Otkrio i kako se Anri isprečio njegovom prelasku u Juventus!
Nekadašnji brazilski napadač Marsio Amoroso govorio je za Gazetu delo Sport iz Kampinasa, grada nadomak Sao Paula, osvrnuvši se na najvažnije epizode svoje karijere i vreme provedeno u Italiji.
Najdublji trag ostavio je u Udinezeu, klubu koji i danas smatra svojim fudbalskim domom, ali se prisetio i propuštenog transfera u Juventus, kao i kratke epizode u Milanu.
“Udineze je bio moja prva ljubav. Zahvaljujući Đinu Pocu dobio sam priliku da se afirmišem u Evropi. Iako na početku nije bilo lako. Prilagođavanje novom fudbalu, hladnoća, sećam se večeri pravog leda u Udinama. Hteo sam da pobegnem. Uz to, igrao sam van svoje pozicije. Onda je Gvidolin pronašao ključ. Kada sam počeo da dajem golove, više se nisam zaustavljao“, rekao je Amoroso.
Veliki uticaj na njegov razvoj imao je i Ziko, koji mu je bio važna podrška po dolasku u Italiju.
“Da, apsolutno. On mi je bio svojevrsni sponzor. Dao mi je bezbroj dragocenih saveta… Govorio mi je da ne odustajem i da ću se uskoro zaljubiti u Udine. Bio je u pravu. Sa Birofom i Pođijem smo se sjajno zabavljali“.
Početak u Italiji nije bio lak, a Amoroso je priznao da je razmišljao o odlasku iz kluba, sve dok jedan meč nije promenio tok njegove karijere.
“Bio je 15. decembar 1996. Igrali smo kod kuće protiv Fiorentine. U svlačionici su svi znali da ću otići i da se nisam snašao. Bio sam rezerva. Ali tog dana, zbog povreda nekoliko saigrača, dobio sam šansu. A pre izlaska na teren, Alesandro me je pribio uz zid. ‘Hoćeš da ideš? U redu, ali danas si jedan od nas. Ako ne postigneš bar dva gola, šutiraću te u zadnjicu.’ I završilo se baš tako: 2:0, dva moja gola. Od tog dana je sve krenulo“.
Od tog trenutka postao je jedan od simbola Udinezea i grada u kojem je, kako kaže, pronašao drugi dom.
“Mislim da jeste, tamo sam se osećao sjajno. To je moj dom. Moj sin je tamo rođen, zauvek ću biti navijač crno-belih“.
Bio je nadomak prelaska u Juventus, gde ga je želeo Karlo Anćeloti, ali transfer na kraju nije realizovan.
“Anćeloti je želeo da me dovede u Juventus, često me je zvao da me ubedi. Bio sam blizu prelaska u Torino u razmeni sa Titijem Anrijem. On bi otišao u Udineze, a ja u Juventus. Onda je Francuz u poslednjem trenutku rekao ‘ne’ i posao je propao. Ali dobro je što je tako ispalo… Bio je januar ’99, a na kraju sezone sam osvojio titulu najboljeg strelca Serije A“.
Osvajanje nagrade za najboljeg strelca i danas mu predstavlja jedno od najvećih priznanja u karijeri.
“Znam. To mi je veliki ponos i ogromna čast. Dao sam 22 gola, završio ispred Batistute. Drago mi je, pogotovo kad pomislim da su kroz Italiju prošli igrači kalibra Ronalda Fenomena, Ronaldinja, Robinija i Adrijana… A ipak taj rekord je i dalje tu“.
Sudbina ga je kasnije ponovo spojila sa Anćelotijem, ovoga puta u Milanu, gde je proveo kratak, ali emotivan period.
“Bila je to slučajnost, možda sudbina. Ponovo smo se sreli sedam godina kasnije. Bila je zima 2005. pred Svetsko prvenstvo u Nemačkoj. Poziv Milana bio je ogromna čast. Sanjao sam da obučem taj dres. Odrastao sam uz golove Van Bastena i magiju Savićevića“.
Iako nije imao veliku minutažu, dolazak u Milan za njega je bio ostvarenje sna.
“Strpljenje, bio sam u Milanu. A Galijani je bio jasan sa mnom. ‘Dođi, treba nam četvrti napadač.’ Prihvatio sam s entuzijazmom… Žao mi je što nisam bio uzet u obzir za tim sledeće sezone, koji je na kraju osvojio trofej“.
Loading ...
