvosmisleno. Veteranski tim prošle godine ostao je bez goriva u martu, ali i to je pravo malo čudo da se ušlo u deset, kada uzmemo u obzir stanje tima koji je, ironično, uzeo tripletu (to najviše govori o znanju Janisa Sferopulosa). Bilo je tu igrača koji su daleko kvalitetom od Evrolige, daleko količinom hrabrosti ili prosto prestari da bi imali ulogu nosioca, što važi za veliku većinu prošlogodišnjeg sastava.
Nikola Kalinić, iako apsolutni lider ove sezone, ima velike oscilacije u igri, pa je pravi primer zašto je neophodan Crvenoj zvezdi, ali i zašto igrač u tim godinama prosto ne može da nosi tim 38 kola – sve dobro i loše u terminu iskustvo vidi se u ovosezonskom Subotičaninu.
Ove sezone se promašilo sa Devonteom Grejemom, čovekom od koga je pokušano da se dobije ol-star kalibar šutera i lidera, ali povreda i mentalitet Amerikanca ostavili su traga da su klub i on nekompatibilni. Međutim, kada vidimo kako su se razišli, da ne sedi u prašnjavim ćoškovima Pionira i mazi mačku Ljubicu (počivaj u miru, mala krznena legendo) dok stotine hiljada evra polako postaju cifre na njegovom računu, nego se punim poštovanjem i razumevanjem sa obe strane, to govori o tome kako kao klub funkcioniše „nova“ Crvena zvezda.
Ali neko kaže: „Pa i moja baba može sa gomilom para da napravi legiju stranaca i pobeđuje sve“ – ali se tu grdno vara.
Crvena zvezda je i ovo leto htela da napravi domaći roster. Filip Petrušev, Marko Gudurić i Vasa Micić su za bogate ugovore mogli da dođu u Crvenu zvezdu, ali su dobili još finansijski bolje, daleko bolje ponude iz inostranstva, što je u slučaju druge dvojice bio prerušeni blagoslov za Crvenu zvezdu. Filip igra jako dobro i u Dubaiju, ali poznato je da u mečevima velikog pritiska ume da izgubi glavu i prisebnost. Ipak, tek treba da vidimo novu gardu u sudarima od visoke važnosti, pa ćemo za odluku da li je tandem Moneke – Šemi bolji od Petruševa za trofeje sačekati naknadnu pamet.
Posebnu težinu sastavljanju tima daje i to što ova „legija stranaca“ – Nigerijaca, Amerikanaca, doduše i jednog Bugarina (smeh) – zapravo i nije klasična legija stranaca. Iako se do najzvučnijih domaćih imena nije moglo, Crvena zvezda opet ima, uz Žalgiris i Pariz, verovatno najjače jezgro domaćih igrača u Evropi.
To se videlo i na primeru osvajanja Kupa Radivoja Koraća. Rutinski, najviše problema, iako su dozvoljena samo četiri stranca, Crvenoj zvezdi je na kraju napravio Borac u prvoj rundi, pobeđen najmanjom razlikom. Ipak, ovo je bio zaista rutinski i silovit turnir za već veoma umorne crveno-bele, koji su i sa svim limitima u vezi sastava peške prošli kroz Niš, sa trenerom koji je idealan fit na veoma atletski i talentovan tim koji ima u Evroligi. Uprkos velikom broju internet navijača koji tvrde suprotno, ume da se prilagodi i na ove nešto bleđe i sporije, ali znaju ljudi da osvajaju pehare.
Sada Crvena zvezda ima pred sobom još deset finala – deset mečeva da pokuša da se domogne barem osme pozicije i dve šanse u plej-inu da se domogne plej-ofa, jer je ova Evroliga zaista nikada kvalitetnija. Praktično 16 ekipa u ovim sastavima bi pre svega nekoliko godina mogle da konkurišu za šampionski naslov, a sada svaka pobeda ima neopisivu težinu.
Najboljih šest i direktan plej-of iz ove vizure deluje da se mora juriti na gostovanjima, da se ne upisuju samo pobede kod kuće, dok ni deseto mesto ne bi bio nikakav neuspeh, jer je konkurencija zaista nikada jača. O gorim ishodima neću ni da pišem – neće se desiti, jer znaju svi šta rade.
Neće Željko Drčelić i ostatak uprave nikada steći kultni status Nebojše Čovića, koji je klub bez koševa uzdigao u konkurentnog, najpre u Evrokupu, potom ga vratio u Evroligu, srušio „glavnog zlikovca“ iz vizure zvezdaša koji je dominirao regionalnom ligom, ali bio prilično moćan i u Evroligi, pa tako ostavio Partizan bez titula nakon decenije i po.
Željko Drčelić je tu da od jedne evroligaški stabilne Zvezde napravi moćan i preorganizovan klub koji malo ko može i da pomisli da zaustavi. Kultne priče ne vole baš stabilnost i kontinuitet bez preteranih kriza ili beznadežne tačke polaska, zato će taj status možda izostati, ali posao koji radi je zaista impresivan.
To najbolje potvrđuju reči Miška Ražnatovića:
„Crvena zvezda je u poslednjih godinu i nešto napravila nestvaran skok i približila se najvećim evropskim klubovima. U Pioniru su adaptirali jedan deo, gde se sada nalazi najmodernija teretana, pravi se hrana za igrače, postoji sjajna bioskopska sala za gledanje video materijala i tako dalje. Taj deo je drugi najbolji u Evropi od onoga što sam ja video, samo Real Madrid ima bolje uslove“, rekao je Miško Ražnatović u podkastu „Super indirektno kod Popa i Milana“, koji se emituje i na TV Una.
A ponešto kaže i teren – pedesetak pobeda u Evroligi, pet pehara, dominacija u međusobnim mečevima sa večitim rivalom, budžet za svako poštovanje i tendencija rasta, i nikada punija Arena. Hajde i tome da verujemo, a ne šta piše ko po društvenim mrežama.
0
0
Loading ...
